Глувоћа

Из Википедије, слободне енциклопедије


Глувоћа
Синоними hard of hearing; anakusis or anacusis is total deafness[1]
Deafness and hard of hearing symbol.png
Међународни симбол за глувоћу
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалност Оториноларингологија, аудиологија
ICD-10 H90H91
ICD-9-CM 389
DiseasesDB 19942
MedlinePlus 003044
eMedicine article/994159
MeSH D034381

Глувоћа или глухоћа представља здравствени поремећај који се огледа у деломичној или потпуној немогућности слушног система да преноси надражаје.[2] Глувоћа може бити узрокована наследним факторима, повредама или разним обољењима.[3] Губитак слуха се може јавити у једном или оба ува.[4]

Уколико се код људи јави у раном животном добу, може утицати на способност учења језика, па се такве особе називају глувонемима и обично захтевају посебан третман.

Појам[уреди]

Медицински израз за глувоћу је surditas (из латинског језика). Ако се код људи јави у раном животном добу, може утицати на способност учења језика, па се такве особе називају глувонемима и обично захтевају посебан третман. Међутим, ако се јави у каснијем добу након природног учења говора, назива се постлингвална или касна глувоћа.

Око 98% особа које се сматрају потпуно глувим имају такозване остатке слуха. Стога се појам „глувоћа“ изједначава с појмовима наглувост великог степена, велико оштећење слуха, остатак слуха и слично. Ради се о ограниченом обиму слуха, при којем се звук акустично не може детектирати, или само помоћу средстава (апарата) за побољшавање слуха као што су такозвани кохлеарни имплантати. Ипак, може ли се помоћу ових средстава разумети говор или не, ствар је сваког појединца.

Појам глувонем, за особе које имају проблем са слухом, сматрају дискриминирајућим, јер у многим светским језицима садржи одређене негативне конотације којима се глуве особе представљају „глупим“ или „неспособним“ за живот. Глуве особе могућност говора сматрају мање важном могућношћу комуникације. Ипак оне могу комуницирати с околином било помоћу знаковног језика или обичним говором. Орализам је учење глуве и наглуве деце о комуникацији засновано искључиво на језику, при којем се она уче да у комуникацији не користе знаковни језик већ се служе претежно читањем с усана и сличним техникама.

Узроци и дијагностика[уреди]

Према Међународној класификацији болести (МКБ 10), глувоћа и наглувост се сврстава у одељке Х90 и Х91 заједно са сродним потешкоћама у групу Губитак слуха. Глувоћа се може посматрати и на друге начине, као оштећења и смањења рада органа за слух. Тако се на пример „централном глухоћом“ назива појава када су слушни органи неоштећени и функционални, али се у мозгу не могу обрадити информације и подражаји које долазе из ува. Због тих поремећаја, моге се издвојити поремећаји који се уопштено називају психогена глувоћа, а која се у МКБ10 сврстава у психичке поремећаје у поглављу Ф.

Што се тиче глувоће (лат. Surditas), она се дели на потпуну глувоћу за све звучне надражаје те глувоћу са још увек присутном перцепцијом за одређене тонове. Физички дефинисан обим глувоће по правилу се одређује аудиометријским поступцима, чији се крајњи резултат представља аудиограмом. На њему се може одредити степен недостатка слуха. Стечена глувоћа (нпр. оштећења унутрашњег ува) може бити изазвана менингококама (менингитис), енцефалитисом, шарлахом, туберкулозом, остеомиелитисом, обољењима унутрашњег уха, отосклерозом, баротраумама и многим другим.

Урођена глувоћа може настати било пренатално путем рубеолне ембриопатије, некомпатибилности Rh фактора са керниктерусом (билирубинском енцефалопатијом), наслеђеним особинама (претежно аутосомално-рецесивним) као и одређеним синдромима. Познати синдроми који изазивају глувоћу су, између осталих, Ушеров синдром (ограничење видног поља) или Варденбургов синдром (аномалија пигмента у кожи, коси или очима, што се на пример огледа у различитим бојама шаренице). Остали синдроми су Алпортов, Јервел-Ланге-Нилсенов, Кокејнов и Пендредов синдром.

