Интеракција човека и рачунара
Интеракција човек-рачунар (енгл. Human-computer interaction, HCI) је интердисциплинарна област која се бави проучавањем интеракције између људи и рачунара, са циљем да рачунаре учини прикладнијим и лакшим за коришћење, а да се при томе користе као инструменти који побољшавају човекову креативност и комуникацију и сарадњу између људи.[1] Такође се понекад користе и скраћенице CHI (енгл. Computer human interaction) и MMI (енгл. Man machine interaction).
HCI је постала изузетно важна крајем 20. века појављивањем све јефтинијих, мањих и све моћнијих рачунара.
Интеракција између корисника и компјутера појављује се као кориснички интерфејс, који обухвата:
Области
[уреди | уреди извор]Области које су укључене су[2][3]:
- Информационе технологије
- Вештачка интелигенција
- Когнитивне науке
- Психологија
- Антропологија
- Естетика
- Социологија
- Ергономија
У ширем контексту бави се и:
- Методологијама и процесима за дизајнирање интерфејса
- Методима за имплементирање интерфејса
- Техникама за процењивање и поређење интерфејса
- Развијањем нових интерфејса и техника интеракције
- Развијањем дескриптивних и предиктивних модела и теорија интеракције
Технологија виртуелне реалности омогућава помак у парадигми интеракције човек-машина од графичког корисничког итерфејса (GUI) ка корисничком интерфејсу заснованом на виртуелној реалности (VRUI), односно перцепцијског корисничкој интерфејса (PUI), који омогућавају мултимодалну комуникацију. Најчешћи мотиви презентације у ВРУИ интерфејсу користе технике визуелизације, сонификације и хептичког рендеровања, а задатак перцепцијског интерфејса је да рачунару пружи могућност људског опажања.[4]
Област human – centered computing покушава да побољша схватање човека – актера унутар социјално-техничких система.
Методологије
[уреди | уреди извор]Већина методологија дизајна потиче од модела како корисници, дизајнери и технички системи међусобно комуницирају.
Прве методологије разматрале су корисникове когнитивне процесе као предвидиве и мерљиве, што је довело до тога да су се више ослањали на научне резултате из области истраживања памћења и пажње када се дизајнирају кориснички интерфејси.
Модерни модели, не прилагођавају корисника дизајнеровом систему, већ теже да се усмере ка константној повратној спрези и конверзацији између корисника, дизајнера и инжењера. На овај начин потискују техничке системе у правцу прилагођавања корисниковим потребама.
User-centered design – UCD
[уреди | уреди извор]User-centered design – UCD је модерна, широко прихваћена филозофија дизајна која полази од идеје да корисници морају да имају централно место код дизајнирања било ког рачунарског система. Пројекти су корисник-центричног дизајна праћени етнографским студијама окружења у којима ће корисници комуницирати са системом[5].
Стереоскопски системи са раздвојеним зрацима
[уреди | уреди извор]Стереоскопски системи са раздвојеним зрацима (Stereoscopic systems with beam splitters) је стара и често коришћена техника која користи полупропусна огледала за комбинацију две или више стерео слика за поглед у виртуелном 3D радном простору.
У овим системима стерео слика не може сакрити стварни свет, нити стварни свет може прекрити слику. Резултат је фантомска слика у којој симулирани и стварни објекти понекад изгледају прозирно. У таквој конфигурацији волумени симулираних и стварних објеката могу слободно продирати једни у друге.
Волуметријски прикази
[уреди | уреди извор]Волуметријски прикази (Volumetric display) функционишу на принципу скенирања 3D простора са сноповима светла, у којима су чврсти објекти апроксимирани просторним распоредом делова слика или су са много тачака светла просторно распоређених тако да приказују структуру објекта.
Системи за поновно приказивање слике
[уреди | уреди извор]Системи за поновно приказивање слике (Reimaging display devices) користе оптичке системе да комбинују и условљавају слике и спроведу их у гледаочев простор, попут Dimensional Media - High Definition Volumetric Display и Sega – Time Traveler.
Хаптика
[уреди | уреди извор]Хаптика проучава спојање осећаја додира човека са рачунарски генерисаним светом.
Истраживање у овој области може се поделити на два поља:
- Истраживање фидбекова (force kinesthetic feedback) – ради са уређајима који омогућују људима осећај додира интеракцијом са мишићима што дају људима осећај примене силе. Такви уређаји су углавном роботски манипулатори који одгурну корисника силом што одговара сили у виртуелном окружењу у ком се корисник налази.
- Истраживање тактилних фидбекова (tactile feedback) – бави се уређајима који омогућују кориснику осећај топлоте, притиска и текстуре интеракцијом са крајевима живаца у људској кожи што преносе те дражи и користе се ради утврђивања да ли је корисник у контакту са виртуелним објектом и ради симулирања површине виртуелног објекта.
Да би се дизајнирао добар хаптички интерфејс за људе морају се узети у обзир анатомија и психологија људског тела, посебно руке, јер се руке најчешће користе у хаптичким интерфејсима.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Hewett, Baecker, Card, Carey, Gasen, Mantei, Perlman,. „Strong and Verplank ACM SIGCHI Curricula for Human-Computer Interaction”. Архивирано из оригинала 04. 08. 2009. г. Приступљено 09. 01. 2009.
- ^ „Human-Computer Interaction: Principles of Interface Design”. Архивирано из оригинала 22. 04. 2012. г. Приступљено 09. 01. 2009.
- ^ „Virtual Human Markup Language”.
- ^ Душан Старчевић и сарадници ММИС, електронско издање, ФОН, Београд
- ^ What is User-Centered Design Архивирано на сајту Wayback Machine (23. октобар 2013), Приступљено 8. 4. 2013.
Литература
[уреди | уреди извор]Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Чланци о овој теми
- Human-Centered Computing Education Digital Library
- HCI Webliography - листа организација широм света
Литература
[уреди | уреди извор]- Andrew Sears and Julie A. Jacko (Eds.). (2007). Handbook for Human Computer Interaction (2nd Edition). CRC Press. ISBN 978-0-8058-5870-9
- Julie A. Jacko and Andrew Sears (Eds.). (2003). Handbook for Human Computer Interaction. Mahwah: Lawrence Erlbaum & Associates. ISBN 978-0-8058-4468-9
- Patrizia Nanni, Human-Computer Interaction: Principles of Interface Design,
- Hewett, Baecker, Card, Carey, Gasen, Mantei, Perlman, Strong and Verplank ACM SIGCHI Curricula for Human-Computer Interaction
- Saettler, P. (1968). A history of instructional technology. New York: McGraw-Hill.
- Gerrity, T.W. (1976). College-sponsored correspodence instruction in the Unitet States, Teachers College, Columbia University.
- Murray Turoff. (1995). Designing a Virtual Classroom, Department of Computer and Information Science, New Jersey Institute of Technology, Newark NJ, 07102, USA.
