Конрад Пјаст

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Конрад Пјаст
Konrad I Mazowiecki.jpg
Конрад Пјаст Мазовски
Пуно имеКонрад Пјаст од Мазовије
Датум рођења1187./1188.
Место рођењаПруска
Датум смртиГрешка: Недостаје година или потпун датум рођења.(1247-08-31)
ГробКатедрала у Плоцку
ДинастијаПјастови
ОтацКазимир II Пјаст
МајкаЈелена Пшемисл Пјаст
СупружникАгафија
Велики војвода Пољске
Период1229. - 1232.
ПретходникВладислав III Пјаст
НаследникХенрик I Пјаст,
Болеслав V Пјаст
Велики војвода Пољске
Период1241. - 1243.
ПретходникХенрик II Пјаст
НаследникБолеслав V Пјаст
СавладарХенрик I Пјаст,
Болеслав V Пјаст

Конрад Пјаст или Конрад I Мазовски (1187/1188 - 31. август 1247), био је велики војвода (кнез) Пољске (1229—1232) и (1241—1243), као и војвода Мазовије (1199/1200 - 1247). Био је један од најмоћнијих племића Пољске.

Отац му је био велики војвода Пољске, праведни Казимир II Пјаст, а мајка Јелена Зноемска. Конрад је био суров, као и окорели покварењак и зликовац.

Учествовао је у Пруским крсташким ратовима у којима је до 1216. године створена хришћанска бискупија у Пруској, a 1217. Петом крсташком рату.

Братов савладар[уреди]

Рат с Мјешком Старим[уреди]

Дана 5. маја 1194. умро му је отац Казимир, а његов узурпатор, стари Мјешко III Пјаст напада Кујавију, желећи да искористи смрт владара. Малолетни Конрад тада помаже брату Лешку Белом да влада Малопољском.

У лето 1195. Мјешко, његов син Болеслав Високи, синовац Мјешко тј. будући велики војвода Мјешко IV Пјаст Платоноги, кнез Роман Халицки Атола, Романски кнез, су напали Краков и до битке је дошло 13. септембра код Мозгаве.

Битка се за час претворила у масакр: Болеслав је прободен копљем, а Атола је, иако је побио много људи, због тешке ране морао побећи, а са њим су побегли и русински одреди.

Мјешко Платоноги је онда спојио своје одреде са расутим и разбежаним одредима Болеслављевог сина Јарослава. Тако је успео потиснути непрјатељску војску, али то Лешку и Конраду није био разлог за повлачење и касније је Лешкова и Конрадова војска муњевито потиснула Платоногог.

Роман Халицки је кад је сазнао да његовим трупама не иде у бици повукао се у Старосеље да тражи нагодбу са Лешком и Конрадом, а када је није добио повукао се у Володимир-Волински, док су Конрад и Лешко до ногу потукли ову војску.

Лешко Бели. Рад Јана Матејка у боји.

Дана 11. августа 1199./1200. године Конрад је од Лешка добио Мазовију и Кујавију и тако постао један од моћнијих племића.

Атола и даље није признавао Лешка за великог војводу, па је у савезу са Халицк и Володимиром на позив сина Мјешка Старог, Владислава Лаконогог, напао Сандомјеж. Лешко је скупио малу гомилу наоружане страже и са Конрадом је напао ову војску код Завихоста. Руска војска је том приликом уништена, био је велики број рањених и погинулих а међу погинулима су били и Атола и Роман Халицки.

Ова битка је означила наставак непријатељства између Пољске и Русије.[тражи се извор]

Експедиција против Русије[уреди]

У јесен 1207. Лешко и Конрад су покренули кампању против Володимира-Волинског, да помогну Алескандру Вшеволодовичу да се домогне власти у том граду. Лешко је град и освојио, масакрирао његове становнике и опљачкао га. Романова удовица се тада са децом склонила у град Брест.

Слом[уреди]

Мјешко Платоноги је покушавао да се домогне власти у Малопољској, јер је његов најстарији брат Болеслав погинуо, а он је био син бившев великог војводе Владислава Изгнаника, па је послао писмо папи да он треба бити владар јер је после братовљеве погибије најстарији син најстаријег сина Великог војводе Болеслава Кривоустог. 9. јуна 1210. године папа му је одговорио на захтев и то потврдно, па је Мјешко освојио власт у земљи. 29. јула он је сазвао и Пјастовски сабор у Борзиковеју, где је дао привилегије цркви, које је папа одобрио 21. априла 1211. године, али је Лешко исте те 1211. године вратио на престо и Конрад више није учествовао у власт него је постао само саветник.

