Лесковица (Најдаш)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Лесковица
Lescovița
Административни подаци
Држава Румунија
ОкругКараш-Северин
ОпштинаНајдаш
Становништво
 — (2011)285
Географске карактеристике
Координате44°52′14″ СГШ; 21°32′43″ ИГД / 44.870556° СГШ; 21.545278° ИГД / 44.870556; 21.545278Координате: 44°52′14″ СГШ; 21°32′43″ ИГД / 44.870556° СГШ; 21.545278° ИГД / 44.870556; 21.545278
Временска зонаUTC+2 (EET), лети UTC+3 (EEST)
Надм. висина124 м
Лесковица на мапи Румуније
Лесковица
Лесковица
Остали подаци
Поштански број327281
Позивни број0255
Регистарска ознакаCS

Лесковица (рум. Lescoviţa) је насеље у општини Најдаш, која припада округу Караш-Северин у Румунији. Насеље је значајно по присутној српској националној мањини у Румунији.

Положај насеља[уреди]

Село Лесковица се налази на реци Нери, близу њеног ушћа у Дунав, у румунском делу Баната (код месних Срба овај његов део познат је и као Пољадија). Наспрам села налази се крајње источно подручје белоцркванске општине у Србији.

Историја[уреди]

Место се први пут помиње у документима 1371. године. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да милитарско насеље Лесковица припада Илидијском округу, Новопаланачког дистрикта. Становништво је у то време претежно влашко.[1] Лесковица је милитарско насеље у 13-ом Српско-банатском пуку. По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године, место назива се "Leskovicz", а ту живи 827 православаца. Православно парохијско звање је основано и црквене матичне књиге се воде од 1778. године. Храм је посвећен Св. пророку Илији, а свештенство 1846. године чине парох Никола Стојчевић и капелан Јован Поповић.

Средином 19. века бележила је повећање броја православаца. Тако је 1847. године имала 827 становника, а 1867. године ту је било 946 душа.[2]

Године 1905. Лесковица је мала општина у Најдашком срезу. Било је у њој тада 1.195 становника у 235 домова - и то је чисто српско место. Од јавних здања имала је српску православну цркву и комуналну школу. Најближа пошта била је у Најдашу, а брзојав у Белој Цркви.

Становништво[уреди]

По последњем попису из 2002. године село Лесковица имало је 356 становника.[3] Последњих деценија број становника опада.

Село је од давнина било вишенародно. Месни Срби су некад били претежно становништво, али је после Другог светског рата велики део њих прешао у Србију, па су сада већина Румуни. Национални састав на појединим пописима био је следећи:

Година пописа 1910. год. 1966. год. 2002. год.
Укупно ст. 1.115 615 356
Срби 719 (64,5%) 22 (3,6%) 34 (9,6%)
Румуни 390 (35,0%) 593 (96,4%) 322 (90,4%)
остали 6 (1,8%) - (0,0%) - (0,0%)

Религија[уреди]

Светоилијски православни храм се почео наводно градити 1717. године, и била је то дашчара.[4] Између 1757—1789. године изгледа није било храма, већ се служба одвија у школском здању, па некој кући. После рата са Турцима 1788—1791. богомоља је завршена, и уследило је освећење 1793. године. За ту цркву се 1797. године каже да је "добра". Иконостас је осликао између 1842-1850. године иконописац Михајло Поповић из Оравице.[5] Истовремено је зидне слике и молерај извео 1842. године Никола Станковић из Беле Цркве. Године 1865. у Лесковици је парохија пете класе, са 850 парохијана.

У Лесковици је 1905. године била организована црквена општина, скупштина редовна, под председништвом Петра Стојчевића. Црква је тада у добром стању, порта ограђена зидом и гвозденом оградом, постојало је српско православно гробље. У звонику су висила три звона. Православна парохија је била пете платежне класе, имала парохијски дом и парохијску сесију од 34 кј. земље. Парох је био у то време поп Александар Ђорђевић родом из Вршца, као администратор, од 1892-1905. године у месту.[6]

Образовање[уреди]

Школа се помиње 1787. године и у њој се врше тада и богослужења. У месној народној школи 1846. године било је 65 ђака којима је предавао учитељ Алекса Поповић. Лесковачки учитељ Сава Медаковић је 1862. године био претплатник школског листа, дајући чланарину 1 ф. 50 новчића.[7] Лесковачка школа је 1905. године комунална са "општинским карактером" и има једно школско здање. Учитељ је Лаврентије Михајловић који има 132 ђака у редовној настави и 101 дете у пофторној школи.[8]

Познате личности[уреди]

  • Раденко Станковић, српски лекар, професор, министар и краљевски намесник малолетног Петра II Карађорђевића

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  2. ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године
  3. ^ „Recensământul Populaţiei şi al Locuinţelor”. Архивирано из оригинала на датум 2012-09-18. Приступљено 2011-12-08. 
  4. ^ Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у Банату", Зрењанин 2001. године
  5. ^ Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: "Историјски и културни споменици Срба у румунском Банату", Темишвар 2008. године
  6. ^ Мата Косовац, наведено дело
  7. ^ "Школски лист", Сомбор 1862. године
  8. ^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године

Спољашње везе[уреди]