Краљ Италије

С Википедије, слободне енциклопедије

Краљ Италије је титула, коју су преузели бројни владари након пада Западног римског царства. Међутим до 1861, ниједан краљ Италије није владао целим Апенинским полуострвом.

Варварски краљеви Италије[уреди | уреди извор]

Одоакар је 476. збацио последњег владара Западног римског царства. Цар Зенон га је именовао војводом Италије, а Одоакар је себе звао краљем Италије. Теодорик Велики је 483. поразио Одоакара и започео је нову династију варварских краљева Италије. Остроготска власт над Италијом окончана је 553. када је Византија освојила Италију.

Остроготи[уреди | уреди извор]

Остроготско краљевство је освојила Византија.

Лангобарди[уреди | уреди извор]

Албоин предводи Лангобарде и 568. успостављају варварску државу у Италији.

Франачки краљеви[уреди | уреди извор]

Пипин II од Италије је био трећи син Карла Великог и крунисан је 781. као краљ Италије. Владао је Северном Италијом, док је Централном Италијом владала Папска држава.

Између 888. и 961. обично би било неколико претендената на престо, а некад и неколико крунисаних.

Краљеви под Светим римским царством[уреди | уреди извор]

Од 962. до 1806. краљевство Италија је било потчињено Светом римском царству, тако да су цареви Светог римског царства били и краљеви Италије. Једини независни претендент на том трону је био Ардуин Иврејски. После владавине Фридриха Барбаросе (1152—1190) царску власт у Италији почињу угрожавати градови, тако да су цареви од тада морали базирати своју власт на сарадњи са тим државама.

Наполеонска ера[уреди | уреди извор]

Савојска династија - Краљевина Италија[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]