Иђирот

Иђирот
Научна класификација
Царство:	Plantae
Кладус:	Tracheophytes
Кладус:	Angiospermae
Кладус:	Monocotyledones
Ред:	Acorales
Породица:	Acoraceae
Род:	Acorus L., 1753
врсте
Acorus americanus (Raf.) Raf. Acorus calamus L. Acorus gramineus Sol. ex Aiton Acorus latifolius Z.Y.Zhu Acorus triqueter Turcz. ex Schott Acorus xiangyeus Z.Y.Zhu
Синоними
Calamus Garsault

Иђирот или миришљава трска (лат. Acorus) је једини род фамилије Acoraceae. Обухвата 6 врста водених биљака, од којих код нас расте врста Acorus calamus.

Позната и као водени божур, мирисав шаш, мирисна трска, мирисни корен, комуш, водена сабљица. Чај од корена иђирота се у народној медицини користио за одвикавање од пушења.

Станиште

Иђирот потиче из југоисточне Азије одакле је као зачин пренет у Европу (у 16. веку). Биљка се одомаћила и код нас, расте понекад и у великој скупини уз обале појединих река и језера, по барама и мочварном тлу. Позната је по појединим блатиштима и мочварама поред Дунава, Саве и других река. У природи је у нестајању, због интензивног коришћења ризома у фармацеутској индустрији. У Србији је данас заштићен законом (Службени гласник Републике Србије, бр. 05/10).

Обала реке Саве (станиште иђирота)

Опис биљке

Иђирот припада породици козлаца која обухвата преко 700 разних монокотиледоних биљака скривеносеменица. Типична је мочварна биљка јер је пратилац стајаћих и текућих вода и мочвара. Има јако развијен и разгранат, меснати, до 3 cm дебели и више од 1 m дуг миришљави ризом, обрастао густим корењем. Из поданка израстају издржљиви, виши од 1 m дуги и 3 cm широки, сабљасти листови, при дну су црбенкасти, а на врху се завршавају чунастим цветним клипом дугим до 10 cm, окренутим у страну. Клип је цваст од густо збијених цветића жућкастозелене боје. Често и веће скупине листова остану без цветова. Биљка развија дугуљасте црвене плодове само у изузетно топлим стаништима. Ти црвени плодови не успевају да сазре у нашим климатским условима, због чега се иђирот размножава вегетативно помоћу поданка. Биљка цвета у јуну и јулу. Цела биљка пријатно мирише.

Цваст иђиротa

Иђирот не треба заменити с неким другим биљкама: водена перуника има сличан лист, али има жут цвет, поданак је мање ароматичан, а сушењем се јако стисне и набора и сматра се отровним као и све врсте перунике.

Лековити делови и садржај

Лековити део биљке је ризом. Ризом се копа и сакупља у марту и априлу пре извијања листова, и крајем лета или почетком јесени, чим се вода повуче из бара и мочвара. Ризом се вади из муља нарочитим вилама, добро опере, очисти од корења, лишћа и трулих делова. Ољушти се смеђа покорица, затим се ризом исече уздуж, скрати се на комаде и одмах осуши у сушари на 40 степени. Неогуљен ризом се мање цени и ако у њему има више етарског уља јер покорца спречава испаравање и губитак уља. Ризом је споља смеђ, на прелому беличаст, зрнаст и мек попут сунђера. На горњој страни уочавају се наизменични и помало опали троугласти ожиљци од корења. Од ризома се за лечење одређених болести може приредити чај, прах, уље и екстракт. У води ризом постаје сунђераст.

Етарско уље је помало густа, жуто-смеђа горка течност, јаког мириса на камфор. Врло лако се раствара у алкохолу (етанолу).

Намена и употреба

Напомена: Опис који следи је из старијих издања о лековитом биљу, из времена када је биљка још била релативно чешћа. Данас је иђирот ретка биљка и њено брање подлеже специјалним дозволама које се траже од Министарствa пољопривреде и заштите животне средине. Њено слободно брање у природи, нарочито у комерцијалне сврхе регулисано је законом а дефинисано Правилником о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива: Прилог II који је донела влада Србије 2010. године („Службени гласник РС”, број 36/09).

Ириђот се препоручује код успореног метаболизма, слабости и проблема органа за варење, код бледила коже, обољења жлезда и код гихта. Може да се користи за испирање уста и за прање гнојних рана, а као средство за побољшање вида и меморије. Употребљује се као и чај. Чај се употребљава се за ублажавање грчева, спречавају пролив, одстрањују гасове.

