Пређи на садржај

Кармен (опера)

С Википедије, слободне енциклопедије
Постер са премијере 1875. године, опере Кармен

Кармен (Француски: [kaʁmɛn] ( слушај)) је француска опера коју је написао Жорж Бизе.[1][2][3] Либрето су написали Мејак и Алеви. Базирана је на новели коју је написао, под истим насловом[4][5] Проспер Мериме.[6][7][8] Опера има четири чина. Оперу је први пут извела Комична опера[9][10][11] у Паризу 3. марта 1875. године, где је њено кршење конвенција шокирало и скандализовало првобитну публику. Бизе је изненада умро после 33. извођења, несвестан да ће дело постићи међународно признање у наредних десет година. Кармен је од тада постала једна од најпопуларнијих и најчешће извођених опера у класичном канону; „Хабанера“[12][13][14][15][16] из 1. чина и „Тореадорова песма“[17] из 2. чина су међу најпознатијим од свих оперских арија.

Премијера

[уреди | уреди извор]

Париз 3. март 1875.[18]

Прво извођење у Београду било је 6. априла 1923. године.

Лица

[уреди | уреди извор]

Кармен - Циганка - мецосопран

Микаела, девојка са села, вереница Дон Хозеа - сопран

Моралес, наредник страже - баритон

Фраскита, другарица Кармен - сопран

Мерцедес, другарица Кармен - мецосопран

Дон Хосе, наредник - тенор

Ескамиљо, тореадор - баритон

Зунига, капетан - бас

Данкаиро, кријумчар - баритон

Ремендадо, кријумчар - тенор

крчмар Лилас Пастија, кријумчари и кријумчарке, војници, пролазници и деца, раднице у фабрици дувана, тореадори

Радња

[уреди | уреди извор]

Севиља, 1820. године.

Синопсис

[уреди | уреди извор]

1. чин

[уреди | уреди извор]

Испред фабрике дувана стоје војници на стражи, док деца у близини, током своје игре, подражавају ход војника. Млада девојка, по имену Микаела, тражи да види свог вереника (Дон Хозеа), како би му пренела своје поздраве од мајке. Утом, Дон Хозе долази и обавештава поручника о стању у фабрици и женама које ту раде. Током поподнева, за време паузе, оне излазе напоље, где их чекају многобројни удварачи. Међу удварачима се налази и Циганка по имену Кармен, која почиње да пева изазовну хабанеру. Речи песме гласе: „Не знам кад ћу волети. Можда данас, можда сутра“. Она брзо баца цвет Дон Хозеу, у намери да буде примећена. Као фем фатал, привлачи пажњу и сви желе да јој се приближе. Микаела успева да протури писмо и новац свом веренику, као и да га пољуби, у име поздрава од мајке. Нажалост, због Кармен у фабрици настаје гужва и она у свађи рањава једну радницу. Жене почињу да се расправљају око тога ко је крив, а на место несреће убрзо долазе стражари. Зунига са жаљењем хапси Кармен, а Хозе је спроводи у затвор. Док одлазе ка затвору, Кармен обећава Хозеу да ће се наћи са њим изван града, под условом да је пусти. Очаран њеном лепотом, он то и чини, али га Зунига види како је ослобађа и заузврат хапси њега, као саучесника, лишавајући га чинова.

2. чин

[уреди | уреди извор]

Следећа сцена се одвија у крчми „Лилас Пастијa“, у коју навраћају цигански кријумчари. Сви гости уживају у чарима Кармен и њених другарица Фраските и Мерцедес, док играју и певају за јавност. Зунига (који се такође налази у тој крчми) покушава да јој се додвори причом како је наредник, који ју је пустио, кажњен и да се налази због ње у затвору. У крчму свраћа тореадор Ескамиљо и све затечене позива да дођу у арену. Крчмар (који се такође бави кријумчарењем) моли госте да оду и напусте крчму. Кармен одбија да им се придружи.

Два месеца касније, Хозе излази из затвора и пева о својој чежњи за Кармен, што она узвраћа наручујући гозбу и играјући за њега. Када почне да пада мрак и буде било време да се Хозе врати у касарну, Кармен се смеје и руга његовом осећању одговорности.

Хозе показује Кармен своју љубав тако што баца цвет пред њене ноге, исти онај који му је она дала два месеца раније (ова арија о цвету спада у неке од омиљених арија тенора). Хозе је у дилеми и двоуми се између војске и Кармен, док га Зунига тера на послушност. Хозе бива изазван и вади сабљу, али кријумчари, који се налазе тамо, спречавају сукоб. Хозе више нема избора и прикључује се кријумчарима и Циганима, а о последицама не размишља.

