Корисник:Dzordan012/песак
Античко и словенско наслеђе[уреди | уреди извор]
Рударско наслеђе у областима провинција Горња Мезија, Далмација и Панонија[уреди | уреди извор]
Рудници Горња Мезија и Панонија[уреди | уреди извор]
Панонија је била знатно сиромашнија у рудном благу од Горње Мезије. Панонски рудници су лежали јужно од Саве, а давали су, сребро, злато и гвожђе. Рудници сребра, а вероватно, и злата налазили су се у доњем току Дрине, дуж обе обале те реке. У раном II веку н. е. ови рудници су веома интензивно експлоатисани. Панонски рудници су радили све време римске власти — од I до VI века н. е. Рудник гвожђа у долини речице Јапре код Благаја био је, један од највећих римских рудника на Балкану. Почетком овог века процењено је да се на три троскишта налазило 300.000 — 400.000 тона троске од топљења гвоздене руде.
У новије време процене о количини троске знатно су веће, а иду и до 1.000.000 тона. Ту су радиле многобројне пећи, али је производња била веома примитивна. У римско доба ове пећи су, приликом једног топљења, давале врло мало гвожђа, свега 7 kg. Једна пећ је, за дан и ноћ, топила обично руду два пута и тако производила 14 kg гвожђа.
Далматски рудници[уреди | уреди извор]
Далматски рудници били су концентрисани у три области: источној и западној Босни. У њима су се производили сребро, злато, олово и гвожђе. У I веку н. е. средњобосанска рударска област била је позната по површинским депозитима злата. Међутим, експлоатација злата у римској провинцији Далмацији знатно је ослабила после I века н. е. Богата налазишта среброносног олова налазила су се у источној Босни, око рударског центра Агрентарије и оближњег града Домави-је ( данашња Сребреница). Захваљујући далматским рудницима сребра, у долини Дрине су се развила напредна и многољудна насеља. Од тих насеља најзначајнија је била Домавија, Домавија је била управно средиште панонско-далматских рудника сребра, одакле се, изгледа, управљало и знатно јужнијим рудницима сребра, који су се налазили код данашњег Пријепоља.
Експлоатисање на нашем тлу[уреди | уреди извор]
Из рудника на нашем тлу Римљани су, свакако, експлоатисали огромне количине различитих метала, а пре свих злато, сребро и бакар, дакле, сировине неопходне за рад државних ковница новца. Поменути метали углавном су отпремани у ковницу у Рим.
Олово, које је имало широку примену у грађевинарству и индустрији, слато је такође у престоницу, али је ради лакшег преноса ливено у слитке (тазбае). Од гвожђа се најчешће израђивало оружје у локалним радионицама, а њиме се снабдевала војска која је чувала дунавску границу.
Руднички новац у провинцијама Горња Мезија, Панонија, Далмација[уреди | уреди извор]
У рударским областима провинција Горња Мезија, Далмација и Панонија био је у оптицају руднички новац. Кован је од бакра у римској ковници у I и II веку н. е. а био је намењен рудничкој администрацији. Овај новац коришћен је нарочито за плаћање купатила. Једна локална ковница бакарног новца радила је у Виминацију између 239. и 255. године н. е. а подмиривала је потребе провинције и околних области у ситном новцу.
Крај Античког рударства[уреди | уреди извор]
Рудници у провинцијама Горњој Мезији, Далмацији и Панонији имали су велики економски значај за римску државу. Њихова експлоатација трајала је неколико векова, а посебно је била интензивна од краја I до средине III века н. е. Све чешћи упади варвара у V и VI веку отежавали су и рад рудника. Неки од варварских народа покушали су да експлоатишу освојене руднике (на пример, Остроготи далматске руднике гвожђа). И коначно, напади Авара и Словена у позном VI веку означили су крај антике, а такође и крај античког рударства на овим просторима.[1]
Спољашње веза[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
Сима Ћирковић, Десанка Ковачевић-Којић, Ружа Ћук (2002). „Старо српско Рударств”