Хенрик II Пјаст

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Хенрик II Пјаст
Heinrich II. der Fromme.png
Хенрик II Пјаст
Датум рођења1196./1204.
Место рођењаКраков
Датум смрти9. април 1241.
Место смртиЛегница
ГробКатедрала Светог Винсента и Јакова
ДинастијаПјастови
ОтацХенрик I Пјаст
МајкаЈадвига Андехс
СупружникАна Пшемисл
ПотомствоConstance of Wrocław, Bolesław II Rogatka, Mieszko, Duke of Lubusz, Henry III the White, Konrad I, Duke of Głogów, Елизабета од Вроцлава, Ladislaus of Salzburg
Велики војвода Пољске
Период1238−1241
ПретходникХенрик I Пјаст
НаследникКонрад Пјаст

Хенрик II Пјаст, звани Побожни (1196/1204 - 9. април 1241, Легница), био је велики војвода Пољске (1238—1241). Отац му је био регент краљевића Болеслава и прави краљ, брадати Хенрик I Пјаст, а мајка му је била Јадвига Андехс, кћерка грофа Истре, Бартолда Андехса.

Хенрик је био човек посвећен Богу, био је доброчинитељ и као храбри и одани Хрстосов војник је храбро пркосио Татарима и од Татарске руке је и погинуо.

Младост[уреди]

Око 1213. године, Хенрик се сукобио са братом Конрадом Коврџавим, код Студенца, јер су Конраду родитељи давали предност. У тој бици су Хенрикови немачки витезови однели победу, али Конрад је избегао сусрет с братом, јер је побегао.

После тога се, 1216. године, оженио Аном Пшемисл, Бохемијском принцезом.

Хенрик је после тога заједно са угарским краљем Андријом II, из Сплита, 1217. године, кренуо у крсташки рат, али се након опсаде Дамијете, 1218. године, вратио натраг.

Отац га је око 1222. године именовао за свог савладара, а 1228. поразио је племића Конрада Мазовског, који је лета 1228. године покушао освојити Краков, у бици на Стени.

Конрад је због тога, на преговорима са краковским баронима, у Спитковици, почетком 1229. године заробио тврдоглавог Хенрика, јер се плашио његове моћи, и затворио га у Плоцку. Конрад је после тога освојио Сандомјеж.

После тога су у лето Руси провалили у Пољску. Њихове чете су опљачкале Војому и стигли су до Милича, Старограда и Вроцлава. Потом су с се вратили са великим пленом, посебно опљачкавши Мазовију, јер тамошњи Пољаци нису хтели да се боре.

За време тих пљачки стигла је у Плоцк, Хенрикова супруга, Јадвига, да преговара са Конрадом о Хенриковом пуштању и тада је договорена цена за откуп, откуп је исплаћен и Хенрик пуштен.

Септембра 1230. године Хенрик је заједно са оцем учествовао у експедицији против области Лубуш.

Мир између Конрада и Хенрика је, ипак, наступио тек у августу 1234. године променом границе на реци Варти.[тражи се извор]

Титуларни кнез Великопољске[уреди]

Године 1233. великопољски витезови су прогласили Хенрика Побоћног и његовог оца за своје владаре.

У јулу/августу 1233. године њих двојица нису успели освојити Калиш, па су 21. јула/октобра склопили, са Великопољском, мир.

У лето 1234. године рат се наставио продором оца и сина у Великопољску, али је 22. септембра склопљен споразум, којим се, Великопољска, одриче Пиздрске, Калиша, Познања, Срецке, Руцкиа и Сантоке, као и замка Биечова, двораца Срема и Бнина. Тај мир је потврдио папа 26. јуна 1235. године.

После тога је Хенрик Побожни постао једини титуларни кнез Великопољске, јер се његов отац одрекао те титуле.

22. септембра је почела и експедиција против Барнија од Помераније у којој је до зиме освојене области цедаинска и киниецка, али је Барни те области повратио 1238. године.

