Глувоћа

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Глувоћа
Синоними Тешкоће са слухом; анакуза је тотална глувоћа[1]
A stylized white ear, with two white bars surrounding it, on a blue background.
Међународни симбол за глувоћу
Специјалности Оториноларингологија, аудиологија
Компликације Усамљеност[2]
Типови Проводни, сензорно-неурални, мешовити[3]
Узроци Генетика, старење, излагање буци, неке инфекције, порођајне компликације, траума на уху, поједини лекови или токсини[2]
Превенција Имунизација, одговарајућа пажња током трудноће, избегавање јаке буке, избегавање појединих лекова[2]
Лечење Слушни апарат, знаковни језик, кохлеарни импланти, титловање[2]
Фреквенција 1,33 милијарди / 18,5% (2015)[4]

Глувоћа или глухоћа представља здравствени поремећај који се огледа у делимичној или потпуној немогућности слушног система да преноси надражаје.[5] Глувоћа може бити узрокована наследним факторима, повредама или разним обољењима.[6] Губитак слуха се може јавити у једном или оба ува.[2] Уколико се код људи јави у раном животном добу, може утицати на способност учења језика, па се такве особе називају глувонемима и обично захтевају посебан третман.[7] Код неких људи, посебно старијих особа, губитак слуха може да доведе до усамљености.[2] Губитак слуха може да буде привремен или перманентан. Глува особа може мало да чује или да уопште не чује.[2]

Губитак слуха може бити узрокован бројним факторима, укључујући: генетику, старење, излагање буци, неке инфекције, порођајне проблеме, повреде ува, и услед дејства појединих лекова или токсина.[2] Честа стања која резултирају губитком слуха су хроничне инфекције ува.[2] Поједине инфекције током трудноће, као што су сифилис и рубела, могу да узрокују губитак слуха код детета.[2] Губитак слуха се дијагнозира кад се тестирањем слуха утврди да особа не може да чује 25 децибела на бар једном уву.[2] Тестирање лошег слуха се препоручује за сву новорођенчад.[7] Губитак слуха може се категорисати као благ, умерен, умерено озбиљан, тежак или дубок.[2] Постоје три главна типа губитка слуха: проводни губитак слуха, сензорно-неурални, и мешовити губитак слуха.[3]

Око половине губитака слуха на глобалном нивоу може се спречити путем мера јавног здравља.[2] Такве праксе обухватају имунизацију, одговарајућу пажњу током трудноће, избегавање јаке буке, и избегавање појединих лекова.[2] Светска здравствена организација препоручује да младе особе ограниче употребу личних аудио плејера на један сат дневно у настојању да се ограничи излагање буци.[8] Рана идентификација и подршка су посебно важни код деце.[2] За многе су корисни слушни апарати, знаковни језик, кохлеарни импланти и титловање.[2] Читање усана је још једна корисна вештина да се развије.[2] Међутим, приступ слушним помагалима је ограничен у многим подручјима света.[2]

До 2013. године губитак слуха је утицао на око 1,1 милијарду људи у некој мери.[9] То изазива инвалидност код 5% (360 до 538 милиона) и умерену до тешке инвалидности код 124 милиона људи.[2][10][11] Од оних са умереном до тешке инвалидности 108 милиона живи у земљама са ниским и средњим приходима.[10] Од оних са губитком слуха, процес је започео током детињства код 65 милиона људи.[12] Они који користе знаковни језик и који су чланови културе глувих виде себе као различите, пре него болесне особе.[13] Већина чланова културе глувих се противи покушајима да се излечи глувоћа[14][15][16] и део ове заједнице гледа на кохлеарне импланте са забринутошћу, јер имају потенцијал да елиминишу њихову културу.[17] Појам оштећења слуха често се негативно посматра, јер наглашава оно што људи не могу да чине.[13]

Појам[уреди]

Медицински израз за глувоћу је surditas (из латинског језика). Ако се код људи јави у раном животном добу, може утицати на способност учења језика, па се такве особе називају глувонемима и обично захтевају посебан третман. Међутим, ако се јави у каснијем добу након природног учења говора, назива се постлингвална или касна глувоћа.

