Пређи на садржај

Оравица

Координате: 45° 02′ 25″ С; 21° 41′ 07″ И / 45.040278° С; 21.685278° И / 45.040278; 21.685278
С Википедије, слободне енциклопедије
Оравица
Oraviţa
Оравица
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Румунија
ЖупанијаКараш-Северин
Становништво
Становништво‍
 — 2021.7.739[1]
Агломерација (2021.)9.346
Географске карактеристике
Координате45° 02′ 25″ С; 21° 41′ 07″ И / 45.040278° С; 21.685278° И / 45.040278; 21.685278
Површина168,9 km² km2
Оравица на карти Румуније
Оравица
Оравица
Оравица на карти Румуније
Остали подаци
ГрадоначелникЈон Гога
Веб-сајт
www.oravita.ro

Оравица (рум. Oraviţa, нем. Orawitz, мађ. Oravicabánya) град је у Румунији. Он се налази у западном делу земље, у историјској покрајини Банат и близу границе са Србијом. Оравица се налази у оквиру жупанији Караш-Северин. Град Оравица обухвата и насељена места Агадићи, Брадишору де Жос , Броштени , Марила, Ракитова и Чиклова Монтана.

Оравица је према последњем попису из 2021. године имала 7.739 становника.

Географија

[уреди | уреди извор]

Град Оравица налази се у источном делу историјске покрајине Банат, око 110 km јужно до Темишвара.

Оравица се налази у средишњем, брежуљкастом делу историјске покрајине Банат. Град је смештен на западним падинама Карпата, неких 30 km источно од Вршца. Западно од града почиње Панонска низија.

Историја

[уреди | уреди извор]

То је важно рударско место[2], и седиште среза у Лугошком округу. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да место припада Ракаждијском округу, Новопаланачког дистрикта. Ту се налазе тада: рудник сребра, рудник бакра, поштанска станица, подуправни подуред и римокатоличка црква. Становништво је било измешано немачко и влашко.[3]

Оравица је врло рано у првој половини 19. века добила позоришну зграду. Када је 1817. године одржавана позоришна представа у ложи је седео аустријски цар.[4]

Дана 28. августа 1854. године отворена је жељезничка пруга (гвоздени пут) дуга 7 km, између Оравице и Базјаша.[5] У Оравици је 14. септембра 1871. године био државни вашар.[6] Државно Жељезничко друштво је у Оравици имало фабрику - Рафинерију петролеума, у којој се десила велика експлозија марта 1897. године.[7]

Месну гимназију су похађали Срби ученици не само из околине него и Србије. Тако су 1839. године ту учили Владимир Јакшић, Арсеније и Аксентије Туцаковић. Њих тројица превели су у Оравици на српски језик дело "Ла Перуз, позоришна игра"[8] које је одштампано у Крагујевцу. Гимназију је ту завршио и млади Бечкеречанин Ђорђе Радић, потоњи пољопривредни стручњак и практичар, аутор више књига, календара и других радова.[9] Почетком 20. века у Оравици су мушка и женска грађанска школа.

Код Оравице се осамдесетих година 19. века отворила нова климатска бања "Марила".[10]

Маја 1924. године харала је епидемија колере у Оравици. Ту је 30 оболелих особа умирало.[11] Године 1925. у румунском делу Баната оформљени су нови окрузи. у Оравици је установљено седиште Северинског округа.[12]

Срби у Оравици

[уреди | уреди извор]
Положај града Оравица на територији жупаније Караш-Северин

Парох оравички поп Петар Јорговић био је пренумерант Стојковићеве "Физике", 1801. године. Још је 1824. године географску књигу набавио претплатом у Вршцу, Александар Петровић ученик из Оравице.[13] Трговац оравички Василије Петровић је био пренумерант "Банатског алманаха" 1827. године. Збирку народних српских песама коју је Вук сачинио, претплатом је прибавио 1845. године, Јосиф Јовановић трговачки калфа из Оравице.[14] Правничку књигу о угарским законима набавио је 1845. године Александар Петровић "от Чудановице" у Оравици. Млади трговац Марко Павловић је 1857. године купио историјско дело о Александру Македонском, преведено на српски језик.[15]

Срби у Оравици су 1855. године скупили прилог за подизање споменика песнику и владици Лукијану Мушицком у Карловцу. Приложили су поред гостију мештани: Алекса Петровић, Марко Павловић трговац, Ана Манџука, Тодор Деметровић трговац и Јова Лацковић кулунџија.[16] Василије Петровић (са Син и Друштвом) био је трговац 1857. године. За јавног нотара (бележника) у Оравици постављен је 1860. године Стефан Лебановић. у то време у месту је државни актуар грунтовних књига Јован Јовановић Митровчан.

