Култура звонастих пехара

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Култура звонастих пехара
Bellbeaker map europe.jpg
Распрострањеност културе пехара
Географија
Континент Европа
Регија Западна Европа
Друштво
Језик индоевропски
Друштвено уређење номадско сточарско друштво
Период
Историјско доба бакарно доба, бронзано доба
Настанак 28. век п. н. е.
Престанак 19. век п. н. е.
Претходници и наследници
  Претходиле су: Наследиле су:
Култура линеарне керамике Уњетичка култура
Портал Археологија

Култура пехара или Народ пехара (нем. Glockenbecherkultur, енгл. Bellbeaker culture), од око 2800-1900. п. н. е. је израз који се користи за географски распршену археолошку културу праисторијске западне Европе која је трајала од касног неолита до раног бронзаног доба.

Опис и порекло[уреди]

Примери предмета из времена културе пехара

Народ звонастих пехара углавном је успостављао своја насеља на узвишеним деловима обала река, понекад их додатно утврђујући кружним земљаним бедемима.

Израз "звонасти" (Glockenbecher) у струку је увео немачки праисториолог Паул Рејнек (Paul Reinecke) 1900. године, иако су га описујући поједине налазе италијански и чешки археолози већ користили. У енглеском језику, само четри година касније, назив "Bell-Beaker" (пехар у облику звона) уводи Џон Аберкромби (John Abercromby).

Културу пехара одликује честа употреба керамичких посуда профила изврнутог звона. Посуде су квалитетно израђене, обично су црвене или црвенкасто-браон боје, са украсима у виду хоризонталних трака. У прво време декорације су биле сличне на целом подручју културе пехара, док су се касније развили регионални стилови. Постоји теорија по којој су се пехари појавили када је алкохол ушао у употребу као пиће у Европи. На неким примерцима керамике нађени су трагови пива или медовине. Сви пехари нису коришћени као чаше. Постоје и они који су служили као посуде за топљење руде бакра, неки су служили као зделе за храну, а постоје и они који су служили као урне за сахрањивање.

Распрострањење ка југоисточној Европи[уреди]

Сматра се да је култура била покретно-номадска, којој је ширење олакшао њихов привилегизовани статус познавања технике ливења бакра (јаке звонасте посуде су и у ту сврху коришћене). На њихово релативно нестално присуство указују и тачкасто-острвасти налази керамике и насеља. У Средњој Европи, па и у Карпатском Басену култура се сусреће са представницима линеарне керамике и са другим културама (на пример са представницима Вучедол-Зок) и утиче на њихов локални развој. Утицај западних група народа пехара идући ка југозападу опада[1] и изражена је њихова асимилација, стварајући културе хибридног карактера. Истраживања из Пољске показују да су свој утицај више ширили ка североистоку и Балтику.

Иако је култура потекла из Северне Африке и процват имала у западним деловима Европе, према археолошким налазима стигли су и до подручја средње Србије и до данашњих граница Румуније и Белорусије, па чак и до обала Јадранског и Јонског мора, на подручје Македоније, Албаније и Грчке.[2]

На локалитету Остриковац-Ђура у Поморављу нађени су фрагменти керамике типичне за ову групу (приказани су 1998. године на Riva del Garda археолошкој конференцији). Ови налази за неколико стотина километара превазилазе најјужније налазиште њихове Чепел-групе (Bell Beaker Csepel-group) у Мађарској.

Референце[уреди]

  1. ^ Heyd, V.; Husty, L.; Kreiner, L. (2004). Siedlungen der Glockenbecherkultur in Süddeutschland und Mitteleuropa [Bell Beaker settlements in South Germany and Central Europe] (на језику: немачки). Büchenbach: Faustus. ISBN 978-3-933474-27-8. 
  2. ^ The Eastern Border of the Bell Beaker-Phenomenon - Volker Heyd, 2004

Спољашње везе[уреди]