Лесковица (Најдаш)
Лесковица Lescovița | |
|---|---|
| Административни подаци | |
| Држава |  Румунија |
| Округ | Караш-Северин |
| Општина | Најдаш |
| Становништво | |
| — (2011) | 285 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 44° 52′ 14″ С; 21° 32′ 43″ И / 44.870556° С; 21.545278° И |
| Временска зона | UTC+2 (EET), лети UTC+3 (EEST) |
| Апс. висина | 124 m |
  Лесковица Лесковица на карти Румуније | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 327281 |
| Позивни број | 0255 |
| Регистарска ознака | CS |
Лесковица (рум. Lescoviţa) је насеље у општини Најдаш, која припада округу Караш-Северин у Румунији. Насеље је значајно по присутној српској националној мањини у Румунији.
Положај насеља[уреди | уреди извор]
Село Лесковица се налази на реци Нери, близу њеног ушћа у Дунав, у румунском делу Баната (код месних Срба овај његов део познат је и као Пољадија). Наспрам села налази се крајње источно подручје белоцркванске општине у Србији.
Историја[уреди | уреди извор]
Место се први пут помиње у документима 1371. године. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да милитарско насеље Лесковица припада Илидијском округу, Новопаланачког дистрикта. Становништво је у то време претежно влашко.[1] Лесковица је милитарско насеље у 13-ом Српско-банатском пуку. По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године, место назива се "Leskovicz", а ту живи 827 православаца. Православно парохијско звање је основано и црквене матичне књиге се воде од 1778. године. Храм је посвећен Св. пророку Илији, а свештенство 1846. године чине парох Никола Стојчевић и капелан Јован Поповић.
Средином 19. века бележила је повећање броја православаца. Тако је 1847. године имала 827 становника, а 1867. године ту је било 946 душа.[2]
Године 1905. Лесковица је мала општина у Најдашком срезу. Било је у њој тада 1.195 становника у 235 домова - и то је чисто српско место. Од јавних здања имала је српску православну цркву и комуналну школу. Најближа пошта била је у Најдашу, а брзојав у Белој Цркви.
Становништво[уреди | уреди извор]
По последњем попису из 2002. године село Лесковица имало је 356 становника.[3] Последњих деценија број становника опада.
Село је од давнина било вишенародно. Месни Срби су некад били претежно становништво, али је после Другог светског рата велики део њих прешао у Србију, па су сада већина Румуни. Национални састав на појединим пописима био је следећи:
| Година пописа | 1910. год. | 1966. год. | 2002. год. |
| Укупно ст. | 1.115 | 615 | 356 |
| Срби | 719 (64,5%) | 22 (3,6%) | 34 (9,6%) |
| Румуни | 390 (35,0%) | 593 (96,4%) | 322 (90,4%) |
| остали | 6 (1,8%) | - (0,0%) | - (0,0%) |
Религија[уреди | уреди извор]
Светоилијски православни храм се почео наводно градити 1717. године, и била је то дашчара.[4] Између 1757—1789. године изгледа није било храма, већ се служба одвија у школском здању, па некој кући. После рата са Турцима 1788—1791. богомоља је завршена, и уследило је освећење 1793. године. За ту цркву се 1797. године каже да је "добра". Иконостас је осликао између 1842-1850. године иконописац Михајло Поповић из Оравице.[5] Истовремено је зидне слике и молерај извео 1842. године Никола Станковић из Беле Цркве. Године 1865. у Лесковици је парохија пете класе, са 850 парохијана.
У Лесковици је 1905. године била организована црквена општина, скупштина редовна, под председништвом Петра Стојчевића. Црква је тада у добром стању, порта ограђена зидом и гвозденом оградом, постојало је српско православно гробље. У звонику су висила три звона. Православна парохија је била пете платежне класе, имала парохијски дом и парохијску сесију од 34 кј. земље. Парох је био у то време поп Александар Ђорђевић родом из Вршца, као администратор, од 1892-1905. године у месту.[6]
Образовање[уреди | уреди извор]
Школа се помиње 1787. године и у њој се врше тада и богослужења. У месној народној школи 1846. године било је 65 ђака којима је предавао учитељ Алекса Поповић. Лесковачки учитељ Сава Медаковић је 1862. године био претплатник школског листа, дајући чланарину 1 ф. 50 новчића.[7] Лесковачка школа је 1905. године комунална са "општинским карактером" и има једно школско здање. Учитељ је Лаврентије Михајловић који има 132 ђака у редовној настави и 101 дете у пофторној школи.[8]
Познате личности[уреди | уреди извор]
- Раденко Станковић, српски лекар, професор, министар и краљевски намесник малолетног Петра II Карађорђевића
Види још[уреди | уреди извор]
- Црква Светог пророка Илије у Лесковици
- Општина Најдаш
- Пољадија
- Клисурско-пољадијски Срби
- Срби у Румунији
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
- ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године
- ^ „Recensământul Populaţiei şi al Locuinţelor”. Архивирано из оригинала 2012-09-18. г. Приступљено 2011-12-08.
- ^ Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у Банату", Зрењанин 2001. године
- ^ Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: "Историјски и културни споменици Срба у румунском Банату", Темишвар 2008. године
- ^ Мата Косовац, наведено дело
- ^ "Школски лист", Сомбор 1862. године
- ^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Comuna Naidăș (језик: румунски)
- Етничка слика насеља хабзбуршког дела Румуније 1880-2002. Архивирано на сајту Wayback Machine (7. октобар 2022) (језик: мађарски)
