Корисник:Luka815/песак

С Википедије, слободне енциклопедије
Венивар Буш
Лични подаци
Датум рођења11. март 1890.
Место рођењаЕверет, Масачусетс, САД
Датум смрти28. јун 1974.
Место смртиБелмонт, Масачусетс, САД
ОбразовањеУниверзитет Тафтс
Масачусетски технолошки институт
Научни рад
ПољеЕлектротехника
ИнституцијаУниверзитет Тафтс

Масачусетски технолошки институт

Институт Карнеги
УченициКлод Шенон
Познат поДиференцијални анализатор
Мемекс
Председавајући Националног одбора за истраживања у области одбране
На дужности
27. јун 1940. — 28. јун 1941.
Директор Канцеларије за научна истраживања и развој
На дужности
28. јун 1941. — 31. децембар 1947.

Венивар Буш (енгл. Vannevar Bush; Еверет, Масачусетс, 11. март 1890 — Белмонт, Масачусетс, 28. јун 1974) био је амерички инжењер, проналазач и администратор који је за време Другог светског рата био на челу Канцеларије за научна истраживања и развој (енгл. Office of Scientific Research and Development, OSRD) преко које су се обављала скоро сва истраживања везана за ратне активности.

Буш је познат и по свом раду на пољу аналогног рачунарства. Развио је диференцијални анализатор, машину која је могла да решава диференцијалне једначине шестог реда.[1][2]

Његов есеј As We May Think из 1945. се сматра визионарским и инспирисао је бројне научнике из области рачунарства.[3][4] У њему, Буш је описао концепт мемекса, машине која би омогућавала организовање информација по принципу сличном хипертексту.[5]

Заслужан је за оснивање Националне научне фондације (енгл. National Science Foundation, NSF).[6]

Младост и образовање[уреди | уреди извор]

Венивар Буш је рођен 11. марта 1890. године у Еверету, Масачусетс. Његов отац био је Ричард Пери Буш, локални пастор, а мајка Ема Линвуд. Имао је две старије сестре, Едит и Ребу. Породица се 1892. преселила у Челси, Масачусетс,[7] где је Буш завршио средњу школу.[8]

Након тога, уписао је Тафтс колеџ, на ком је 1913. завршио основне и мастер студије.[9] На колеџу је, за свој мастер рад, изумео свој први патент, машину чија је намена била да помогне геодетима у мерењима.[10] Састојала се од два точка од бицикле и једне кутије између. На кутији се налазио папир на који би машина исцртавала облик терена који би прелазила.[11]

Након дипломирања, Буш је неко време радио у одељењу за тестирање компаније Џенерал електрик у Скенектадију, Њујорк. 1914. се вратио на Тафтс где је до следећег лета радио као предавач математике.[12]

Буш је 1915. уписао докторске студије из електротехнике на Масачусетском технолошком институту (енгл. MIT) и већ 1916. успео да заврши свој докторат.[13]

1916. је оженио Фиби Дејвис,[14] са којом је имао два сина, Ричарда и Џона.[15]

Инжењерске године[уреди | уреди извор]

Истраживања и послови[уреди | уреди извор]

Са завршеним докторатом, Буш се поново вратио на Тафтс колеџ где је кренуо да предаје електротехнику. У исто време, постао је и саветник у фирми AMRAD која се бавила развојем радио уређаја.[10] Када су САД ушле у Први светски рат, Буш је отишао у Њу Лондон, Конектикат, где је учествовао у AMRAD-овом развоју противподморничких технологија. Тамо је конструисао магнетни уређај за детекцију подморница који никад није ушао у употребу због лоше координације администрације.[16] Тада је схватио значај добре комуникације између војних и цивилних служби које се баве истраживањем за време рата, што му је значило када је касније у Другом светском рату управљао америчким истраживањима.

Буш је 1919. постао професор на MIT-у, а уједно је постао и директор Одсека за истраживања на Катедри за електротехнику.[17]

У ово време, учествовао је у неколико пословних подухвата који су му донели зараду. Са Лоренсом Маршалом, пријатељем са Тафтса, основао је једну фирму која се бавила производњом термостата.[18] Чарлс Смит, један од колега из AMRAD-а, патентирао је термионичке цеви које су омогућавале да се радио прикључи директно на утичницу уместо коришћења великих батерија.[19] Смит, Буш и Маршал су заједно основали компанију Рејтеон која се веома успешно бавила производњом ових цеви.[20]

Диференцијални анализатор[уреди | уреди извор]

Буш је на MIT-у почео да се интересује за рачунаре. Повећавање комплексности мрежа за дистрибуцију електричне енергије му је дало идеју да направи аналогну машину која би могла да симулира ове мреже што би олакшало њихову анализу и побољшавање. Подстицао је и рад својих студената у овом смеру, па је тако надзирао конструкцију неколико аналогних машина, укључујући и мрежни анализатор студената Харолда Хејзена и Хју Спенсера.[21]

