Лепосава Мијушковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Лепосава Мијушковић
Лепосава Мијушковић
Лични подаци
Место рођењаВукмановац, Краљевина Србија
Датум смрти26. март 1910.(1910-03-26) (27/28 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина Србија

Лепосава Мијушковић (Вукмановац, 1882Београд, 26. март 1910) била је српска књижевница. Она је једна од првих жена социјалисткиња и ауторки прозних радова са лезбејским мотивима.[1]

Мијушковићева је зачетница књижевних форми са отворено ЛГБТ тематиком у српској књижевности. У њену част једном годишње се додељује Награда за најбољу ЛГБТ+ причу на српском језику.

Живот[уреди | уреди извор]

О животу Лепосаве Мијушковић познато је врло мало. Рођена је у Вукомановцу 1882. године, у породици сеоских занатлија.[2] Школовала се у Београду на Вишој школи, а затим у Цириху.[1] Била је социјалисткиња и једна од ретких веома образованих жена тог времена, а сарађивала је и са неколико женских часописа, веома активних у то доба.

Умрла је под неразјашњеним околностима 1910. године.

Током живота објавила је свега четири приповетке у Српском књижевном гласнику и то током 1906. и 1907. године. Сви радови које је за живота публиковала потписани су само иницијалима Л. М.

Професионални рад[уреди | уреди извор]

Лепосава Мијушковић је писала кратке приче и објављивала их у Српском књижевном гласнику. Јован Скерлић је писао веома похвално о њој, а о њеној прози је писала и њена савременица Милица Јанковић. У овим причама ауторка се бави веома необичним темама за то време као што су хомосексуалност, самодеструкција, самоубиство, слободна љубав. Ликови у њеној прози су најчешће бунтовне жене, интелектуалке. Она користи за то време изузетно модерне књижевне поступке, као што су аутоматско писање и фрагментарност текста. Прерана смрт је учинила да њено дело падне у заборав. Тек крајем XX века, 1996. године, њене приче су прикупљене из часописа и објављене у форми књиге.

Радови[уреди | уреди извор]

Монографије[уреди | уреди извор]

Чланци и други саставни делови[уреди | уреди извор]

  • Утисци живота (1905)
  • Близу смрти (1906)
  • Болна љубав (1906)
  • Миришу јорговани (1906)
  • Прича о души са вечитом чежњом (1907)
  • Земљи (1910)
  • Мисли (1910)

Награда „Лепосава Мијушковић”[уреди | уреди извор]

У Србији се од 2017. године додељује награда са именом ауторке, за прозне књижевне форме са ЛГБТ+ тематиком, написане на српском језику. Доделу награде организују ЛГБТ+ магазин Оптимист, онлајн магазин Bookvar, Службени гласник и Министарство културе и информисања.

Публикације о књижевници[уреди | уреди извор]

За живота[уреди | уреди извор]

Српска књижевност 1906 (Јован Скерлић, 1964)

Након смрти[уреди | уреди извор]

  • Некролог (Јован Скерлић, 1910)
  • Скерлићева миљеница: заборављена Лепосава Мијушковић- прва српска модерна књижевница (Драгиша Витошевић, 1986) COBISS.SR 259911943
  • Женска књижевност и српски модернизам сагласја и расколи (Весна Матовић,1998)
  • Лепосава Мијушковић, јунакиња нашег доба (Живорад Ђорђевић, 1996)
  • О животу (и смрти) Лепосаве Мијушковић (Добрица Милићевић, 1996)
  • Лепосава Мијушковић, јунакиња сопственог дела (Олга Зорић, 2010) COBISS.SR 259911943
  • Лепосава Мијушковић, зачетница српске модерне (Славица Гароња Радованац, 2010)COBISS.SR 153065740
  • Љубав као перформативни чин у приповеткама Лепосаве Мијушковић (Јелена Милинковић, 2011)
  • Мит о романтичној љубави у прози Лепосаве Мијушковић (Јасмина Ахметагић, 2013)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Лепосава Мијушковић: Српкиња која је пре сто година писала лезбијску прозу и пуцала у женском двобоју”. www.rts.rs. Приступљено 2021-03-22. 
  2. ^ „Leposava Mijušković: Lezbejska proza iz Jagodine pre sto godina”. B92.net (на језику: српски). Приступљено 2021-05-24. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]