Први пруски крсташки рат[уреди]

Када је маркгроф Магденбурга био у Хелмну, пошто још није испунио обећање да ће се оженити, дошли су код њега да га опомену многи пољски племићи: Конрад Мазовски, војвода Кракова, Хенри од Вроцлава, Владислав Великопољски, Барни Померанијски, са братом Самбором...

Да би их натерао да га оставе на миру, маркгроф је напао Пруску и освојио један пруски град.

После те победе формирана је крсташка војска (у којој је се налазио Хенрик Побожни) од неколико десетина хиљада људи, 23. јануара 1235. године, да би искористила то што су реке биле залеђене, и она је освојила област Резји и продрла до реке Дзиерзгона, где их је чекала пруска војска, са нешто више од 5 000 људи, спремна за битку.

Битка је почела храбрим јуришем пруских витезова, па су се крсташи разбешали, али војвода од Помераније и његов брат су имали искуства у рату с Прусима па су наставили да се боре и опколивши Прусе донео је крсташима победу. Том приликом је убијено 5 000 Пруса и том победом је рат и завршен, а војска је 26. фебруара распуштена.

22. јуна исте године папа је издао булу којом је крсташе узео под заштиту.[тражи се извор]

Рат против Великопољском[уреди]

Великопољски витез Борживој је уз подршку бискупа Павла Познањског пљачкао погранична села и дошао до града Срема, где га је Павле желећи да покаже да не подржава Борживоја анатемисао. Борживоје је и поред те анатеме, због подмићивања стражара и панике међу градском посадом, освојио град и убио његовог гувернера. Када је Владислав Великопољски сазнао за то он га је дао погубити.

Ипак Хенрик је бацио сву кривицу на Владислава, па га је Хенрик напао и опсео Гњезно, коју је бранила ветеранска посада, уз подршку Саксонсије. Хенрик је у овој бици до ногу потучен, протеран са Великопољских територија и вратио се у Шлезију.

У пролеће 1237. године Хенрик поново објављује рат Великопољској у коме губи дворац Побзин, али добија области Лацки и Гиец

Владавина[уреди]

Долазак на власт[уреди]

19. марта 1238. године Хенрик Брадати је умро, а Хенрик побожни га је наследио у Шлезији, Пољској и Малопољској. Тада се јавља нови племић, моћни Мјешко II Дебели, независтан од Ополе и Рациборза, али га Хенрик не прихвата за племића независног од Ополе и Рациборза

Рат против Светог римског царства[уреди]

За време Хенрикове владавине наставило се јачање Немаца У Пољској. Они су већ 1238. године освојили Санток, али га је Пољској вратио Хенрик.

Надбискуп Магденбурга, Вилбранд је 1239. године опсео град Лебус, али је приликом опсаде изгубио велики број људи и морао је да је напусти опсаду.

Немци су потом повратили Санток, али нису држали тврђаву. Кад су покушали да је освоје били су поражени и протерани из Сантока.[тражи се извор]

Казимир Кујавски[уреди]

Кнез Казимир Кујавски, син Конрада Мазовског, оженио се ћерком Хенрикове жене, са којом је био на петом степену сродства. Казимир је, због тога, од Хенрика добио неке поседе.

Монголска најезда[уреди]

Фебруар[уреди]

У јануару 1241. године, изванредном брзином Бату-кан долази до Пољске и пустоши два насеља у то време у Пољској, град Лублин и Завихост и суседне округе и земљишта, заробљававши и мушкарце и жене, пољске и русинске народности. Пошто су пољске реке Буг и Висла биле залеђене Монголи (Татари) под вођством генерала Бајдара и Кадан, сина великог кана, стижу до Сандомјежа, тесно опседајући град са свих страна. Пошто су га освојили, 13. фебруара, Татари су убили градског бискупа, све свештенике калуђере и ђаконе, као и цистерцитске монахе и све људе и жене који су бранили град. Поклани су и старци и деца, док се само неколико људи спасило бегом у Краков.