Око 98% особа које се сматрају потпуно глувим имају такозване остатке слуха. Стога се појам „глувоћа“ изједначава с појмовима наглувост великог степена, велико оштећење слуха, остатак слуха и слично. Ради се о ограниченом обиму слуха, при којем се звук акустично не може детектирати, или само помоћу средстава (апарата) за побољшавање слуха као што су такозвани кохлеарни имплантати. Ипак, може ли се помоћу ових средстава разумети говор или не, ствар је сваког појединца.

Појам глувонем, за особе које имају проблем са слухом, сматрају дискриминирајућим, јер у многим светским језицима садржи одређене негативне конотације којима се глуве особе представљају „глупим“ или „неспособним“ за живот. Глуве особе могућност говора сматрају мање важном могућношћу комуникације. Ипак оне могу комуницирати с околином било помоћу знаковног језика или обичним говором. Орализам је учење глуве и наглуве деце о комуникацији засновано искључиво на језику, при којем се она уче да у комуникацији не користе знаковни језик већ се служе претежно читањем с усана и сличним техникама.

Узроци и дијагностика[уреди]

Према Међународној класификацији болести (МКБ 10), глувоћа и наглувост се сврстава у одељке Х90 и Х91 заједно са сродним потешкоћама у групу Губитак слуха. Глувоћа се може посматрати и на друге начине, као оштећења и смањења рада органа за слух. Тако се на пример „централном глухоћом“ назива појава када су слушни органи неоштећени и функционални, али се у мозгу не могу обрадити информације и подражаји које долазе из ува. Због тих поремећаја, моге се издвојити поремећаји који се уопштено називају психогена глувоћа, а која се у МКБ10 сврстава у психичке поремећаје у поглављу Ф.

Што се тиче глувоће (лат. Surditas), она се дели на потпуну глувоћу за све звучне надражаје те глувоћу са још увек присутном перцепцијом за одређене тонове. Физички дефинисан обим глувоће по правилу се одређује аудиометријским поступцима, чији се крајњи резултат представља аудиограмом. На њему се може одредити степен недостатка слуха. Стечена глувоћа (нпр. оштећења унутрашњег ува) може бити изазвана менингококама (менингитис), енцефалитисом, шарлахом, туберкулозом, остеомиелитисом, обољењима унутрашњег уха, отосклерозом, баротраумама и многим другим.

Урођена глувоћа може настати било пренатално путем рубеолне ембриопатије, некомпатибилности Rh фактора са керниктерусом (билирубинском енцефалопатијом), наслеђеним особинама (претежно аутосомално-рецесивним) као и одређеним синдромима. Познати синдроми који изазивају глувоћу су, између осталих, Ушеров синдром (ограничење видног поља) или Варденбургов синдром (аномалија пигмента у кожи, коси или очима, што се на пример огледа у различитим бојама шаренице). Остали синдроми су Алпортов, Јервел-Ланге-Нилсенов, Кокејнов и Пендредов синдром.

Дијагноза и диференцијација[уреди]

Дијагноза глувоће се врши помоћу посебних слушних тестова. Код дојенчади и мале деце раније су се користили акустични давачи сигнала, чији сигнали би се одбијали од бубне опне у уву и изазивали рефлекс. Ако би рефлекс изостао, сумњало би се на недостатак слуха.[18] Међутим, ова метода је имала знатне суштинске недостатке и давала је врло нетачне податке, па је данас неприкладна за дијагностику оштећења слуха код мале деце. Данашњи стандард код новорођенчади и особа које нису у могућности да се изразе (да дају повратне информације) своје проблеме су OAE и BERA методе, те разне аудиограмске методе у зависности од старости пацијента.

Постоји низ поремећаја које треба разликовати од глувоће, на пример:

  • свјесна воља да се „не чује“
  • наглувост (hypoacusis)
  • немост, афазија (немогућност говора)
  • потешкоће у развоју говора
  • аутизам
  • потешкоће у развоју (психичка ретардација)
  • схизофренија
  • синдроми страха са алогијом
  • поремећаји пажње и слично.

Ови поремећаји се од глухове могу разликовати (диференцирати) другим показатељима попут социјалног понашања, комуникације и способности и начина говора.

Култура и свакодневница[уреди]

Говор[уреди]

Као специфични језик глувих особа традиционално се сматра знаковни језик подручја у којем живе, а који се развија тамо где се сусрећу две или више глувих особа. Особе којима је знаковни језик уједно и матерњи језик, увек размишљају на том језику. Знаковни језик такође користе и особе са нормалним слухом, и не само у комуникацији са глувим већ и између себе, на примје рођаци и пријатељи глувих особа, преводиоци знаковног језика, педагози и уопшено особе које занима знаковни језик. Знаковни језик такође између себе користе и североамерички индијанци и аустралијски Абориџини. И тих разлога и због своје специфичности, знаковни језици су од великог интереса за лингвисте.

Знаковни језици су потпуни језици, који имају све особине говорног језика. Они поседују властиту граматику, при чему простор испред тела особе која га говори игра изузетно велику улогу. Сваки знак овог језика може се фонолошки разложити на фонеме, који обухватају четири параметра: конфигурацију руке, њену оријентацију, покрет и положај. Осим тога, држање тела, динамика покрета, мимика а понекад и покрети усана играју додатну улогу при споразумијевању.

Знаковни језик није универзалан. Они могу бити потпуно неразумљиви између заједница из различитих подручја. Усвојена је конвенција да се знаковни језик у свакој земљи означава засебном скраћеницом (нпр. ASL за Северну Америку, LSF за Француску, DGS за Немачку, ÖGS за Аустрију, YSL за земље бивше Југославије итд). Развој знаковних језика дешава се независно од говорног језика неког подручја.

Образовање[уреди]

Час уметности за жене у држаној школи за глуве, Висконсин, САД, око 1880. године

Глувоћа која се јави у раном детињству знатно утиче на могућност учења говора, јер око 90% глуве деце има родитеље који могу чути и немају знање знаковног језика. Њихов одгој и школско образовање су најчешће једнојезични, усмерени на језик те земље као и на усмени начин, а врло често се знаковни језик заобилази или потискује.

Истраживања[уреди]

Трансплантација матичних ћелија и генска терапија[уреди]

Једна студија из 2005. године је успешно остварила поновни раст кохлеаских ћелија код замораца.[19] Међутим, поновни раст кохлеанских ћелија не подразумева ресторацију слушне сензитивности, јер сензорне ћелије могу или не морају да успоставе везе са неуронима који преносе сигнале од ћелија длачица до мозга. Студија из 2008. године је показала да генска терапија којим се делује на Atoh1 може да узрокуке раст ћелија длаке и да привуче неуронске процесе у ембрионским мишевима. Део научне заједнице се нада да ће сличан третман једног дана моћи да побољша губитак слуха код људи.[20]

Недавна истраживања, објављена 2012. године остварила су раст кохлеаских нервних ћелија, што је довело до побољшања слуха код скочимишева,[21] користећи матичне ћелије. Такође је објављено током 2013. године да долази до поновног раста ћелија длаке у пужу код глувих одраслих мишева при примени лекова, што доводи до побољшања слуха.[22] Фондација за служно здравље у САД започела је пројекат под називом „Пројекат рестаурације слуха”.[23] Исто тако организација „Деловање на губитак слука” у УК је усредсређена на обнављање слуха.[24]

Истраживачи су известили 2015. године да су генетички глуви мишеви који су били третирани са TMC1 генском терапијом делимично повратили своје чуло слуха.[25][26] Године 2017, додатне студије су спроведене с циљем третирања синдрома Ушера[27] и уставнољено је да рекомбинатни адено-асоцирани вирус надмашује старије векторе.[28][29]

Слух[уреди]

Поред истраживачких студија усмерених на побољшање слуха, као што су оне горе наведене, истраживачке студије на глувима су такође спроведене како би се боље разумео слух. Пајџил и Шварц (2005) су спровели своју студију на глувима који су оглувели касније у животу и стога су користили кохлеанске импланте да би чули. Они су открили додатне доказе да брзина кодирања тона, систем који кодира информације о фреквенцијама путем брзине којом неурони шаљу сигнале у слуховни систем, нарочито за ниже фреквенције, јер су оне кодиране фреквенцијама којима се неурони активирају из базиларне мембране у синхроном маниру. Њихови резултати су показали да су субјекти могли да идентификују различите тонове који су били пропорционални фреквенцији стимулисаној једним електродом. Ниже фреквенције су детектоване када је базиларна мембрана била стимулисана, што пружа додатне доказе за кодирање брзине.[30]

