Исповест
.jpg)
Исповест је једна од хришћанских светих тајни у којој верник исповеда своје грехове свештенику (исповеднику) и прима опроштај грехова учињених после крштења, ради обнове своје заједнице са Богом и помирења са литургијском заједницом чији је он члан.
Свете тајне покајања и исповести, у хришћанској традицији сматрају се неизбежним начелима у животу једног верника.
Тајна исповести претпоставља четири елемента:
- кајање
- исповедање грехова
- молитву за опроштај
- помирење са заједницом, које се манифестује светим причешћем.
Покајање има стални карактер и може се вршити независно од причешћа.
Начин исповести
[уреди | уреди извор]Исповест се врши у храму или исповедаоници, пред свештеником. Верник тада исповеда све оно што га мучи у души и што му оптерећује савест, удаљује га од заједнице с Богом и Богослужења. Исповедају се греси, чак и они учињени у мислима и жељама. Препоручљиво је, исповедити свако огрешење о ближње, јер сваки грех који је учињен људима, чини се исто тако и Богу.
На основу исповести свештеник може дати различити духовни лек - епитимију, према озбиљности грехова: ванредни пост, посебне молитве, накнаду некоме кога смо оштетили, дела милосрђа, или са се за извесно време не приступа Светој тајни причешћа[1].
Чување тајне
[уреди | уреди извор]Савременим исповедницима забрањено је откривати грехе исповеданих, мада је у древна времена исповедање било и отворених и јавних исповести (први хришћани стидели су се хулити на Бога, а не људи). До 1917. године дозвољена су два изузећа од овог правила:
- ако је неко у исповести изјавио злу намеру против сувереног и јавног реда, а да истовремено није изразио порицање такве намере
- ако је неко, иако тајно, намерно направио искушење међу људима (верска фикција, лажно чудо) и признао а притом није изразио пристанак јавним саопштењем да ће последице искушења бити уништене.
Грехови откривени у исповести се не објављују ни под којим условима, чак ни приликом давања исказа током истраге и на суду.[2]
Приликом исповедања забрањено је правити разлику између људи који су племенити и једноставни, препустити се једнима и строго поступати према другима, претворити признање у средство изнуђивања и нескромних захтева. Забрањено је истовремено исповедати више људи, не само одраслих, већ и деце. У исповести глувих или код страних држављана који не говоре локални језик, исповеднику је дозвољено да се обрати и да се упозна са моралним стањем исповеданог пред родбином, и такође га позове да писмено изјави своје грехе; овај запис се мора спалити у његовом присуству. Уз опомињање покајника и одређивање епитимије, исповедник је дужан разликовати грехе који се опраштају (начињене из незнања и слабости) од оних који се сматрају смртним, у случају да покајање лиши хришћанина Божје благодати.
Теолошки и духовни значај
[уреди | уреди извор]Исповест се у православљу доживљава као непосредан сусрет верника са Христом. Свештеник у овом процесу делује као посредник и духовни лекар, али сама благодат опроштаја потиче од Бога. Свети Јован Златоуст подвлачи да се речи Христа апостолима: „Шта год заклешете на земљи, биће заклесано на небесима“ (Мт 18,18) односе и на свештенике у Тајни исповести[3]. Исповест није само саслушавање греха већ духовна трансформација која обнавља душу и усмерава је ка смирењу и духовном расту.
Практични аспекти
[уреди | уреди извор]Православна духовна традиција наглашава припрему пред исповест као важан део самог чина. Верник се подстиче на самоиспитивање, молитву и дубоко размишљање о својим делима и поступцима, не само ради списка грехова, већ ради истинског покајања. Свети Исихије Светогорaц пише да „не треба исповедати сваки речени грех, већ оне који су стварно погодили твоје срце и вољу“[4]. Овакав приступ наглашава унутрашњи процес промишљања и духовне дисциплине, што је кључно за истинску покајничку практику.
Током исповести, верник открива грехове који су резултат како страсти и немара, тако и неправедног односа према ближњима. Свештеник не само да опрашта грехе, већ и даје духовне савете, упућује на молитвене и покајничке подвиге и помаже вернику да у животу исправи своје поступке. Ова пракса није само морална, већ и терапеутска, јер омогућава вернику да осети олакшање и унутрашњи мир.
Богослужбени оквири
[уреди | уреди извор]Исповест се најчешће врши пре Свете Литургије, нарочито у великим покајним периодима као што је Велики пост. У богослужбеним књигама, као што су Типикон и Службени ред исповести, налазе се молитве и упутства која воде верника кроз припрему и закључење исповести[5]. Православни канони, укључујући „Педесет канона“ и одредбе Васељенских сабора, наглашавају да је приступање исповести обавезно за оне који су починили тешке грехе, и да верник мора бити примљен у пуно заједништво са Црквом након истинског покајања[6].
Духовни плодови
[уреди | уреди извор]Искрена исповест, како уче свети оци, доноси мир и ослобађа од страсти које оптерећују душу. Свети Симеон Нови Богослов описује покајање као „сузе радоснице које чисте срце и отварају га за благодат Божију“[7]. Преко исповести, верник учи смирењу, обнови односа с ближњима и духовној дисциплини, што је основа православног хришћанског живота.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Света Тајна Покајања- Исповести | ПОБЕДОНОСАЦ” (на језику: српски). 2010-07-12. Архивирано из оригинала 15. 12. 2023. г. Приступљено 2023-11-25.
- ^ Приручник свештеника. - Т. 8. Пасторална теологија. - М .: Издавачка кућа Моск. Патријархата, 1988.
- ^ Јован Златоуст, Беседе о Делању Апостола, Православни богословски факултет, 1990.
- ^ Исихије Светогорaц, Духовне поуке, Светигора, 1998.
- ^ Типикон Цркве, 2005.
- ^ Сабор Отаца, Педесет канона Цркве, 1970.
- ^ Симеон Нови Богослов, О покајању и исповести, 1978.
Литература
[уреди | уреди извор]- "Српске славе и верски обичаји" - Посебно издање;"Глас цркве" ("Александрија" Ваљево) - Љубомир Ранковић, протођакон - Шабац, 2003.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Исповест (pravoslavlje.net)
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
