Корисник:SimonaS98/песак
Михаи Еминеску[уреди | уреди извор]
| Михаи Еминеску | |
|---|---|
 Портрет Михаја Емин1ескуа. Фотографисао Јан Томас у Прагу, 1869. године | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Михаи Еминеску |
| Датум рођења | 15. јануар 1850. године |
| Место рођења | Ботошани, Кнежевина Молдавија |
| Датум смрти | 15. јун 1889. (39 год.)Букурешт |
| Место смрти | Букурешт, Краљевина Румунија |
| Националност | Румун |
| Образовање | Универзитет у Бечу Хумболтов универзитет у Берлину |
| Занимање | писац, песник, новинар |
| Књижевни рад | |
| Период | 1866—1888. |
| Језик стварања | румунски |
| Жанр | романтизам |
| Потпис |  |
Михаи Еминеску рођен је 15. јануара 1850. године у Ботошанима. Био је румунски песник писац и новинар. Еминеску је био члан књижевног друштва Јуминеа и радио је као уредник за новине Тимпул. [1]Његове прве песме су објављене када је имао 16 година, а са 19 година је отишао да студира у Беч. Његови рукописи, који су садржали 46 томова са око 14.000 страница текста, понуђени су од Титуа Маиорескуа као поклон Румунској академији 25. јануара 1902. године.
Биографија[уреди | уреди извор]
Живот[уреди | уреди извор]
Он проводи детињство у Ботошанима у родитељском дому. Своје школовање је прекидао, у међувремену био је запошљен као цивилни службеник у разним институцијама.
Песник је имао добро филозофско образовање и његов поетски рад био је под утицајем великих филозофских система свога времена, античке филозофије, Хераклита и Платона, од великих система размишљања о романтизму, по теоријама Артура Шопенхауера и Имануела Канта.
Објављивање првог познатог рада који је написао одржано је 1866. године. Истовремено је успео да створи ''Размишљање младог човека'' чиме је добио пажњу јавности у часопису ''Породица''. Од 1869-1872. године студирао је у Бечу. Активирао се међу студентским друштвима, започиње сарадњу са ''Разговори о писмености'' и почиње као публициста у новинама ''Албина''. Затим наставља студије у Берлину и Јунимеа му даје стипендију под условом да докторира из филозофије.
Песме Михаиа Еминескуа[уреди | уреди извор]
Створио је ''поруке'' друштвене и филозофске поруке. Један од врхова његовог стваралашства може се назвати стихом ''морнинг стар'' он је прожет романтичним расположењем и истовремено пун реализма.
Један од врхунаца Еминескуовог стваралаштва је [2] ''Глоса''. Глоса има филозофску вредност и прави је кодекс знања и етике. Средишњи мотив песме јесте свет као позориште према којем се особа изнад нивоа обичног човека поставља само као гледалац. Тај је мотив повезан са идејом разочарења, док су одвајање, изолација, равнодушност идеје обрађене у бројним Еминескуовим делима. У ''Посланици 1'',''Повратку 1'' и другим својим делима, Еминеску размишља о пролазности времена.
1883. године објављена је једина књига његових песама за животно дело. Име Еминеску одмах је стекло признање, али њега већ није брига. Озбиљна болест песника не пушта, а незнатна пензија омогућава му само да не гладује до смрти, па упркос свему мора да напорно ради у ретким просветитељским месецима, понекад и силом.
Наслеђе[уреди | уреди извор]
.jpg)
Еминеку је све присутан у данашњој румунији. Његове статуе налазе се широм државе. Његов лик се налазио на новчаници од 1000 румунских леја као и на банконти од 500 румунских леја.
Еминескуова липа представља једну од најпознатијих природних знаменитости у Румунији, а такође су и многе школе и друге институције добиле назив по њему. Датуми његовог рођења и смрти прослављују се сваке године у многим румунским градовима, а 1989. године постали су национална прослава (стогодишњица од његове смрти) као и 2000. (150 година од његовог рођења, па је из тог разлога ова година проглашена за годину Еминаскуа у Румунији)
Референце[уреди | уреди извор]
Спољашње Везе[уреди | уреди извор]
Текст, биографија, критике и песме Еминескуа
- ^ „Mihai Eminescu lyrics”. lyricstranslate.com (на језику: енглески). Приступљено 2019-12-26.
