Бихаћ

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бихаћ

Нови трг у Бихаћу
Нови трг у Бихаћу

Грб
Основни подаци
Држава Застава Босне и Херцеговине Босна и Херцеговина
Ентитет Застава Федерације Босне и Херцеговине Федерација Босне и Херцеговине
Кантон Застава Унско-санског кантона Унско-сански кантон
Општина Општина Бихаћ
Становништво
Положај
Координате 44°48′45″N 15°51′59″E / 44.81240984538662, 15.86648941040039
Временска зона централноевропска:
UTC+1
Бихаћ на мапи БиХ
{{{alt}}}
Бихаћ
Бихаћ на мапи БиХ
Остали подаци
Позивни број 037


Координате: 44° 48′ 45" СГШ, 15° 51′ 59" ИГД

Бихаћ је град, сједиште истоимене општине, управни центар Унско-санског кантона у Федерацији Босне и Херцеговине, БиХ. Град се налази на реци Уни. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у Бихаћу је пописано 61.186 лица.[1]

Географија[уреди]

Ријека Уна у Бихаћу

Бихаћ је смјештен у сјеверозападном дијелу Босне и Херцеговине и привредно је, административно и културно средиште Унско-санског кантона.

Историја[уреди]

Праисторијско доба[уреди]

Географски положај и погодни климатски услови су од прадавних времена погодовали насељавању људи на бихаћко подручје. Иако недавно истражено, на основу ископина и бројних остатака, установљено је присуство човјека у старијем каменом, касном бронзаном, те старијем и млађем жељезном добу. У Рачићу, десет километара југоисточно од Бихаћа, заједно са костима мамута, пронађена су два кремена новчића.

Присуство дијелова племена Јапода на овом подручју сигурно је доказано. Почевши од 8. вијека п. н. е. они су, поред дијела Славоније, Горског котара и Лике, насељавали и Бихаћко поље. Јаподска култура обиљежила је Бихаћ изузетним вриједностима далеког насљеђа, од конструкционих рјешења сојеница, преко накита од бронзе, жељеза и сребра, до „Јаподског коњаника“. Налази из многих мијеста, међу којима су Бихаћ, Голубић, Притока и Рипац, приказују специфичан карактер илирске културе на јаподском подручју (урне с призорима из свакодневног и загробног зивота, равни гробови с богатим призорима, накит, оружје, јаподске капе).

Римско доба[уреди]

Након хиљаду година постојања на овим просторима Јаподе су покорили римске легије које су из више праваца продреле на Балканско полуострво. Римски император Октавијан Август 35. године п. н. е. је повео рат против јаподских племена да би успоставио коначну власт Римског царства. Ово подручје је припало римској провинцији Далмацији. Римљани доносе своје обичаје, законе и традиционално градитељство. Неки старији историографи лоцирали су на терену данашњег села Голубић римски град Раетинијум. Према површинским налазима грађевинског материјала и каменим споменицима може се претпоставити постојање римског градског центра у околини Бихаћа. Остаци појединих зграда откривени су на Хумачким главицама, у Изачићу, Заложју и Брековици. Термални извор у Гати Илиџи и већа зграда озидани су у римско доба. Умјетност античког доба сачувана је на каменим надгробним споменицима гдје се претежно појављују геометријски мотиви.

Средњи вијек[уреди]

Бихаћка кула

Почетком 6. вијека (505. године) римске провинције Далмација (којој је припадало и бихаћко подручје) Либурнија и Савија спојене су у једну покрајину под владом готског кнеза. Почетком 7. вијека, између 602. и 614. године, Словени су населили бихаћки крај кад и почиње трајни процес словенизације. Словенска племена, настањена на овом и ширем подручју током раног средњег вијека ускоро бивају преплављена доласком нових Словена, те се налазе на сталном удару Византије с истока и Франачке са запада. Град је био средиште хрватске краљевине под краљем Томиславом све до 1102, али град и околна подручја и даље остају настањени Хрватима и ван јурисдикције Угарске. До тада се говори о бихаћком крају, бихаћком подручју, о једном безименом простору, а да се име града не спомиње. Неколико година босански краљ Твртко I је владао овим крајем, али у име Ладислава Напуљског. Град је у његово име био заузео херцег сплитски Хрвоје Вукчић Хрватинић.

