Историја химне СФРЈ
Историја химне Социјалистичке Федеративне Републике Југославије започиње 1941. године, избијањем Другог светског рата и распадом Краљевине Југославије, а завршава се распадом СФРЈ, односно Државне заједнице Србије и Црне Горе, 21. маја 2006.[1]
Од 1945. до распада државе неколико пута је расписиван конкурс за химну и неколико предлога чак је изгласано. Композиција, "Смело смо пошли из мрака и страве" из 1946, на текст Чедомира Миндеровића, која је била званична химна ФНРЈ, никад није извођена у том својству. „Свечана песма” из 1959. имала је споран текст. „Свечана песма” из 1968. никада није добила одговарајући текст.
Уставом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије од 21. јануара 1974. први пут се спомиње постојање химне у члану 8, али без њеног назива. У међувремену незванична химна је била „Хеј, Словени”, која је за званичну проглашена тек 1988. године.
„Хеј, Словени”[уреди | уреди извор]
У јеку Другог светског рата, током кога је утемељена нова држава, Демократска Федеративна Југославија са прокламованом равноправношћу јужнословенских народа, песма „Хеј, Словени” заживела је као привремена химна будуће државе.
Песму су, на простору будуће СФРЈ, први прихватили Словенци, још 1848. и певали су је као „Хеј, Словенци”. Објављена је у југословенској штампи у време стварања заједничке државе 1918. Као свечана песма први пут је изведена на отварању Првог заседања АВНОЈ-а 26. новембра 1942. у Бихаћу, а затим и на Другом заседању АВНОЈ-а 29. новембра 1943. у Јајцу. После ослобођења, на Уставотворној скупштини 29. новембра 1945, када је Југославија проглашена за републику, свирана је у „најсвечанијем тренутку” и тада су сви народни посланици устали су и запевали је. Тако је песма "Хеј Словени" прихваћена као привремена химна.
Због недостатака у песми "Хеј Словени", већ почетком 1946. расписан је конкурс за текст нове југословенске химне. После низа неуспелих конкурса, Законом о употреби грба, заставе и химне СФРЈ од 22. априла 1977. формално је уређен статус химне „Хеј Словени” и озваничена њена привремена употреба, док се не утврди нова химна. Усвојеном законском одредбом, IX амандманом из 1988. на Устав из 1974. године химна „Хеј Словени” проглашена је за званичну химну СФРЈ. Поново се појављује у Уставу Савезне Републике Југославије из 1992. Као званична химна опстала је по инерцији до проглашења Устава Републике Србије.[1]
|
Хеј, Словени, јоште живи |
Живи, живи дух словенски, |
Нек се сада и над нама |
Ми стојимо постојано |
Химна ФНРЈ или „Смело смо пошли из мрака и страве” (1946)[уреди | уреди извор]
Победник конкурса за химну ФНРЈ, расписаног почетком 1946. године, био је песник Чедомир Миндеровић са својом песмом „Химна ФНРЈ”,[1] односно „Смело смо пошли из мрака и страве”. У песми Миндеровић није спомињао име Југославије и Југословена, водећи рачуна о томе да је нова држава сачињена од здружених народа и народности, међу којима има и оних појединаца који не желе да се сврстају под заједнички идентитет, па је величао републику.
Мелодија је изабрана по анонимном принципу, тако да је њен аутор остао непознат. Миндеровић је као награду добио 60.000 динара. Међутим тешкоћа се јавила са уклапањем текста у задату музичку форму. Како се комисији баш допао његов текст, па је 11. децембра исте године расписан нови конкурс, овога пута за музику. Изабране су четири мелодије, али ни једна није имала борбени полет какав је захтевала најсвечанија песма једне младе државе. Уследио је још један неуспели покушај, па се од Миндеровићеве песме заувек одустало.[2] Музику за Химну ФНРЈ су компоновали познати југословенски композитори.[1]
|
Смело смо пошли, из мрака и страве, |
Над делом радних и поносних људи, |
Напред и напред! И никада робом! |
„Свечана песма” Мире Алечковић и Николе Херцигоње (1959)[уреди | уреди извор]
Нови покушај стварања југословенске химне био је 1959. године. Ни на конкурсу који је организован те године ништа није одлучено, али је у ужи избор ушао македонски композитор Таки Хрисик.[3] На захтев Скупштине Југославије, Конгрес Савеза композитора изјаснио се за композицију Николе Херцигоње „Новој Југославији”, коју је он компоновао 1948. године. На основу те композиције Мира Алечковић је написала текст — „Свечану песму”. Песма је 19. априла 1959. изведена на свечаној приредби у Београду, поводом 40-годишњице КПЈ. Чинило се да је пронађена права химна, па је Савезном одбору ССРНЈ предложена за државну химну.[1]