- ^ „Glossă - Wikisource”. ro.wikisource.org. Приступљено 2019-12-26.
Зеф Серембе[уреди | уреди извор]
Зеф Серембе рођен је 6.марта 1844. године у Сан Космо Албанезеу. Био је Албански лирски песник. Студирао је на свеучилишту Шен Адриан Колеџу где има учитеља Јеронима Де Радау, с којим је касније постао пријатељ. Сиромаштво и лоше здравље присилило је Зефа да напусти школу и врати се у родно село.
Живот[уреди | уреди извор]
У раној младости заљубио се у девојчицу из родног села која је с породицом емигрирала у Бразил и потом умрла. Заокупљен новим губитком и мишљу да пронађе бар њен гроб, Серембе је 1874. године отишао у Бразил у потрази за новим животом. Уз помоћ писма препоруке Доре д Истрије, примљен је на двор Педра другог у Бразилу. Након Кратке љубавне везе тамо вратио се у Европу разочаран. 1875. године доживео је још један заплет судбине када је изгубио своје богатство, па је због тога био приморан да се врати у Италију пешке. У путу је изгубио многе своје рукописе. У Ливорну му је Димитри Камарда обезбедио карту за воз за остатак пута до Козенције. Туга и депресија или други облици менталног или духовног поремећаја увек су га пратили и претворили га у пустињака и несигурног човека. У својој емотивној усамљености, Италија му је постајала све страна. 1866 је обилазио насеља на Сицилији али нигде није нашао свој мир. Током тих путовања импровизовао је поезију и рецитовао је где год је прошао. 1893 је отпутовао у Сједињене Америчке Државе, где је зивео две године.
Обим његових стихова на италијанском језику објављен је 1895. године у Њујорку. 1897. године је емигрирао из Калабрије у Јужну Америку по други пут и покусао да настави нови зивот у Буенос Аиресу,Аргентина. У следећим годинама разболео се и умро 1901. у Сао Паулу у Бразилу.
Књижевна дела[уреди | уреди извор]
Многа Серембеова дела (поезија, драма и превод Давидових псалма), која је он стално мењао и дорађивао, изгубљена су током његовог номадског живота. Током живота објавио је следеће
- Италијанска поезија и оригиналне песме преведене са албанског на италијански, Козенца 1883;
- Војник који се враћа, лирска балада, стих Њујорк из 1895. само на италијанском језику.
- Разни сонети, Напуљ 1890-их, изузетно ретка збирка од четрдесет и два италијанска сонета.
- Тридесет девет његових албанских песама[1], које је његов рођак Козмо Серембе објавио постхумно у стиховима 1926.
Последњих година пронађена су друга дела у разним архивима и рукописима, а неке његове песме заиста су преживеле усменим преносом међу сељанима Сан Козмо Албанезеа. Овај знак његове популарности код куће прилично је изненађујући с обзиром на чињеницу да је већи део свог живота провео далеко од родног села.
Стил писања[уреди | уреди извор]
Серембеове стихове, очајан и меланхоличан по карактеру, а опет често патриотски и идеалистички по инспирацији, многи сматрају сврставањем међу најбоље лирске песме икада произведене на албанском језику , бар пре модерног времена. Његове теме крећу се од мелодичних текстова о љубави до хвалоспева о својој родној земљи (било да је то Италија, земља његовог рођења или Албанија, земља његових снова), елегантних песама о пријатељству и лепотама природе и стихова религиозне инспирације. Међу његовим љубавним песмама носталгичног национализма су и текстови посвећени његовом изгубљеном домовином. Иако је био патриот, Серембе није био интелектуални песник који би нам могао пружити поетичну хронику прошлости Албаније. Био је песник осећања, пре свега самоће и разочарања.
Референце[уреди | уреди извор]
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- ^ Traboini (2014-04-05). „ORA E SHQYPNISË: Zef Serembe- jeteshkrim dhe poezi”. ORA E SHQYPNISË. Приступљено 2019-12-27.