Исповест

С Википедије, слободне енциклопедије

Исповест је једна од хришћанских светих тајни у којој верник исповеда своје грехове свештенику (исповеднику) и прима опроштај грехова учињених после крштења, ради обнове своје заједнице са Богом и помирења са литургијском заједницом чији је он члан.

Свете тајне покајања и исповести, у хришћанској традицији сматрају се неизбежним начелима у животу једног верника.

Тајна исповести претпоставља четири елемента:

  1. кајање
  2. исповедање грехова
  3. молитву за опроштај
  4. помирење са заједницом, које се манифестује светим причешћем.

Покајање има стални карактер и може се вршити независно од причешћа.

Начин исповести[уреди | уреди извор]

Исповест се врши у храму или исповедаоници, пред свештеником. Верник тада исповеда све оно што га мучи у души и што му оптерећује савест. Исповедају се греси, чак и они учињени у мислима и жељама.

Чување тајне[уреди | уреди извор]

Савременим исповедницима забрањено је откривати грехе исповеданих, мада је у древна времена исповедање било отворено и јавно (први хришћани стидели су се хулити на Бога, а не људи). До 1917. године дозвољена су два изузећа од овог правила:

  • ако је неко у исповести изјавио злу намеру против сувереног и јавног реда, а да истовремено није изразио порицање такве намере
  • ако је неко, иако тајно, намерно направио искушење међу људима (верска фикција, лажно чудо) и признао а притом није изразио пристанак јавним саопштењем да ће последице искушења бити уништене.

Сада се грехови откривени у исповести не објављују ни под којим условима, чак ни приликом давања исказа током истраге и на суду.[1]

Приликом исповедања забрањено је правити разлику између људи који су племенити и једноставни, препустити се једнима и строго поступати према другима, претворити признање у средство изнуђивања и нескромних захтева. Забрањено је истовремено исповедати више људи, не само одраслих, већ и деце. У исповести глувих или код страних држављана који не говоре локални језик, исповеднику је дозвољено да се обрати и да се упозна са моралним стањем исповеданог пред родбином, и такође га позове да писмено изјави своје грехе; овај запис се мора спалити у његовом присуству. Уз опомињање покајника и одређивање епитимије, исповедник је дужан разликовати грехе који се опраштају (начињене из незнања и слабости) од оних који се сматрају смртним, у случају да покајање лиши хришћанина Божје благодати.

Види још[уреди | уреди извор]

Извор[уреди | уреди извор]

  • "Српске славе и верски обичаји" - Посебно издање;"Глас цркве" ("Александрија" Ваљебво) - Љубомир Ранковић, протођакон - Шабац, 2003.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  1. ^ Приручник свештеника. - Т. 8. Пасторална теологија. - М .: Издавачка кућа Моск. Патријархата, 1988.