Краље Угарске Бела IV је 26. фебруара 1260. године издаје повељу која је непосредна потврда о постојању града Wyhygha, (или Vihucha и Бишћа), на Отоку св. Ладислава којег запљускује ријека Уна. Године 1262. проглашен је слободним краљевским градом с правима да се бави слободном трговином и занатством, без самовоље племића, сто чини основу његовог даљег развоја и у чему је суштина његовог статуса "слободног краљевског града". Бихаћ се формира и развија као градски, трговачки и занатски центар на раскршћу путева и токова живота. Бихаћ је добро утврђен град опасан двоструким бедемом с великим бројем пушкарница и округлим четверокутним кулама.

Краљ Жигмунд Луксембуршки боравио је у Бихаћу 1412. године када га је предао Франкопанима у чијој ће власти остати до почетка 16. вијека када поновно прелази под непосредну краљевску власт као Regia civitas. На бихаћкој Капетановој кули још стоји лик пеликана, грба Франкопана. У Бишћу у више наврата је засједао Хрватски сталешки сабор, а недалеко одатле тај исти Сабор у Цетинграду изабрао Хабсбуршког надвојводу за хрватског краља.

Падом под Османлије европски картографи ово подручје називају "Турска Хрватска", да би касније добио назив Крајина, па по томе у Босанска Крајина насупрот Војној крајини с друге стране границе.

На глагољској листини с краја 14. вијека сачуван је печат средњовјековног Бихаћа на којем се виде три куле. На средњој је застава с натписом Civitatis Bihigiensis. Исти мотив има грб града. У старим и сачуваним пергаментним листовима град се спомиње под различитим именима: Bihig, Byheg, Bichich, , Bihag, Vywegh, Wyjgh. У средњовјековном периоду Бихаћ постаје занимљив и привлачан за насељавање и то је доба његовог сталног успона иако је с времена на вријеме преживљавао многе ударе.

Занимљиво је да се већ од самог почетка појаве протестантског хришћанства у Бихаћу обавља богослужење и за тај облик хришћанства[тражи се извор од 10. 2009.], а остатака богумилских (крстјанских, Црква босанска) гробница нашло се и у околини Бихаћа, што свједочи да је богумилство било узело маха и у овом дијелу Босне. Од културних занимљивост ваља споменути да се као члан магистрата - грађанин - на списку налази и први хрватски романописац Петар Зоранић, а Јурај Крижанић, први панславен, теоретичар музике, библиотекар, математичар, лингвист поријеклом је из предстраже Бихаћа, Рипча.

Археолози су открили и избројали остатке 60 већих и мањих утврда, густо смјештених као одбрамбени појас против Османлија, те тврдо зиданих градова који говоре о томе како се граница утврђивала и бранила. Те градове изградили су, утврдили и наоружали искључиво властитим новцима Франкопани, Зрински, Бабонићи Благајски и други. Сами називи тих градова су интересантни већ и стога што његова етимологија упућује на извор у словенској митологији. Напримјер Подзвизд, носи име једног славенског божанства. У борбама за угарско-хрватско престо, током 14. вијека и касније, на подручјима око ријеке Уне, долази до сукоба између моћних властелина који подржавају своје претенденте. Али и међусобне размирице домаћег племства доводе до незадовољства међу становништвом и слабе одбрамбену моћ подручја. У таквим немирним временима Бихаћ није могао сачувати статус слободног краљевског града, те је увучен у династијске борбе.

Пред османском најездом бројни Хрвати су напустили ове крајеве и населили се од подручја у Покупљу, Посавини и Градишћу све до Чешке и Моравске.

Становништво[уреди]

Споменик „Дјевојка са Уне“
Бихаћ (градско насеље)
година пописа 1991. 1981. 1971.
Муслимани 27.418 (60,18%) 14.155 (47,38%) 13.752 (57,15%)
Срби 8.218 (18,04%) 5.829 (19,51%) 5.222 (21,70%)
Хрвати 4.805 (10,54%) 2.872 (9,61%) 3.453 (14,35%)
Југословени 4.020 (8,82%) 6.616 (22,14%) 1.014 (4,21%)
остали и непознато 1.092 (2,39%) 403 (1,34%) 619 (2,57%)
укупно 45.553 29.875 24.060

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :