Константин Комнин Дука
Константин Комнин Дука, ( (Greek: Κωνσταντίνος Κομνηνός Δούκας, romanized: Kōnstantinos Komnēnos Doukas; 1172 - после 1242. године), обично једноставно назван Константин Дука,[1] био је син севастократора Јована Дуке и брат оснивача Епирске деспотовине, Михаила I и Теодора. Именован је за гувернера Акарнаније и Етолије и добио је деспотску титулу, коју је носио до своје смрти.
Биографија[уреди | уреди извор]
Мало се зна о његовом животу.[2] Рођен је око 1172, син је севастократора Јована Анђела Дуке и његове друге жене Зоје Дука.[3] Он је можда идентичан Константину Дуки који се 12. априла 1204. године, уочи пада Константинопоља у Четвртом крсташком рату, борио са Константином Ласкарисом за царску круну.[4] Око 1208. пратио је свргнутог византијског цара Алексија III Анђела, који је потражио уточиште на епирском двору, у Султанат Рум. Одатле, уз турску подршку, цар Алексије III је безуспешно покушао да преузме Никејско царство.[2]
Владар Етолије и Акарнаније[уреди | уреди извор]
Вративши се у Епир, Константин је именован за гувернера Акарнаније и Етолије, са Наупактом као престоницом, вероватно након што је Теодор Комнин Дука наследио Епирски престо 1215. године.[1] Године 1216. пратио је брата Теодора у походу на Бугарску.[2] Константинова владавина је била успешна, пошто је повратио Неопатру и Ламију од њихових латинских владара,[5] али је била поремећена његовим сукобом са самоуверљивим епископом Наупакта, Јованом Апокавком, који је протестовао против његове ауторитарне владавине и изнуђивачких захтева од становништва. Спор је довео до насилног смењивања и изгнанства Апокавка 1220. године, а решен је тек у мају 1221. након синода у којем су били представници већине виших епископија у Грчкој и областима Епира.[6] Заиста, односи између Константина и Апокавка су после тога постали срдачни, а епископ је чак саставио и похвалу у његову част.[7]
Око 1225. године, када је Теодор проглашен за цара у Солуну, Константин и његов други преживели брат Манојло, добили су следећу највишу титулу деспота.[8] Његове активности након тога су нејасне: вероватно није учествовао у катастрофалној бици код Клокотнице 1230. године, где су цара Теодора заробили Бугари. Остао је владар Етолије и Акарнаније, захваљујући само лабавој оданости свом брату Манојлу, новом цару у Солуну. Године 1237. подржао је повратак Теодора, ослобођеног из бугарског ропства, на власт у Солуну. Деспот Константин се последњи пут помиње 1242. године, а можда је убрзо умро.[9]
Породица[уреди | уреди извор]
Не зна се да ли се женио или је имао деце.[1][10]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Polemis 1968, стр. 91
- ^ а б в Varzos 1984, стр. 657
- ^ Varzos 1984, стр. 656
- ^ Varzos 1984, стр. 664
- ^ Varzos 1984, стр. 565
- ^ Varzos 1984, стр. 658–661
- ^ Varzos 1984, стр. 661–662
- ^ Varzos 1984, стр. 662
- ^ Varzos 1984, стр. 663
- ^ Varzos 1984, стр. 663–664
Литература[уреди | уреди извор]
- Polemis, Demetrios I. (1968). The Doukai: A Contribution to Byzantine Prosopography. London, United Kingdom: The Athlone Press.
- Varzos, Konstantinos (1984). Η Γενεαλογία των Κομνηνών [The Genealogy of the Komnenoi] (PDF) (in Greek). Vol. B. Thessaloniki: Centre for Byzantine Studies, University of Thessaloniki. pp. 656–664. OCLC 834784665.