Војвода од Мазовије[уреди]

Године 1217. Конрад је осудио на смрт Кристијана, војводу Плоцка. 1220. године у Пруси, Литванци и Русини су продрли у Пољску и извршили покољ, али у тој провали страдали су и Русини. Септембра 1224. реформисао је цркву у Мазовији.

У августу 1224./1225. године војвода од Шлезије и Вроцлава, брадати Хенрик I Пјаст, најстарији син Казимира Праведног, је подигао војску, чију су већину састављали плаћеници, да освоји Краков од Лешка, јер је био осрамоћен што није преузео Пољски престо, а имао је право првенца. Војвода Кракова, Марко и његова посада је том приликом отворено стала на његову страну. Хенрик је готово без отпора продро до Кракова и опседао га 8 дана. За то време Лешко је регрутовао становнике Пољске, и добивши помоћ од Конрада крануо је ка Кракову. Хенрик је покушао да преговара, али није успео и до битке је дошло на реци Длубнији

Битку су одлучно прекинуо бискуп Кракова, Ивона, који је наговорио Хенрика да се повуче. Лешко је убијен 23. или 24. новембра 1227. на државном сабору у Гасави.[тражи се извор]

Претендент за пољски престо[уреди]

У марту 1228. Конрад се је показао жељу за престо у Кракову.

Конрад је потом 23. априла од тевтонаца добио Хелмно и његову област.

У јуну 1228. године Конрад је покушао да освоји Краков пре Хенрика и тако збаци краковског војводу Болеслава Стидљивог. Хенрик је из мера предоштрозности саградио два нова утврђења, једно у близини града, на стени на једном брду, на обали реке Предник, а други Миедзибор (и данас постоји), који се налазио у близини оног првог замка и чија посада су били елитни витезови. Конрад је опсео замак Миедзибор и у тешкој и крвавој бици Конрад је био поражен. Осрамоћени Конрад је после тога иако поражен наставио ка Кракову, али је поново поражен код села Вроћижеша, где му је погинула цела војска, само неколико људи са Конрадом је успело да некако побегну у Мазовију, у јулу.

Света Јадвига и Конрад Мазовски

Почетком 1229. године Конрад је заробио Хенриковог сина исто Хенрика у на конгресу у Спитковици и транспортован је у Плоцк, где је касније ослобођен, на наговарање његове мајке Свете Јадвиге.

У лето Конрад је заједно са Далијелом и Василијем Володимирским напао Великопољску, Где је пљачкао Војому, док су Руси стигли до замкова Милича и Старогарда и заузели неколико села у Вроцлавској области, вративши се са великом пленом. После тога су одлучили да нападну Калиш, али се Конрад повукао са бојног поља. Под Калишем ове трупе су доживеле пораз.

Прва владавина[уреди]

Конрад потом склапа споразум са Болеславом, који му даје Сандомјеж, Ленчицу и Сиерадз, али Болеслав је склопио споразум и са Хенриком, коме је дао Краков, док се он повукао у Вислицу. Кујавије и Сиерадз ће касније припасти Конрадовом сину Казимиру.

Владислав Лаконоги умире 18. августа 1231. и Хенрик га наслеђује у његовим поседима. Због тога незадовољни Конрад у септембру креће ка Кракову, али је поражен под Стеном у октобру. Болеслав је 1232. године добио Сандомјеж, а после тога је, у јесен, Конрад покорен. После тога 31. октобра Конрад је признао Болеслава за свог врховног владара и вратио му Сандомјеж без Жернаве и Скшина. Тада је Болеслав прешао у Сандомјеж.

Конрад је реформисао своју власт државним сабором у Дзирзни, 30. јуна 1230. године, на којем је дао привилегије бискупији Плоцк и Тевтонским витезовима, којима је враћено Хелмно и по чијем позиву је Конрад исте године напао Пруску.[тражи се извор]

Сукоби са Хенриком[уреди]

Искористио је искористио и почетком 1233. године, на једном састанку, заробио Болеслава, са мајком, којој су тада опљачкане све драгоцености, поред тога је и шамарана физички злостављана и бичевана. Потом су утамничени у Черски замак и одатле га, захваљујући Владиславу Великопољском, преместио Суцухув, на Висли. Хенрик је због тога послао Климента од Рушче и бенедиктанског бискупа Николу од Галија, да ослободе Болеслава, али то није успело. Болеслав се ипак успео спасити, тако што се правио да је болестан, па га је Конрад пустио. Папа је због тога 23. децембра 1233. године због тога издао булу против Конрада.

У августу 1234. поново је дошло до сукоба са Хенриком и то око Луцха на Варти.

Потом је 1235. Конрад заузео Радом. Потом је 2. јула на сабору у Данкову Конрад од Хенрика добио Радом.