3. чин

[уреди | уреди извор]

Сцена почиње сликом кријумчара (међу њима и Кармен), који се пробијају кроз планину. Кармен се заситила Хозеа и хоће да га се реши. Због тога, она и њене другарице бацају карте, да би сазнале судбину. Карте показују скору смрт за Кармен. У близини, Микаела тражи Хозеа по планини, у нади да ће га спасити и одвратити од Кармен. У близини је и Ескамиљо (тореадор), у потрази за Кармен, али наилази на Хозеа, који љубоморно мисли да га Кармен у последње време избегава због Тореадора. Хозе изазива тореадора на двобој, али кријумчари раздвајају и овај дуел. Микаела позива Хозеа да пође са њом у село, зато што му је мајка на самрти (Ескамиљов рефрен се чује у ноћи).

4. чин

[уреди | уреди извор]

Последњи чин почиње у Севиљској арени за борбу бикова. Гледаоци се окупљају (понекад, зависно од режије и финансијских средстава, ову слику допуњава балет). Убрзо се појављују Кармен и Ескамиљо (бивају бурно поздрављени од стране публике у арени), који заједно певају песму о љубави. Другарице Кармен (Мерцедес и Фраскита) обавештавају је да је у публици Дон Хозе, који сигурно спрема освету. Пркосна Циганка не слуша упозорења и иде њему у сусрет. Хозе стаје пред Кармен и понизно је моли за љубав. Он сматра да још има наде за њих и да још могу наћи срећу, што Кармен одбија, иако је свесна опасности и Хозеове љубоморе. Она са презиром баца Хозеов прстен, истим начином као пре извесног времена, када му је бацила цвет. Очајни Хозе вади нож и убија Кармен, чиме се опера и завршава.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Curtiss, Mina (1959). Bizet and his World. London: Secker & Warburg. OCLC 505162968. 
  2. ^ Dean, Winton (1965). Georges Bizet: His Life and WorkНеопходна слободна регистрација. London: J.M. Dent & Sons Ltd. OCLC 643867230. 
  3. ^ Dean, Winton (1980). „Bizet, Georges (Alexandre César Léopold)”. Ур.: Sadie, Stanley. The New Grove Dictionary of Music and Musicians. 2. London: Macmillan. ISBN 0-333-23111-2. 
  4. ^ Briggs 2008.
  5. ^ Robinson 1992.
  6. ^  Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Saintsbury, George (1911). „Mérimée, Prosper”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 18 (11 изд.). стр. 166–167. 
  7. ^ Darcos, Xavier (1998). Prosper Mérimée (на језику: француски). Paris: Flammarion. ISBN 2-08-067276-2. 
  8. ^ Mérimée, Prosper (1995). Colomba. Le Livre de Poche Classiques. Paris: Librairie générale française. ISBN 2-253-06722-9. OCLC 464387471. Introduction and notes by Jean Balsamo 
  9. ^ Charlton, David (1986). Grétry and the Growth of Opéra-Comique. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-25129-7. 
  10. ^ Cook, Elisabeth (1992). "Monnet [Monet], Jean" in Sadie 1992, vol. 3, p. 436.
  11. ^ Fauser, Annegret; Everist, Mark, editors (2009). Music, Theater, and Cultural Transfer: Paris, 1830–1914. Chicago: The Univers. 
  12. ^ Curtiss Mina, Bizet and His World. New York, Vienna House, 1958 p. 401.
  13. ^ Milnes, Rodney. "Darkness and light in Carmen", Glyndebourne Festival Opera 2002 programme book, p. 103.
  14. ^ Dean has a photograph of Bizet's manuscript words, as plate 8 between 118 and 119 of the 1977 paperback edition of his book.
  15. ^ Klein, John W. (октобар 1925). „Nietzsche and Bizet”. The Musical Quarterly. 11 (4): 482—505. .
  16. ^ Opera on Record (Ed. Alan Blyth) : Carmen - Rodney Milnes, Hutchinson & Co, 1979, p467.
  17. ^ Carmen Suite No. 1: Toreador March, 2009-01-01, Приступљено 2023-02-27 
  18. ^ Curtiss 1959, стр. 386–87

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Кармен на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кармен_(опера)&oldid=29484607”