Чај: 1 кафена кашичица иситњеног поданка на 1 шољицу кључале воде. Пије се код катара желуца и црева, бубрежних потешкоћа и пије се више пута дневно у гутљајима. Код опадања косе масирати главу густим уварком од сувог поданка.

За јачање очију користи се сирови сок од поданка (накапа се у око). Осушени поданак може да се користи и као мирођија, иђирот улази у састав разних препарата за прављене пића, а користи се и у парфимерији.

Литература

• Младен Јосифовић, Милоје Р. Сарић, eds. (1970-1992): Флора СР Србије, I-X, Српска Академија наука и уметности, Београд.
• Govaerts, R. & Frodin, D.G. (2002). World Checklist and Bibliography of Araceae and Acoraceae. 1-560. The Board of Trustees of the Royal Botanic Gardens, Kew.
• Flora of North America: Acoraceae
• Acorales in Stevens, P. F. (2001 onwards). Angiosperm Phylogeny Website. Version 7, May 2006.
• NCBI Taxonomy Browser
• Acoraceae in L. Watson and M.J. Dallwitz (1992 onwards) The families of flowering plants: descriptions, illustrations, identification, information retrieval. Version: 27 April 2006. http://delta-intkey.com Архивирано на сајту Wayback Machine (3. јануар 2007).
• Taxonomy and distribution of Acorus in Maine
• Platt, Karen. Gold Fever 2004 ISBN 978-0954576417
• Phylogenetic analysis of rbcL sequences identifies Acorus calamus as the primal extant monocotyledon. Duvall 1993
• Duvall, Melvin R.; Clegg, Michael T.; Chase, Mark W.; Clark, W. Dennis; Kress, W. John; Hills, Harold G.; Eguiarte, Luis E.; Smith, James F.; Gaut, Brandon S.; Zimmer, Elizabeth A.; Learn, Gerald H. (1. 1. 1993). „Phylogenetic Hypotheses for the Monocotyledons Constructed from rbcL Sequence Data”. Annals of the Missouri Botanical Garden. 80 (3): 607—619. JSTOR 2399849. doi:10.2307/2399849. 
• Analysis of Acorus calamus Chloroplast Genome and Its Phylogenetic Implications Vadim V. Goremykin 2005
• Givnish, Thomas J.; Ames, Mercedes; McNeal, Joel R.; McKain, Michael R.; Steele, P. Roxanne; dePamphilis, Claude W.; Graham, Sean W.; Pires, J. Chris; Stevenson, Dennis W.; Zomlefer, Wendy B.; Briggs, Barbara G.; Duvall, Melvin R.; Moore, Michael J.; Heaney, J. Michael; Soltis, Douglas E.; Soltis, Pamela S.; Thiele, Kevin; Leebens-Mack, James H. (27. 12. 2010). „Assembling the Tree of the Monocotyledons: Plastome Sequence Phylogeny and Evolution of Poales”. Annals of the Missouri Botanical Garden. 97 (4): 584—616. doi:10.3417/2010023. 
• Soltis, D. E.; Smith, S. A.; Cellinese, N.; Wurdack, K. J.; Tank, D. C.; Brockington, S. F.; Refulio-Rodriguez, N. F.; Walker, J. B.; Moore, M. J.; Carlsward, B. S.; Bell, C. D.; Latvis, M.; Crawley, S.; Black, C.; Diouf, D.; Xi, Z.; Rushworth, C. A.; Gitzendanner, M. A.; Sytsma, K. J.; Qiu, Y.-L.; Hilu, K. W.; Davis, C. C.; Sanderson, M. J.; Beaman, R. S.; Olmstead, R. G.; Judd, W. S.; Donoghue, M. J.; Soltis, P. S. (8. 4. 2011). „Angiosperm phylogeny: 17 genes, 640 taxa”. American Journal of Botany. 98 (4): 704—730. doi:10.3732/ajb.1000404. Архивирано из оригинала 18. 10. 2017. г. Приступљено 23. 03. 2017. 

Спољашње везе

• род Acorus у Flora of North America
• Acoraceae Архивирано на сајту Wayback Machine (3. јануар 2007) у Watson L., Dallwitz M.J. 1992 — данас. The families of flowering plants: descriptions, illustrations, identification, information retrieval. Верзија: 27.4.2006.