Ни овај предлог није прихваћен, а за то су се својевремено спомињала два разлога. Први, безазлени, тицао се чињенице да је песма вокално превише захтевна, а други, озбиљнији тицао се наводног неслагања хрватског партијског руководства. Иако не јавно, представници хрватског руководства из 60-их година оценили су песму сувише унитаристичком, јер се назив Југославија у њој помиње чак шест пута и непрестано се инсистира на њеном јачању, док ни једном речју, макар у алузији, нису поменти народи и народности окупљени у тој држави.[2] Песникиња Мира Алечковић је одбила да промени рефрен ове песме.[1]
|
Ми дигосмо главе под небом тамним, |
О расти нам земљо, сну слободара, |
„Свечана песма” Такија Хрисика (1968)[уреди | уреди извор]
На иницијативу Едварда Кардеља композитор Александар Обрадовић је прилагодио други став Пете Бетовенове симфоније за химну Југославије и та песма је изведена на прослави Дана Републике у Београду, 1963 године. Ни тај покушај није прихваћен. Уследили су трећи и четврти конкурс - 1968. и 1973. године.[1]
На трећем конкурсу, 1968, између 204 приспеле композиције жири од 13 чланова једногласно је одлучио да од 10 предвиђених награда додели само једну и то другу. Награду је добио Таки Хрисик, композитор из Битоља. Шест година касније, 1974. године, расписује се и конкурс за текст, а у међувремену Хрисикова „Свечана песма” се не интерпретира, јер се не може певати без текста. Први покушај да се дође до текста остао је без резултата, иако је било укупно 560 кандидата. У наредном покушају од 2.005 текстова жири од 25 чланова наградио је пет, посебно издвојивши текстове Маричке Циленшек и Ђоке Стојичића. Ипак, 1975. године Хрисикова музика и награђени текстови предложени су Скупштини на усвајање, али се посланици нису изјаснили ни до 1982. године. Почетком те године, на конференцији за штампу одржаној у СОКОЈ-у, саопштена је одлука о почетку емитовања награђене композиције.[3] Последњим конкурсом за химну било је предвиђено да се усвојена композиција химне изведе на 40-годишњицу социјалистичке Југославије 29. новембра 1985. у Београду. Међутим, као и претходни, и овај конкурс остао је без одлуке о избору химне.[1]
80-те године[уреди | уреди извор]
о новој химни разговарало се и осамдесетих, када се чак појавио и предлог да за химном буде проглашен тадашњи велики хит Лепе Брене, песма „Југославијо” („Од Вардара па до Триглава”).[4]
Химна Државне заједнице Србије и Црне Горе[уреди | уреди извор]
Државна заједница Србије и Црне Горе, настала под притиском Европске уније, требало је да као химну, попут химне Краљевине Југославије, добије песму која би била пуки збир постојећих химни – српске „Боже правде” и црногорске „Ој, свијетла мајска зоро”. Договор Београда и Подгорице био је постигнут, па је прављење аранжмана поверено композитору Слободану Марковићу.[4] Ова творевина оспоравана је од стране многих музиколога, теоретичара музике и етнолога.[5]
Ипак, ова химна никада није заживела, па је као званична химна по инерцији остала песма „Хеј, Словени”, све до разлаза Србије и Црне горе и до проглашења Устава Републике Србије из 2006.[4]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ е ж „Химна”. Званична презентација. Архив Југославије. Архивирано из оригинала 09. 10. 2019. г. Приступљено 9. 10. 2019.
- ^ а б Јерговић, Миљенко. „Буди поносна, Југославијо”. Званични сајт. Миљенко Јерговић. Приступљено 10. 10. 2019.
- ^ а б Minić, Dragana (март 1982). „Jugoslavija, zemlja bez zvanične himne: "Smelo smo pošli iz mraka i strave" i stigli do "Hej, Sloveni"”. Osmica. Yugopapir. Приступљено 9. 10. 2019.
- ^ а б в „Himne čudnovatih država i nedefinisanih entiteta”. zvanična prezentacija. Radio Slobodna Evropa. 14. 8. 2004.
- ^ Kostć, Slobodan (25. 6. 2004). „“Hej Sloveni” odlazi u istoriju”. PCNEN - Društveno angažovani medij. ProNEN. Приступљено 11. 10. 2019.
Литература[уреди | уреди извор]
- Pavlović, Milivoje (1990). Knjiga o himni : jugoslovenski narodi u himni i himna među narodima. Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 86-7335-009-3.COBISS.SR 1377292
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Стаменковић, Владан. „Збирка српских химни, патриотских песама и патриотске лирике”. Пројекат Растко. Приступљено 11. 10. 2019.