Кафана Албанија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Кафана Албанија у првом плану

Кафана „Албанија“ је било место окупљања многих познатих Београђана друге половине 19. века и прве половине 20. века. Кућу у којој се она налазила преко пола века, изградио је 1860. године - Крста М. Томановић (1829—1889), гвожђарски велетрговац, (в. Перуничић, др Бранко "Управа Вароши Београда 1820-1912", Музеј града Београда, 1970, стр. 442 и 488/40), док је први закупац био Риста Сиљановић, о чему сведочи Уверење ”на месно кафанско право” издато 24. фебруара 1865. године под бројем 1195 од стране тадашњег надлежног министарства унутрашњих послова, (за време мандата министра Николе Христића).

"Стара "Албанија" је била ниска, оронула зграда, са тесним прозорчићима и ниским капиџицима и дућанчићима да човек теменом удари у надвратницу. Из ње се ширио мирис ракије и ћевапчића. Испред кафане је стајао гвоздени стуб са часовником на три стране. То је био чувени "Сат", важан део Теразија и место где су се заказивали састанци, било пословни, било састанци младих парова."[1]

Кафана је, заједно са сатом који се налазио испред ње, и који је био познато место састанка, срушена 17. октобра 1936. године, да би се направило места за палату „Албанија“, која своје име дугује управо кафани. Многи Београђани су били против рушења таквог споменика.

Земљиште на коме се некада налазила "Албанија", површине цирка 575 продато је за тадашњих баснословних 8 милиона југословенских краљевских динара Хипотекарној Банци Трговачког фонда за потребе зидања „облакодера“. Преговоре око продаје земљишта водили су умешно више од годину дана познати адвокат Добра С. Петковић и проф. Миша В. Симић (1903—1976), тада асистент професора Слободана В. Јовановића на Правном факултету у Београду.

Наведена сума била је исплаћена директним наследницима оригиналног власника овог плаца, и то, ћерки, Драги рођ. Томановић (1871—1943), удови апелационог судије у пензији и адвоката Василија Васе М. Симића (1866—1931) и унуцима Будимиру М. Стефановићу (1892—1965), трговцу лионском свилом, Оливери (1898—1973), супрузи сликара Марина Тартаље, Спасенији, супрузи адвоката Светолика Гребенца (1887—1957) и Лепосави (1892—1972), супрузи Велизара Нинчића, рођеног брата Момчила Нинчића.

Наследници Крсте Томановића у Опатији 1908. Драга В. Симић и Персида В. Станковић (ћерке), Будимир М. Стефановић (унук), Васа М. Симић (седи), и остали.

Референце[уреди]

  1. ^ Јанковић, Небојша (2016). Београдски споменар. Београд. стр. бр. 90. ISBN 978-86-7182-576-4. 

Литература[уреди]

  • Јанковић, Небојша (2016). Београдски споменар. Београд. стр. бр. 90. ISBN 978-86-7182-576-4. 

Спољашње везе[уреди]

  • "Политика", 18. октобар 1936, стр. 12 - чланак о рушењу "Албаније", са фото-галеријом (Дигитална Народна библиотека Србије, приступљено 27. јануар 2016.).
  • "Политика", 28. новембар 1936, стр. 9, "Најскупљи плац у Београду", чланак о продаји земљишта на коме су се налазиле, до њиховог рушења, кафане "Албанија" и "Мала Касина".
  • Перуничић, др Бранко "Управа Вароши Београда 1820-1912", Музеј града Београда, 1970, стр. 442 и 488/40.