Исповест

Исповест у православној цркви

Исповест је једна од хришћанских светих тајни у којој верник исповеда своје грехове свештенику (исповеднику) и прима опроштај грехова учињених после крштења, ради обнове своје заједнице са Богом и помирења са литургијском заједницом чији је он члан.

Свете тајне покајања и исповести, у хришћанској традицији сматрају се неизбежним начелима у животу једног верника.

Тајна исповести претпоставља четири елемента:

1. кајање
2. исповедање грехова
3. молитву за опроштај
4. помирење са заједницом, које се манифестује светим причешћем.

Покајање има стални карактер и може се вршити независно од причешћа.

Начин исповести

Исповест се врши у храму или исповедаоници, пред свештеником. Верник тада исповеда све оно што га мучи у души и што му оптерећује савест, удаљује га од заједнице с Богом и Богослужења. Исповедају се греси, чак и они учињени у мислима и жељама. Препоручљиво је, исповедити свако огрешење о ближње, јер сваки грех који је учињен људима, чини се исто тако и Богу.

На основу исповести свештеник може дати различити духвни лек - епитимију, према озбиљности грехова: ванредни пост, посебне молитве, накнаду некоме кога смо оштетили, дела милосрђа, или са се за извесно време не приступа Светој тајни причешћа.

Чување тајне

Савременим исповедницима забрањено је откривати грехе исповеданих, мада је у древна времена исповедање било и отворених и јавних исповести (први хришћани стидели су се хулити на Бога, а не људи). До 1917. године дозвољена су два изузећа од овог правила:

• ако је неко у исповести изјавио злу намеру против сувереног и јавног реда, а да истовремено није изразио порицање такве намере
• ако је неко, иако тајно, намерно направио искушење међу људима (верска фикција, лажно чудо) и признао а притом није изразио пристанак јавним саопштењем да ће последице искушења бити уништене.

Грехови откривени у исповести се не објављују ни под којим условима, чак ни приликом давања исказа током истраге и на суду.

Приликом исповедања забрањено је правити разлику између људи који су племенити и једноставни, препустити се једнима и строго поступати према другима, претворити признање у средство изнуђивања и нескромних захтева. Забрањено је истовремено исповедати више људи, не само одраслих, већ и деце. У исповести глувих или код страних држављана који не говоре локални језик, исповеднику је дозвољено да се обрати и да се упозна са моралним стањем исповеданог пред родбином, и такође га позове да писмено изјави своје грехе; овај запис се мора спалити у његовом присуству. Уз опомињање покајника и одређивање епитимије, исповедник је дужан разликовати грехе који се опраштају (начињене из незнања и слабости) од оних који се сматрају смртним, у случају да покајање лиши хришћанина Божје благодати.

Види још

• Свете тајне
• Покајање
• Кајање

Литература

• "Српске славе и верски обичаји" - Посебно издање;"Глас цркве" ("Александрија" Ваљебво) - Љубомир Ранковић, протођакон - Шабац, 2003.

Спољашње везе

• Исповест (pravoslavlje.net)