Деоба својих територија[уреди]

Конрад је још за живота своје поседе поделио синовима. Казимир је 1233. добио Кујавију, Болеслав Мазовски, Сиерадз, а касније део Мазовије. На сабору у Данкову је 1236. године коначно разграничена власт између Казимира и Болеслава и Казимир је добио Сиерадз, а задржао је Кујавску, док је Болеслав задржао део Мазовије.[тражи се извор]

Спољашњи непријатељи[уреди]

У јесен 1236. Конрад је извршио експедицију на руски град Хелм, али је поражен. После тога Руси, под вођством Василија Црвеног, су кренули у освету, али су у Мазовији били потучени. Они су ипак хтели наставити пљачкати мазовију, али су се због недостатка хране повукли.

Године 1237. због ове победе над русима Конрад је добио орден витезова Христоса Дрохичина.

Конрад ипак није био заштићен од немачког утицаја јер су Немци још исте године добили Плоцк.

Рус, Данијел Романович је у марту 1238. године освојио Дрохичин.

После тога, упали су Литвански пљачкашки одреди у Мазовију.

Ексомуникација[уреди]

Конрад је немилосрдно поступао са својим политичком противницима: он је затворио свог војводу, Кристина, а затим му је ископао очи и погубио га. Против те суровости устао је васпитач Конрадове деце Јан Херон (Чапла)

Војвода Конрад од Мазовиа поседовао ђаволска беснило и 1239. године ухватио је фратра Јана Чапла и ставио га је на тешке муке муке, тј. на машину за мучење звану Коњ и Јан је касније обешен, после тога Конрад је дао обесити неке Плоцке свештенике, као и Доминиканце, а када су други Доминиканци хтели да их сахране Агафија се разбеснела и дала из растргнути и пообешавати код цркве Светог Бенедикта на реци Висли.

Надбискуп Пелка је, уплашен, на надбискупском Гњезнском конгресу у Ленчици, 1239./1240. године, тражио помоћ, против Конрада, од папе, који је Конрада екскомуницирао.

Конрад је због тога 1239./1240. дошао у надбискупију у Гњезну и даје јој привилегије у замену за ослобођење од проклетства. З бог Конрада је у Ленчици, у Ловичу, одржан сабор. Њему је присуствовао бискуп Плоцк, Андреја, са својим свештеницима. Ту је утврђено да је Конрад извршио злочин против Господа Христоса.

Као накнаду за злочин Конрад је надбискупији у Гњезну прикључио целу Мазовију. Надбискуп Пелка (Петар) је тада укинуо екскомуникацију.

Али папа Гргур IX није хтео опростити Конраду, па је 1241. године поништио поништење ексомуникације, али су за поништење екскомуникације били бискуп Вроцлава, Томас и бискуп Кракова Жерар, па је екскомуникација поништена.[тражи се извор]

Друга владавина[уреди]

Долазак на власт[уреди]

Новчић са ликом Конрада Мазовског

Дана 10. јула 1241. Конрад је уз подршку деце саставио елитне јединице витезова Мазовије и Кујавије. Добио је и подршку од померанијског кнеза Свјатополка, као и Пруса и Литванаца. Он је уз њихову помоћ освојио Краков и Садомјеж, са њиховом околином и сви становници ових подручја су га признали за владара пошто су били сигурни да се Болеслав Стидљиви неће вратити, иако је Климент од Рушче уверавао Пољаке да ће се Болеслав вратити. Климент је поред тога бранио замак на стени и био је поражен од Конрадових снага. После покоравања Малопољске, Конрад се вратио у Мазовију.

У међувремену, Болеслав II Ћелави, син претходног великог војводе је саставио војску од својих и немачких витезова и напао је Краков, али га је јача Конрадова војска одбацила, он је, немајући храбрости да се избори са Конрадом, повукао враћајући у замак на стени Климента.

Конрад Мазовски се потом осветио Болеславу Ћалавом и 18. септембра 1241. склопио савез са Померанијском кнезом против њега, Вроцлава и побуњених краковских витезова.

Потом је 1241./1242. године Конрад опсео замак на стени и Климент га је бранио, али он је уплашен Конрадовом војном силом, због немогућности Болеслава Ћелавог, замолио је Конрада за нагодбу и овај је пористао и замак је предат. Климент се том приликом заклео на лојалност Конраду.