Убрзо се окренуо прављењу општије машине, па је тако до 1931. заједно са Хејзеном завршио свој диференцијални анализатор. Бушов диференцијални анализатор је могао да решава диференцијалне једначине до шестог реда.[2][1] Заузимао је целу просторију и морао је бити изнова подешаван за сваки нови проблем, што је био мукотрпан посао. И поред ових проблема, био је веома успешан и на основу њега су прављене копије на другим универзитетима.[22] Такође је био и од интереса војсци, где су га користили за проблемe из балистике.[2] Један од Бушових студената који су радили на диференцијалном анализатору на MIT-у, био је и Клод Шенон.[23]

Већ 1935. Буш је почео да планира конструкцију машине која би могла да се контролише преко бушених трака. Ова машина, финансирана од стране Рокфелер фондације, позната је као Рокфелеров диференцијални анализатор, и први пут је демонстрирана 1941. године. Током Другог светског рата је интензивно коришћена од стране америчке војске.[24]

Нове позиције[уреди | уреди извор]

1930. године, Карл Комптон је постао нови председник MIT-а, који је као део реорганизовања института Буша поставио на место потпредседника института, као и декана Електротехничког факултета.[25]

1934. године, Буш је изабран у Националну академију наука (енгл. National Academy of Sciences), а 1938. му је понуђено место председника Института Карнеги (енгл. Carnegie Institution of Washington), што је он и прихватио. Убрзо затим, постављен је за председавајућег Националног саветног комитета за аеронаутику (енгл. National Advisory Committee for Aeronautics, NACA), од ког је касније настала Наса.[26]

Други светски рат[уреди | уреди извор]

NDRC и OSRD[уреди | уреди извор]

Након што је 1939. године у Европи почео Други светски рат, група научника и инжењера, укључујући и Буша, била је све више забринута тиме што САД нису биле технолошки спремне за рат. У овој групи су између осталих били Буш, Карл Комптон и Џејмс Конант, председник Харварда.[27] Направили су план за оснивање Националног одбора за истраживања у области одбране (енгл. National Defense Research Committee, NDRC), који је Буш представио председнику Рузвелту. Функција овог одбора је била да организује научна истраживања везана за ратне активности. Предлог је прихваћен и јуна 1940. је издата наредба за оснивање NDRC-а. Буш је постављен за председавајућег, а међу члановима су били и Комптон и Конант, као и пар официра који су представљали војску.[28]

Буш за време рата није имао личних технолошких доприноса, већ су његова главна улога и значај били у одржавању добрих веза између председника и оружаних снага са научницима и истраживачима, у чему су му знатно помогле његове везе, као и углед у научним круговима.[29]

Организација је још разрађена 1942. године, када је основана Канцеларија за научна истраживања и развој (енгл. Office of Scientific Research and Development, OSRD) за чијег је директора постављен Буш. NDRC је претворен у један од три одсека OSRD-а и на његово чело је постављен Конант. Друга два одсека су била Комитет за медицинска истраживања и Савет. Иако је организација била велика и самим тим комплексна, Буш је практично имао сву контролу и потпуно поверење председника и Конгреса.[30]

Једна од важних карактеристика организације јесте то да су се уместо прављења великих владиних лабораторија, уговори правили са универзитетима, као и индустријским лабораторијама, за истраживања која су одговарала њиховим могућностима. OSRD је од војске добијала захтеве за рад на специфичним проблемима, али је задржала своју независност и у многим случајевима радила на истраживачким циљевима око којих су војни лидери били скептични.[31] Бушов став је био да се рат може добити само кроз напредак у технологији, што се на крају и испоставило као тачно. Односи са војском нису увек ишли глатко, већ је Буш често наилазио на тврдоглаве генерале које нису волели да им цивили причају које оружје да користе.[29] Једном приликом је морао да лично дође на фронт да би се уверио да је одређена нова технологија заиста у употреби.[31] Ипак, Буш је успевао да изађе на крај са овим проблемима, чиме је стекао слику „човека који завршава ствари”.[29]

OSRD је током рата радила на развоју великог броја нових технологија у наоружању, од којих су неке близински осигурач и радар.[32] Такође је уложен значајан рад на пољу медицине, где се знатно смањила смртност војника од болести у поређењу са Првим светским ратом, добрим делом због обезбеђивања довољне количине пеницилина и других лекова.[33]

Пројекат Менхетн[уреди | уреди извор]

