Корисник:Plave00/песак
Плинско светло у политици[уреди | уреди извор]
Политичко плинско светло се односи на манипулацију и и нападе једне политичке странке према политичким неистомишљеницима. Представља ремећење изворе информациа појединаца у сврси да се поремети могућнос логичког закључивања на основу доступних доказа. У оваквој врсти политичке манипулације, велику улогу играју политички следбеници политичара или политичке странке који врше манипулацију. Веома је честа појава да учесталим негирањем истине, поитичари намећу своје представу реалности оним грађанима који их верно подржавају. Политичко плинско светло се разликује од уобичаједног плинског светла по томе што политичарима није циљ да збуни своје следбенике, већ да их учине самоуверенијим у своје политичко опредељење, иако је оно засновано на неистини. [1]
Пример овакве врсте манипулације је представљен у истраживању[2] у коме су грађанима САД-а престављене фотографије са инаугурације Барака Обаме из 2009. године и инаугурације Доналда Трампа 2017. године. Иако се на фотографијама јасно види да је посећеност инаугурације 2009. знатно већа, показало се да 15 одсто присталица Доналда Трампа негирају било какав доказ о томе која инаугурација је имала већу публику.
Ради описиванја политичких појава, овај терми се појавио тек 1995. године у чланку новинарке Маурин Дауд[3]. У њему је описано како је администрација Била Клинтона манипулисала политичарем Њутом Гингричем тако што су га игнорисањем испровоцирали тако да би у јавности испао као хистеричан[4]. Све до 2015. године термин није био у широкој употреби у политичке сврех, када су новинари све више почели да користе овај термин да би описали понашање Доналда Трампа. Међу првима је био новинар Мат Луис[3][5] Термин се и данас често користи када новинари описују поступке Доналда Трампа.
На нашим просторима се се овај термин јавља тек 2016. године у чланку Дејана Анастасијевића под називом „Плинско светло” [6]. Он наводи државни удар у Црној Гори, депортовање руских оперативаца из Србије и атентат на Александра Вучића у Јајинцима, теме које су биле актуелне на тадашњој политичкој сцени, тврдећи да би сваки професионални новинар требало испред њих да стави: наводни. Наводи:
Све што о овим стварима знамо чули смо од званичника чије су изјаве често збуњујуће и противречне, или прочитали у таблоидима који сваки дан избацују нове теорије завере. У ствари, кад човек поглед , немамо ни један опипљив доказ да се и један од побројаних догађаја стварно десио.
У чланку ове догађаје описује као системско слуђивање и додаје да главну одговорност сносе политичари а не медији.
Новинарка Јелена Суботић користи овај термин да опише негирање Радована Караџића да је почињен геноцид у Сарајеву 1994. године. Наводи да је Караџић на суду покушавао да убеди сведока геноцида, па и судије, да је геноцид био лажиран и да су сви докази били лажни. [7]
- ^ Beerbohm, Eric; Davis, Ryan. „Gaslighting Citizens” (PDF). NYU School of Law. Приступљено 25. 5. 2020.
- ^ Schaffner, Brian; Luks, Samantha (пролеће 2018). „Misinformation or Expressive Responding? What an Inauguration Crowd Can Tell Us about the source of Political Misinformation in Surveys”. Public Opinion Quarterly. 82 (1): 135—147.
- ^ а б Gibson, Caitlin (27. 1. 2017). „What we talk about when we talk about Donald Trump and ‘gaslighting’”. The Washington Post. Приступљено 25. 5. 2020.
- ^ Dowd, Maureen (26. 11. 1995). „Liberties;The Gaslight Strategy”. The New York Times.
- ^ Lewis, Matt (28. 11. 2015). „The Trump Reality Distortion Filter: why so many US Republicans are suspending their disbelief”. The Telegraph. Приступљено 25. 5. 2020.
- ^ Anastasijević, Dejan (5. 11. 2016). „Plinsko svetlo”. Impuls. Приступљено 25. 5. 2020.
- ^ Subotić, Jelena (21. 3. 2019). „Radovan Karadzic Leaves a Legacy of Cruelty”. Balkan Insight. Приступљено 25. 5. 2020.