Српски књижевни гласник

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Српски књижевни гласник
Srpski književni glasnik.jpg
Друго издање Српског књижевног гласника
Тип гласник
Власник Светислав Симић
Уредник Богдан Поповић
Оснивање 1. фебруар 1901.
Језик српски
Укидање април 1941.
Седиште Цинцар Јанкова улица 1
Београд, Србија

Српски књижевни гласник је један од најзначајнијих српских књижевних часописа. Излазио је у два наврата, у Београду од фебруара 1901. до јула 1914. и у новој серији од септембра 1920 до априла 1941. Публикован је два пута месечно у више књига годишње, тако да су до 1914. изашле 32 књиге у 323 свеске и од 1920. до 1941. 62 књиге у 495 свезака.[1]

Часопис је покренуо Богдан Поповић и уз помоћ одбора уређивао га је до 1905, када су уредништво преузели Павле Поповић (1905−06) и Јован Скерлић (1905−1914). Нову серију 1920. покрећу Богдан Поповић и Слободан Јовановић и једно време је уређују, да би се касније уз широки редакцијски одбор, уредници мењали. Између осталих, то су били Светислав Петровић, Миодраг Ибровац, Милан Богдановић, Милан Предић, и Божидар Ковачевић. Часопис кроз 40 година свога излажења остаје један од водећих књижевних часописа у Србији. Највећу заслугу за физиономију часописа имају његови први уредници браћа Поповић и Јован Скерлић, који су и активно сарађивали у њему, окупљајући око себе многе истакнуте писце. Негујући књижевну форму строгог избора прилога, Српски књижевни гласник је успео да оствари и богатство садржаја. У часопису су објављивани прозна дела и поезија најбољих домаћих писаца, избор страних дела са добрим преводима, као и чланци из области друштвених наука, књижевности и уметности које су писали неоспорни познаваоци.

У часопису дебитују и афирмишу се Стеван Сремац са Зоном Замфировом, Петар Кочић својом приповетком Кроз маглу, Бора Станковић Коштаном, Радоје Домановић Страдијом и Краљевићем Марком по други пут међу Србима, Иво Ћипико, Симо Матавуљ, песници Јован Дучић, Милан Ракић, Тин Ујевић, Алекса Шантић, Сима Пандуровић, Милутин Ускоковић Милутин Бојић и други, укључујући и писце из области науке и културе као што су Јован Цвијић, Александар Белић, Јаша Продановић и друге. Јован Скерлић је успео да окупи велики број младих писаца, ван Србије и да часопису да југословенски карактер.

Од 1920. нова редакција уређује часопис у духу грађанског либерализма и естетичких концепција оснивача Богдана Поповића, али пружа могућност да на страницама часописа дођу до изражаја таленти и вредности независно од уметничких струја и групација.

За 20 година излажења нове серије, Српски књижевни гласник има међу својим редовним сарадницима и Иву Андрића, Исидору Секулић, Момчила Настасијевића, Милана Богдановића, Десанку Максимовић, Гвиду Тартаљу, Растка Петровића, Бранка Лазаревића, Богдана Чиплића, Ристу Ратковића, Густава Крклеца, Милоша Црњанског, Бранимира Ћосића и друге.

У току 40 година свога излажења часопис је извршио велики утицај на развој српске књижевности. Престао је да излази 1941. године.

Извори[уреди]

  1. ^ http://digitalna.nb.rs/sf/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/Srpski_knjizevni_glasnik Српски књижевни гласник на веб страници Народне библиотеке Србије], Приступљено 16. 12. 2016.

Литература[уреди]

  • Енциклопедија Југославије ЈЛЗ Загреб 1972. том 8.
  • Др Димитрије Вученов: Књижевни живот у Београду од 1867 до 1914. у Историји Београда, САНУ, Одељење историјских наука том 2 pp. 662-666.
  • др Бошко Новаковић:Књижевни живот у Београду од првог до другог светског рата (1914—1941) у Историји Београда, САНУ, Одељење историјских наука том 3 pp. 337-343.
  • Драгиша Витошевић: Српски књижевни гласник 1901—1914, монографија, Матица српска, Нови Сад, 1990,

Спољашње везе[уреди]