Дијагноза и диференцијација[уреди]

Дијагноза глувоће се врши помоћу посебних слушних тестова. Код дојенчади и мале деце раније су се користили акустични давачи сигнала, чији сигнали би се одбијали од бубне опне у уву и изазивали рефлекс. Ако би рефлекс изостао, сумњало би се на недостатак слуха.[5] Међутим, ова метода је имала знатне суштинске недостатке и давала је врло нетачне податке, па је данас неприкладна за дијагностику оштећења слуха код мале деце. Данашњи стандард код новорођенчади и особа које нису у могућности да се изразе (да дају повратне информације) своје проблеме су OAE и BERA методе, те разне аудиограмске методе у зависности од старости пацијента.

Постоји низ поремећаја које треба разликовати од глувоће, на пример:

  • свјесна воља да се „не чује“
  • наглувост (hypoacusis)
  • немост, афазија (немогућност говора)
  • потешкоће у развоју говора
  • аутизам
  • потешкоће у развоју (психичка ретардација)
  • схизофренија
  • синдроми страха са алогијом
  • поремећаји пажње и слично.

Ови поремећаји се од глухове могу разликовати (диференцирати) другим показатељима попут социјалног понашања, комуникације и способности и начина говора.

Култура и свакодневница[уреди]

Говор[уреди]

Као специфични језик глувих особа традиционално се сматра знаковни језик подручја у којем живе, а који се развија тамо где се сусрећу две или више глувих особа. Особе којима је знаковни језик уједно и матерњи језик, увек размишљају на том језику. Знаковни језик такође користе и особе са нормалним слухом, и не само у комуникацији са глувим већ и између себе, на примје рођаци и пријатељи глувих особа, преводиоци знаковног језика, педагози и уопшено особе које занима знаковни језик. Знаковни језик такође између себе користе и североамерички индијанци и аустралијски Абориџини. И тих разлога и због своје специфичности, знаковни језици су од великог интереса за лингвисте.

Знаковни језици су потпуни језици, који имају све особине говорног језика. Они поседују властиту граматику, при чему простор испред тела особе која га говори игра изузетно велику улогу. Сваки знак овог језика може се фонолошки разложити на фонеме, који обухватају четири параметра: конфигурацију руке, њену оријентацију, покрет и положај. Осим тога, држање тела, динамика покрета, мимика а понекад и покрети усана играју додатну улогу при споразумијевању.

Знаковни језик није универзалан. Они могу бити потпуно неразумљиви између заједница из различитих подручја. Усвојена је конвенција да се знаковни језик у свакој земљи означава засебном скраћеницом (нпр. ASL за Северну Америку, LSF за Француску, DGS за Немачку, ÖGS за Аустрију, YSL за земље бивше Југославије итд). Развој знаковних језика дешава се независно од говорног језика неког подручја.

Образовање[уреди]

Час уметности за жене у држаној школи за глуве, Висконсин, САД, око 1880. године

Глувоћа која се јави у раном детињству знатно утиче на могућност учења говора, јер око 90% глуве деце има родитеље који могу чути и немају знање знаковног језика. Њихов одгој и школско образовање су најчешће једнојезични, усмерени на језик те земље као и на усмени начин, а врло често се знаковни језик заобилази или потискује.

Референце[уреди]

  1. Elsevier, Dorland's Illustrated Medical Dictionary, Elsevier. 
  2. „Deafness”. Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica Inc. 2011. Приступљено 22. 2. 2012. 
  3. eBook: Current Diagnosis & Treatment in Otolaryngology: Head & Neck Surgery, Lalwani, Anil K. (Ed.) Chapter 44: Audiologic Testing by Brady M. Klaves, PhD, Jennifer McKee Bold, AuD, Access Medicine
  4. „Deafness and hearing loss Fact sheet N°300”. 1. 3. 2015. Приступљено 23. 5. 2015. 
  5. Siegfried Priglinger, Josef Zihl: Sehstörungen bei Kindern: Diagnostik und Frühförderung. 1. izd. Verlag Springer, Beč 2007, ISBN 978-3-211-83608-8, str. 113, 169ff.

Спољашње везе[уреди]

Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).