Када је основан NDRC, Уранијум комитет (енгл. Uranium Committee) је постао његов део, а касније и део OSRD-a. Буш је у почетку одбацио идеју да постоји реална могућност да се направи атомска бомба, а самим тим и опасност од немачке бомбе.[34] Ипак, након извештаја британског MAUD комитета (енгл. MAUD Committee) 1941. године, који је закључио да је прављење атомске бомбе изводљиво, Буш је закључио да је потребно направити бомбу што пре.[35] Представио је Рузвелту ове резултате и он је одобрио и одлучио да убрза амерички атомски програм.[36] Пошто је пројекат ових размера био превелики за OSRD, одлучено је да војска преузме његов даљи развој и тиме је настао Менхетн пројекат. Буш је наставио да учествује и игра важну улогу у његовом развоју. Био је део комитета који је 1945. године формиран да саветује новог председника, Харија Трумана, о питањима везаним за нуклеарну енергију.[37] Комитет је закључио да атомску бомбу треба против Јапана искористити што пре, на неком индустријском постројењу и без претходне најаве.[38] Буш је такође био присутан на Тринити тесту, када је први пут детонирана атомска бомба.[39]

Послератне године[уреди | уреди извор]

Мемекс[уреди | уреди извор]

У јулу 1945. године, у часопису The Atlantic Monthly је објављена прва верзија Бушовог есеја As We May Think. Још тада, он је уочио појаву експлозије информација и постао забринут да ће она све више отежавати рад истраживача, као и да ће због ње неки значајни радови лакше проћи непримећени.[40] Закључио је да је потребно осмислити нове, модерније начине записивања, организовања и преношења информација. Предложио је конструкцију машине коју је назвао мемекс. Човек би у овој машини на микрофилму чувао све своје књиге, слике и разне друге информације. Главна карактеристика мемекса би била могућност прављења асоцијативних веза између података.[41] Наиме, Буш је био свестан да људски мозак ради по принципу асоцијације, па би машина која ради на овај начин била много природнија за коришћење људима. Он је предвидео да би на овај начин могле да настану читаве енциклопедије са међусобно повезаним појмовима, које би људи могли да размењују, са лакоћом убаце у свој мемекс и истражују.[42] Веровао је да би овако нешто могло смањити проблем преоптерећености инфорацијама и довести до ширења корисног знања.[43]

Бушов есеј је својим идејама инспирисао наредне генерације проналазача.[3] Есеј је имао значајан утицај на рад Дагласа Енгелбарта, пионира у пољу интеракције човек-рачунар и творца рачунарског миша.[44][45] Бушовим идејама је био инспирисан и Теодор Нелсон, који је осмислио изразе хипертекст и хипермедија.[4]

Национална научна фондација[уреди | уреди извор]

OSRD је после рата сведена на минималан број запослених, и до краја 1947. године затворена.[46]

Још пре краја рата, Буш је кренуо да размишља о томе како би замах који су истраживања узела, могао да се настави после рата, са новим циљевима у време мира. У свом извештају председнику Science - The Endless Frontier из 1945, Буш говори о значају науке за напредак, како у миру, тако и у рату, као и значају науке у борби против болести, националној безбедности и обезбеђивању радних места.[47] Предложио је стварање Националне фондације за истраживања (енгл. National Research Foundation), организације која би пре свега подржавала базна истраживања у различитим областима, а била финансирана од стране владе. Ова организација би обезбеђивала школарине и правила уговоре са свим научним институцијама које показују потенцијал за успешна истраживања.

После две године расправа, 1947. године је усвојен закон којим је уведена ова организација, под именом Национална научна фондација (енгл. National Science Foundation, NSF). Председник Труман је тада ставио вето на овај закон, јер по њему председник није могао да поставља директора фондације.[6] Закон је поново усвојен 1950. године, када је Буш успео да убеди Трумана да га прихвати. Очекивало се да ће Буш бити постављен за директора, али је он тражио да не буде постављен на то место, истичући да је већ дуго управљао и да је време за неког новог.[48]

Учествовање у одборима[уреди | уреди извор]

Иако је и даље био поштован, Бушов утицај у политичким и научним круговима се све више смањивао.[49]

Буш је био један од научника који су се противили развоју термонуклеарног оружја, и који су безуспешно покушали да спрече прво тестирање хидрогенске бомбе 1952. године.[50] Био је и један од научника који су сведочили у корист Роберта Опенхајмера на његовом саслушању 1954. године.[51]

Од 1947. до 1962. био је у одбору директора корпорације American Telephone and Telegraph.[52]

1955. године се повукао са места директора Института Карнеги.[53]

Од 1949. до 1962. био је директор фармацеутске компаније Merck & Co.[52]

Позне године и смрт[уреди | уреди извор]

После више од годину дана болести, Буш је умро од упале плућа 28. јуна 1974. године у Белмонту, Масачусетс. Имао је 84 године. Његова жена је умрла 1969. године. За собом је оставио два сина, сестру и шесторо унучади.[54]