Конгрес у Скалбмјерзу[уреди]

Дана 29. јуна 1242. године Конрад је сазвао сабор у Скалбјерзу, наводно да реши државна питања, али он је хтео да подмукло уништи своје непријатеље у Малопољској заувек. Када су стигли сви, према тајном плану, подмукли Конрад је дао знак својим визезовима и они су заробили све његове непријатеље, који су били на сабору. Затвореници су затворени у ужасним тамницама на Мазовији, после два месеца патње у том затвору, пошто су поломили окове гвожђа у мраку једне олујне ноћи, ти ветезови су побегли. 1. августа сви затвореници, који нису побегли нису побегли.

Експедиција против Гдањска[уреди]

Дана 20. септембра 1242. Конрад је закључио савез са Тевтонским витезовима против Кнежевине Гдањска. У тај сукоб се умешала и Великопољска. Конрад тада осваја Сартовицу (4. децембра 1242), Визогрод (децембра 1242) и Накло (јануара 1243).

Пад с власти[уреди]

Године 1243. године војвода Ополе, Мстислав, војводе Познања, Пшемисл, Литванци и Татари су саветовали Конрада да нападне Сандомјеж, који је Болеслав у међувремену повратио.

Конрад је међутим када је напао био поражен 25. маја код Суходоља, од стране Климента од Рушче, и морао је да напусти земљу, а Болеслав је освојио Краков.

После те победе Болеслав је, 30. маја 1244. године сазвао конгрес у Чаборзу да би смањио моћ племства.

Конрад је желео освету, па је скупио мноштво Литванаца и напао

Конрадов пуч и смрт[уреди]

Посрамљен поразом, Конрад је желео освету, па је скупио мноштво Литванаца и почетком 1246. године напао Малопољску и после Болеслављевог пораза код Зарушова и његовог бега, он је отпочео покољ популације Малопољске.

Конрад је са сином Казимиром Кујавским од Ленчице и Мстиславом Ополским почео харати Краковску околину. Том приликом је освојио, за одбрану неспреман замак, који се налазио на ушћу Рудаве у Вислу, а касније и други замак, који се налазио на обали Висле, код манастира Тиниеца. Замак Лелов, међутим, Мстислав узима под закуп. Конрада је у последњи час поразио Болеслав на опсади његовог замка у Кракову, али то није смањило Конрадову моћ у Малопољској.

Ипак је, када је Конрад повукао у Мазовију, све пропало, јер је Болеслав освојио онај замак код Тиниеца, док се онај на ушћу предаје, јер су се његови витезови плашили да ће их Болеслав масакрирати, као оне у Тиниецу. Да би се повећала моћ великог војводе одржан је конгрес у Бобинији 15. јула. Око 20. октобра 1246. године умро је Мјешко II Дебели, заповедник Лелова и Болеслав је завладао тим замком.

Конрад није заживео. Умро је 31. август 1247. године, измероне ратовима, које је водио пре тога, а сахрањен је у катедрали у Плоцку.[тражи се извор]

Брак и деца[уреди]

1207./1210. године Конрад се оженио Агафијом, кћерком свог руског савезника Свјатослава Игоревича.

Задужбинар[уреди]

Конрад је био и задужбинар; око 1234. је саградио цркву Светог Доминика у Плоцку, а 1238. цркву Свете Катарине у Варшави.[тражи се извор]

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Казимир I
 
 
 
 
 
 
 
8. Владислав I Херман
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Марија Доброњега
 
 
 
 
 
 
 
4. Болеслав III Пјаст
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Вратислав II Пшемисл
 
 
 
 
 
 
 
9. Јудита од Чешке
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Аделаида од Угарске
 
 
 
 
 
 
 
2. Казимир II Пјаст
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Poppo, Count of Berg
 
 
 
 
 
 
 
10. Henry, Count of Berg
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Sophia
 
 
 
 
 
 
 
5. Саломеја од Берга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Diepold II, Count of Cham
 
 
 
 
 
 
 
11. Adelaide of Mochental
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Liutgarde of Zähringen
 
 
 
 
 
 
 
1. Конрад Пјаст
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Конрад I, војвода Чешке
 
 
 
 
 
 
 
12. Лутолд од Знојма
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Wilpirk of Tenling
 
 
 
 
 
 
 
6. Конрад II од Знојма
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Леополд II, маркгроф Аустрије
 
 
 
 
 
 
 
13. Ида од Бабенберга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Ида од Аустрије
 
 
 
 
 
 
 
3. Јелена Пшемисл Пјаст
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Урош I Вукановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Марија Вукановић Пшемисл
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Константин Диоген
 
 
 
 
 
 
 
15. Ана Диогенеса
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Теодора Комнин
 
 
 
 
 
 

Литература[уреди]

  • SZUSTER, Michał. Bolesław V Wstydliwy [online]. Poczet władców Polski i Rzeczypospolitej, [cit. 2010-07-04]. Dostupné online. (polsky)