Татари су тада продрли до града Поланиеца, на Чарној реци, и поставили су логор у селу Турско-Велке, када их је напао Владимир, војвода Кракова са 1 500 витезова, који су дошли у помоћ Сандомјежу. У бици су за дивну чудо Владимирови људи побили чак 1 000 Татара! Та шачица је на крају, ипак, поражена и побијено је 800 пољских витезова, док се Владимир спасао.

Истог дана Кадан је са 10.000 људи наишао на трећи отпор тог дана и то код села Терчека, где је успео да лако порази Пољаке и настави продор у Пољску.

Март[уреди]

Татари су кад су добили појачање наставили продор, и то им је циљ био Краков, престолница Малопољске. У зору, понедељка, 18. марта Бајдаова коњица је наишла на жесток отпор код града Хмјелњика, који је водио Владимир и војвода Сандомјежа, Пакослав, уз које је било само неколико хиљада људи. У Пољској војсци је, после борбе, било много палих за одбрану вере и отаџбине, а међу њима су били Владимир и Пакослав, али мали део војске је преживео, јер је побегао у шуме.

Сутрадан су Пољаци претрпели још један пораз код Тарзкова.

20. марта је дошло до битке код Раћибожа, где је рађибошки и ополски кнез, Мјешко II Дебели, победио малобројне Монголе и побио њих 400.

28. марта Татари су стигли пред напуштени Краков из кога је у шуме побегла читава његова популација. Бату-кан је тај град дао спалити опустошити и разорити. Том приликом је већи део града уништен. Тада је Бату-кан чуо за други важан пољски град, Вроцлав.

После тог пораза Пољаци су на Одри срушили све мостове да непријатељ неби успео прећи реку. Чак су градили и бране да би се река излила и успорила Татаре. Кнез Мстислав Казимировац се сукобио са малом трупом Татарима, која је прешла Одру, али је сузбијен и побегао је у Вроцлав, Хенрику.

Април[уреди]

На то је у Пољској завладао страх и паника. Вроцлав је био снабдевен храном, као да су Татари ишли право на њега. Поред тога цела Хенрикова ризница, много витезова и људи. Сви витезови су се налазили у градској тврђави док су сељаци бранили градске бедеме. Тада је сва храна са некретнинама транспортована до замка.

Првих дана априла Пољаци из Шлезије и Малопољске предвођени Владиславом Ополским пружили су отпор Монголима код Ополе, али су поражени.

Почетком априла Татари спалили град и опсели дворац, али нису ни једном покушавали да га освоје. Пољак, Часлав, члан реда проповедања и први игуман манастира Светог Војка се склонио у Вроцлав. Према једној хроници Бог је чувши плач хришћана, помогао витезовима да одбране град.

Реформе[уреди]

За време Хенрикове владавине су, као и код већине пољских владара одржавани су сабори да би се реформисала држава. У овом случају то је само један сабор:

  • У Бобровникацу, 17. августа 1238. године, када је Виоли војвоткињи од Калиша и Рудзка дозвољено да са својим синовима, племићима: Владиславом и Климентом дели села Лубницу и Конарзев, код Срода.

Поред тога одржавани су и конгреси, којима су се одређивале границе између феудалаца. У овом случају то је само један конгрес:

  • У Бобровникацу, 17. августа 1238. године, када су одређене границе између Виоле и њеног сина Владислава, на Владислављев штету.

Смрт[уреди]

9. априла, 14 000 Татара, под вођством Орда-кана, Кадана и Бајдара, су опсели град Легницу, чији замак је бранило више хиљада добро наоружаних људи. Хенрик се храбро борио, с вером у Бога и очекујући његову помоћ.

Тог дана је Хенрик изашао на бојно поље с војском у којој је био кнез Мстислав Ополски, као и Болеслав Моравски и Мјешко Дебели. Хенрик је за сваки случај спалио Легницу да се Татари не би користили градом, ако га освоје. На бојно поље су тада Пољацима, тј. Краковско-Шлеској, Великопољској војсци, у помоћ дошли: Темплари, Хоспиталци, Свето римско царство, Моравска марка, Баварско војводство и Тевтонски ред. Цела хришћанска војска била је састављена од пешадије, у којој је било и пољских регрута, плаћеника, становника Легнице а и баварских рудара. Цела та војска састојала се од свега 6 500 витезова.

