Пређи на садржај

Квадрантиди

С Википедије, слободне енциклопедије
Квадрантиди
Квадрантид снимљен у зору
Родитељско тело96P/Machholz
Радијант
Ректасцензија230°
Деклинација+49°
Метеорски рој
Време активности28. децембар — 12. јануар
Датум максимума3. јануар
Брзина41 km/s
Зенитна часовна активност120
Види још: Списак метеорских ројева

Квадрантиди су метеорски рој видљив са северне хемисфере који је активан почетком године (максимум активности је 3. јануара). Са ЗХР-ом око 120 у максимуму, активност Квадрантида је слична активности Персеида и Геминида.[1]

Квадрантиде је открио астроном Бриселске опсерваторије Адолф Кетеле 30-их година XIX века. Радијант Квадрантида се налази у сазвежђу Волара (лат. Boötes), али је остао назив по сазвежђу Quadrans Muralis које је Међународна астрономска унија укинула 1922.[2]

Максимум активности Квадрантида траје врло кратко — од тренутка када активност достигне половину максималног ЗХР-а док не опадне на исту вредност протекне свега 14 сати. Имајући у виду да је у питању зимски рој, неповељни временски услови могу врло лако да онемогуће посматрање. Осим тога, с обзиром на узак максимум, лако је могуће да се поклопи са дневним светлом и да јако мало посматрача има уопште прилику да га посматра. У најнеповољнијем случају, ако је максимум у 15 часова по универзалном времену, ноћ је а радијант довољно високо на небу само за посматраче из Аљаске и са Пацифика (где их готово и нема).[1]

Радијант Квадрантида је циркумполаран (не залази за хоризонт) када се посматра са 50° северне географске ширине, и највиши је пред зору а најнижи између 18 и 19 часова по локалном времену.[3]

Постоји неколико теорија о родитељском телу Квадрантида. Комета 96P/Machholz има сличну орбиталну еволуцију као и орбите квадрантида. Међутим, као родитељско тело је предложен и астероид 2003 EH1, за који постоје наговештаји да је у ствари успавана комета.[1]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Jürgen Rendtel and Rainer Arlt (2011). Handbook for Meteor Observations. Potstdam: International Meteor Organization. ISBN 978-2-87355-020-2. 
  2. ^ Joe Rao (19. 12. 2008). „Stellar Meteor Shower Jan. 3”. SPACE.com. Приступљено 4. 11. 2011. 
  3. ^ Robert Lunsford (2009). Meteors and How to Observe Them. New York: Springer Science+Business Media, LLC. ISBN 978-0-387-09461-8. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Jürgen Rendtel and Rainer Arlt (2011). Handbook for Meteor Observations. Potstdam: International Meteor Organization. ISBN 978-2-87355-020-2. 
  • Robert Lunsford (2009). Meteors and How to Observe Them. New York: Springer Science+Business Media, LLC. ISBN 978-0-387-09461-8. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]