Иконописац Ђока Путник (из Беле Цркве) је 1863-1865. године учио сликање у Оравици, код мајстора Михајла Поповића.[17] Михајло Поповић (умро 1865) се ту родио, живео и умро. Био је ожењен Румунком која није знала српски језик. Сликарство је учио код познатог иконописца Павела Ђурковића када је овај сликао православну цркву у Оравици. Један од познатих Михајлових ученика је и румунски иконописац Попескул.

Од 1863. године радила је (и 1877) у месту српска трговачка фирма "Павловић и син". Основао ју је Марко Павловић са сином Антонијем, а бавили су се мешовитом трговином.[18]

Почетком 20. века у Оравици су Срби основали своје Тамбурашко и Певачко друштво. Пред Нову годину су организовали забаву, а највише заслуга за покретање друштвеног живота имао је Михаило Богдановић званичник тамошње Народне банке. Поп Мита Шајић из Јасенова, постављен је у то време за катихету српској деци у Оравици.[19]

Становништво

[уреди | уреди извор]

У односу на попис из 2002., број становника на попису из 2011. се смањио.

Демографија
1966.1977.1992.2002.2011.
9.91214.98715.29315.22211.382

Матични Румуни чине већину градског становништва Оравице, а од мањина присутни су Мађари и Роми. До средине 20. века у граду су били знатно бројнији Јевреји и Немци.

Попис 1910.

[уреди | уреди извор]
Оравица[20]
језик вера

укупно: 4.079

  Немачки 2.084 (51,09%)
  Румунски 1.333 (32,67%)
  Мађарски 515 (12,62%)
  Српски 88 (2,15%)
  Словачки 7 (0,17%)
  Хрватски 5 (0,12%)
  остали 47 (1,15%)

укупно: 4.079

  Римокатол. 2.440 (59,81%)
  Православци 1.403 (34,39%)
  Јевреји 101 (2,47%)
  Калвинисти 59 (1,44%)
  Гркокатолици 39 (0,95%)
  Лутерани 36 (0,88%)
  Унитаристи 1 (0,02%)

Напомена: У рубрици осталих језика највећи број особа исказао је чешки језик.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Tab8. Populația stabilă după etnie – județe, municipii, orașe, comune”. Institutul Național de Statistică din România. јул 2013. Архивирано из оригинала 18. 01. 2016. г. Приступљено 5. 8. 2013. 
  2. ^ "Школски лист", Нови Сад 1859.
  3. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  4. ^ Правда", Београд 1933.
  5. ^ "Световид", Беч 1854.
  6. ^ "Глас народа", Нови Сад 1871. године
  7. ^ "Застава", Нови Сад 1897.
  8. ^ Тихомир Ђорђевић: "Из Србије кнеза Милоша", Београд 1922.
  9. ^ "Тежак", Београд 1922.
  10. ^ "Српска независност", Београд 1882.
  11. ^ "Време", Београд 28. мај 1924.
  12. ^ "Време", Београд 1925.
  13. ^ Василије Булић: "Земљеописанија всеопшћег", први део, Будим 1824.
  14. ^ Вук Ст. Караџић: "Српске народне пјесме...", друга књига, Беч 1845. године
  15. ^ К. К. Руф: "Живот Александра Великог...", Беч 1857.
  16. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1855. године
  17. ^ "Српски сион", Карловци 1901. године
  18. ^ Kastner, Leopold; Machan, Rudolph: "Handels- und Gewerbe-Adressbuch des österreichischen Kaiserstaates" (1867—1877), Беч 1877.
  19. ^ "Застава", Нови Сад ????
  20. ^ „Језички и верски састав становништва Краљевине Угарске по насељима, Попис 1910. године”. Архивирано из оригинала 13. 1. 2018. г. Приступљено 9. 4. 2019. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Оравица&oldid=28336924”