У тој бици су скоро сви пољски витезови затекли јуначку смрт. Само су се Мстислав, кнез Ополе, који се са неколико витезова повукао у Легнички замак и Мјешко, који је кукавички побегао. У борби је после тога пао и Болеслав Моравски.

Хенрик је погинуо у тој борби, тако што га је, када је подигао руку да убије Татара, убио други Татар, који се ту нашао да спаси Хенрикову жртву, тако што га је ранио убодом копља у руку. Пошто је то била рука којом је држао узде, Хенрик је пао с коња.

Тада су наступили велики метежи међу хришћанима, који су се скупили око њега и однели га ван битке, где су га Татари погодили са самострелом. Тако смртно рањеном и непокретном Хенрику је један Татар мачем одрубио главу и поцепао му одећу, оставивши Хенрика нагог.

Убивши Хенрика, Татари су посади Легнице показали његову главу, али је она, и поред погибије свог главнокомандујућег, храбро бранила град. Истог дана опсада се наставила и још истог дана Татари су били принуђени на узмак.[тражи се извор]

Сахрана[уреди]

Након повлачења Татара у Раћиборзу, после много времене, тело Хенриково су племићи настојали да сахране, али се није могло идентификовати међу мрвима јер је било обезглављено, захваљујући помоћи Хенрикове удовице, тело је пронађено. То што је помогло да се војвода пронађе је био његов шести прст на левој нози. Овај анатомски детаљ потврђен је у току истраживања остатака војводе, након отварања његовог гроба у 1832. години. Према житију Свете Јадвиге глава војводина је од стране Татара бачена у језеро Косковицки, не далеко од Легнице.

Хенрик је сахрањен у Фрањевачкој цркви у Кракову (данашња: Катедрала Светог Винсента и Јакова), док се матична плоча гробнице налази у Народном музеју у Вроцлаву.

Задужбинар[уреди]

Хенрик је био и задужбинар. Пре 1238. године он је саградио цркву Упсења у Лвовек Сласкију, 1240. године Фрањевачки самостан у Вроцлаву (заједно са супругом Аном), дворац капелу на Саборном острву у Вроцлаву и то у Касно-римском стилу, као и Фрањевачки самостан у Кракову (са супругом Аном; али је могуће и да га је саградио краљевић Болслав, који се 1238. године одметнуо од краља и образова своју Сандомјежску државу.[тражи се извор]

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Болеслав III Пјаст
 
 
 
 
 
 
 
8. Владислав II Пјаст
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Збислава од Кијева
 
 
 
 
 
 
 
4. Болеслав I Високи
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Леополд III, маркгроф Аустрије
 
 
 
 
 
 
 
9. Агнес од Бабенберга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Агнеса од Немачке
 
 
 
 
 
 
 
2. Хенрик I Пјаст
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Christina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Хенрик II Пјаст
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Berthold III, Count of Diessen, Plassenberg and Stein
 
 
 
 
 
 
 
12. Бертолд I од Истре
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Sophie of Istria
 
 
 
 
 
 
 
6. Бертолд IV, гроф од Мераније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Otto IV, Count of Wittelsbach
 
 
 
 
 
 
 
13. Hedwig of Wittelsbach
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Heilika of Pettendorf-Lengenfeld
 
 
 
 
 
 
 
3. Јадвига Андехс
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Conrad, Margrave of Meissen
 
 
 
 
 
 
 
14. Dedo V, Count of Wettin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Luitgard of Elchingen-Ravenstein
 
 
 
 
 
 
 
7. Агнес од Рохлица
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Goswin II of Heinsberg
 
 
 
 
 
 
 
15. Matilda of Heinsburg
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Aleidis von Sommerschenburg
 
 
 
 
 
 

Литература[уреди]

  • SZUSTER, Michał. Bolesław V Wstydliwy [online]. Poczet władców Polski i Rzeczypospolitej, [cit. 2010-07-04]. Dostupné online. (polsky)