Референце[уреди]

  1. ^ Elsevier, Dorland's Illustrated Medical Dictionary, Elsevier. 
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 2,15 2,16 2,17 2,18 „Deafness and hearing loss Fact sheet N°300”. март 2015. Архивирано из оригинала на датум 16. 05. 2015. Приступљено 23. 05. 2015. 
  3. 3,0 3,1 Smith, RJH; Shearer, AE; Hildebrand, MS; Van Camp, G; Pagon, RA; Adam, MP; Ardinger, HH; Wallace, SE; Amemiya, A; Bean, LJH; Bird, TD; Fong, CT; Mefford, HC; Smith, RJH; Stephens, K (2014). „Deafness and Hereditary Hearing Loss Overview”. PMID 20301607. 
  4. ^ GBD 2015 Disease and Injury Incidence and Prevalence, Collaborators. (08. 10. 2016). „Global, regional, and national incidence, prevalence, and years lived with disability for 310 diseases and injuries, 1990-2015: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2015.”. Lancet. 388 (10053): 1545—1602. PMC 5055577Слободан приступ. PMID 27733282. doi:10.1016/S0140-6736(16)31678-6. 
  5. ^ „Deafness”. Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica Inc. 2011. Архивирано из оригинала на датум 25. 06. 2012. Приступљено 22. 02. 2012. 
  6. ^ eBook: Current Diagnosis & Treatment in Otolaryngology: Head & Neck Surgery, Lalwani, Anil K. (Ed.) Chapter 44: Audiologic Testing by Brady M. Klaves, PhD, Jennifer McKee Bold, AuD, Access Medicine
  7. 7,0 7,1 Lasak, JM; Allen, P; McVay, T; Lewis, D (март 2014). „Hearing loss: diagnosis and management.”. Primary care. 41 (1): 19—31. PMID 24439878. doi:10.1016/j.pop.2013.10.003. 
  8. ^ „1.1 billion people at risk of hearing loss WHO highlights serious threat posed by exposure to recreational noise” (PDF). who.int. 27. 02. 2015. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 01. 05. 2015. Приступљено 02. 03. 2015. 
  9. ^ Global Burden of Disease Study 2013, Collaborators (22. 08. 2015). „Global, regional, and national incidence, prevalence, and years lived with disability for 301 acute and chronic diseases and injuries in 188 countries, 1990-2013: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2013.”. Lancet. 386 (9995): 743—800. PMC 4561509Слободан приступ. PMID 26063472. doi:10.1016/s0140-6736(15)60692-4. 
  10. 10,0 10,1 WHO (2008). The global burden of disease: 2004 update (PDF). Geneva, Switzerland: World Health Organization. стр. 35. ISBN 9789241563710. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 24. 06. 2013. 
  11. ^ Olusanya, BO; Neumann, KJ; Saunders, JE (01. 05. 2014). „The global burden of disabling hearing impairment: a call to action.”. Bulletin of the World Health Organization. 92 (5): 367—73. PMC 4007124Слободан приступ. PMID 24839326. doi:10.2471/blt.13.128728. 
  12. ^ Elzouki, Abdelaziz Y (2012). Textbook of clinical pediatrics (2 изд.). Berlin: Springer. стр. 602. ISBN 9783642022012. Архивирано из оригинала на датум 14. 12. 2015. 
  13. 13,0 13,1 „Community and Culture - Frequently Asked Questions”. nad.org. National Association of the Deaf. Архивирано из оригинала на датум 27. 12. 2015. Приступљено 31. 07. 2014. 
  14. ^ „Sound and Fury - Cochlear Implants - Essay”. www.pbs.org. PBS. Архивирано из оригинала на датум 06. 07. 2015. Приступљено 01. 08. 2015. 
  15. ^ „Understanding Deafness: Not Everyone Wants to Be 'Fixed'. www.theatlantic.com. The Atlantic. Архивирано из оригинала на датум 30. 07. 2015. Приступљено 01. 08. 2015. 