На јавној комеморацији која је на јесен одржана на MIT-у, Џером Визнер, председник MIT-а и научни саветник председника Кенедија, за Буша је рекао: „Ниједан Американац није имао већи утицај на развој науке и технологије од Венивара Буша”.[55][56]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Wiesner 1979, стр. 93.
  2. ^ а б в „Bush’s Analog Solution”. Computer History Museum. Приступљено 24. 4. 2022. 
  3. ^ а б Zachary 2022, стр. 109.
  4. ^ а б Zachary 1997, стр. 399.
  5. ^ Zachary 2022, стр. 124-129.
  6. ^ а б Wiesner 1979, стр. 99-100.
  7. ^ Zachary 1997, стр. 13.
  8. ^ Zachary 1997, стр. 22.
  9. ^ Wiesner 1979, стр. 90-91.
  10. ^ а б Wiesner 1979, стр. 91.
  11. ^ „Vannevar Bush's Profile Tracer”. National Museum of American History. Приступљено 24. 4. 2022. 
  12. ^ Zachary 1997, стр. 28-29.
  13. ^ Zachary 1997, стр. 31-32.
  14. ^ Zachary 1997, стр. 34.
  15. ^ Zachary 1997, стр. 41, 58.
  16. ^ Wiesner 1979, стр. 91-92.
  17. ^ Wiesner 1979, стр. 92.
  18. ^ Zachary 1997, стр. 42.
  19. ^ Zachary 1997, стр. 42-43.
  20. ^ Zachary 1997, стр. 44-45.
  21. ^ Wiesner 1979, стр. 92-93.
  22. ^ Zachary 1997, стр. 52-53.
  23. ^ Collins, Graham P. (14. 10. 2002). „Claude E. Shannon: Founder of Information Theory”. Scientific American. 
  24. ^ Wiesner 1979, стр. 93-94.
  25. ^ Wiesner 1979, стр. 94.
  26. ^ Wiesner 1979, стр. 94-95.
  27. ^ Wiesner 1979, стр. 95.
  28. ^ Wiesner 1979, стр. 95-96.
  29. ^ а б в Reinhold, Robert (30. 6. 1974). „Dr. Vannevar Bush Is Dead at 84”. The New York Times. Приступљено 24. 4. 2022. 
  30. ^ Wiesner 1979, стр. 96-97.
  31. ^ а б Wiesner 1979, стр. 97.
  32. ^ Zachary 1997, стр. 1-2.
  33. ^ Wiesner 1979, стр. 102.
  34. ^ Zachary 1997, стр. 190.
  35. ^ Zachary 1997, стр. 196.
  36. ^ Zachary 1997, стр. 196-197.
  37. ^ Zachary 1997, стр. 242.
  38. ^ „The Interim Committee”. Atomic Heritage Foundation. 5. 6. 2014. Приступљено 24. 2. 2022. 
  39. ^ Zachary 1997, стр. 279-280.
  40. ^ Zachary 2022, стр. 111-112.
  41. ^ Zachary 2022, стр. 124-125.
  42. ^ Zachary 2022, стр. 127-129.
  43. ^ Zachary 1997, стр. 268.
  44. ^ Zachary 1997, стр. 267-268.
  45. ^ Madrigal, Alexis C. (8. 7. 2013). „The Hut Where the Internet Began”. The Atlantic. 
  46. ^ Zachary 1997, стр. 246-249.
  47. ^ Zachary 2022, стр. 134-139.
  48. ^ Wiesner 1979, стр. 100.
  49. ^ Zachary 1997, стр. 345-347.
  50. ^ Inglis, David R. (јун 1952). „Oppenheimer and Bush Appointed to New Advisory Group on Disarmament”. Bulletin of the Atomic Scientists: стр. 133. 
  51. ^ Wiesner 1979, стр. 98.
  52. ^ а б Wiesner 1979, стр. 108.
  53. ^ Wiesner 1979, стр. 101.
  54. ^ Wiesner 1979, стр. 105.
  55. ^ Zachary 1997, стр. 407.
  56. ^ Wiesner 1979, стр. 89.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Wiesner, Jerome B. (1979). Vannevar Bush, 1890–1974: A Biographical Memoir. Washington, D.C.: National Academy of Sciences of the United States. OCLC 79828818. 
  • Zachary, G. Pascal (2022). The Essential Writings of Vannevar Bush. New York: Columbia University Press. ISBN 9780231552479. 
  • Zachary, G. Pascal (1997). Endless Frontier: Vannevar Bush, Engineer of the American Century. New York: The Free Press. ISBN 978-0-684-82821-3. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Luka815/песак&oldid=24513099”