  16. ^ „Why not all deaf people want to be cured”. www.telegraph.co.uk. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала на датум 24. 09. 2015. Приступљено 02. 08. 2015. 
  17. ^ Sparrow, Robert (2005). „Defending Deaf Culture: The Case of Cochlear Implants” (PDF). The Journal of Political Philosophy. 13 (2). Приступљено 30. 11. 2014. 
  18. ^ Siegfried Priglinger, Josef Zihl: Sehstörungen bei Kindern: Diagnostik und Frühförderung. 1. izd. Verlag Springer, Beč 2007. ISBN 978-3-211-83608-8. стр. 113, 169.ff.
  19. ^ Coghlan, Andy (14. 02. 2005). „Gene therapy is first deafness 'cure'. NewScientist.com News Service. Архивирано из оригинала на датум 14. 09. 2008. 
  20. ^ Gubbels, SP; Woessner, DW; Mitchell, JC; Ricci, AJ; Brigande, JV (2008). „Functional auditory hair cells produced in the mammalian cochlea by in utero gene transfer”. Nature. 455 (7212): 537—41. PMC 2925035Слободан приступ. PMID 18754012. doi:10.1038/nature07265. 
  21. ^ Gewin, Virginia (12. 09. 2012). „Human embryonic stem cells restore gerbil hearing”. Nature. doi:10.1038/nature.2012.11402. Архивирано из оригинала на датум 14. 12. 2012. Приступљено 22. 01. 2013. 
  22. ^ Ander, Davida. „Drug may reverse permanent deafness by regenerating cells of inner ear: Harvard study”. National Post. National Post. Архивирано из оригинала на датум 16. 02. 2013. 
  23. ^ „Hearing Health Foundation”. HHF. Архивирано из оригинала на датум 27. 01. 2013. Приступљено 22. 01. 2013. 
  24. ^ „Biomedical research – Action On Hearing Loss”. RNID. Приступљено 22. 01. 2013. 
  25. ^ Gallacher, James (09. 07. 2015). „Deafness could be treated by virus, say scientists”. UK: BBC. Архивирано из оригинала на датум 09. 07. 2015. Приступљено 09. 07. 2015. 
  26. ^ Askew, Charles; et al. (08. 07. 2015). „Tmc gene therapy restores auditory function in deaf mice”. Science Translational Medicine. American Association for the Advancement of Science. 7 (295): 295ra108. PMID 26157030. doi:10.1126/scitranslmed.aab1996. 
  27. ^ Isgrig, K; Shteamer, JW; Belyantseva, IA; Drummond, MC; Fitzgerald, TS; Vijayakumar, S; Jones, SM; Griffith, AJ; Friedman, TB; Cunningham, LL; Chien, WW (март 2017). „Gene Therapy Restores Balance and Auditory Functions in a Mouse Model of Usher Syndrome”. Molecular Therapy. 25 (3): 780—791. PMC 5363211Слободан приступ. PMID 28254438. doi:10.1016/j.ymthe.2017.01.007. 
  28. ^ Landegger, LD; Pan, B; Askew, C; Wassmer, SJ; Gluck, SD; Galvin, A; Taylor, R; Forge, A; Stankovic, KM; Holt, JR; Vandenberghe, LH (март 2017). „A synthetic AAV vector enables safe and efficient gene transfer to the mammalian inner ear”. Nature Biotechnology. 35 (3): 280—284. PMC 5340646Слободан приступ. PMID 28165475. doi:10.1038/nbt.3781. 
  29. ^ Pan, B; Askew, C; Galvin, A; Heman-Ackah, S; Asai, Y; Indzhykulian, AA; Jodelka, FM; Hastings, ML; Lentz, JJ; Vandenberghe, LH; Holt, JR; Géléoc, GS (март 2017). „Gene therapy restores auditory and vestibular function in a mouse model of Usher syndrome type 1c”. Nature Biotechnology. 35 (3): 264—272. PMC 5340578Слободан приступ. PMID 28165476. doi:10.1038/nbt.3801. 
  30. ^ Carlson, N. R. (2010). Physiology of behavior. (11 ed.). Upper Saddle River, New Jersey: Pearson Education, Inc.

Спољашње везе[уреди]

Класификација
Спољашњи ресурси
Star of life.svgМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).