Липова (Румунија)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Липова
Lipova
Nicolae Balcescu Lipova3.jpg

Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Румунија
Округ Арад
Општина Липова
Становништво
Становништво
 — 2011. 10313[1][2]
Географске карактеристике
Координате 46°05′00″ СГШ; 21°41′00″ ИГД / 46.083333° СГШ; 21.683333° ИГД / 46.083333; 21.683333Координате: 46°05′00″ СГШ; 21°41′00″ ИГД / 46.083333° СГШ; 21.683333° ИГД / 46.083333; 21.683333
Липова на мапи Румуније
Липова
Липова
Веб-сајт
www.primarialipova.ro/
Положај општине Липова у округу Арад

Липова (рум. Lipova, мађ. Lippa) град је и управно седиште истоимене општине Липова, која припада округу Арад у Републици Румунији. Насеље је средиште источног дела округа.

Географија насеља[уреди]

Град Липова се налази источно од Арада, на реци Мориш. Град је не њеној десној обали, па се налази у области Кришана, док је преко реке Банат. Северно од града пружа се планина Заранд.

Историја Срба у Липови[уреди]

Брат Божића Радића, Стеван Балиптић управљао је 1527. године са два града, Шољмошем и Липом. Балинтић је једно писмо Јована Црног исцепао и спалио, у знак да се не боји краља.[3] Липова је некад било под липама, а на једном брегу подигнут дворац племића и деспота Бранковића. Славни српски јунаци Никола Цреповић, Стеван Сабов и Петар Божић су 1551. године на Липови се борили.[4] Деспот Ђорђе Бранковић је 1700. године подносио документе Неоаквистичкој, као доказе да је његова породица дошла до власништва неколико спахилука у Угарској и Ердељу. Ту се наводе следећа факта из 17. века: године 1607. у Липови је извршена "чиста статуција" именованог Принципа Гаврила. Даровница је дата од стране Принципа Гаврила, и Јовану Гашпару из Липе, 1608. и 1611. године у Београду. Даровница Сигисмунда, Ракоци Владиславу Рацу у Липови, на власништво места Онуш, издато у Београду 1607. године. Оберкапетан Јован гроф Бранковић, посинак деспота Ђорђа председник сомборски тражио је 1715. године од Еугена Савојском да му буде дато оно што му је поочим оставио. Јован спада у "Липовске Бранковиће, а њега је узео стриц Ђорђе као сиротана без родитеља, код себе да буде "Постељник", док је био заточен у Бечу. Његов други стриц је био Сава Бранковић митрополит Сибињски. Сви су они рођени у Липови.[5] Монаси Пећке патријаршије су 1666. године походили "Богохрањими град Липова" и записали приложнике: поп Јован и Вукоје су принели 3000 аспри, плаћено је за помен монахињи Анастасији, те поп Милен, Меимар и Радоман от Херчега.[6]

На реци Моришу између места Липове и Марије Радне постављен је 1855. године први пут дрвени мост на шајкама. На извесној удаљености од Липове, налази се кисела вода, а ту су попут мале бање уређена за одмор и лечење, хладна и топла купатила. Заслуга за понтонски мост и купатила припада Начелнику (кнезу) липовском Атанасу от Мишића. Он је такође на заједничком гробљу лепу капелу гробљанску озидао, због чега га цене оба народа.

Скупљач претплате за "Новине сербске" из Беча, био је 1815. године директор школа у Липови, Обрадовић. Педагошку књигу набавио је 1816. године месни учитељ Михаил Апић.[7] Године 1858. држава је одредила да буду два адвоката у Липови. Зна се из 1831. године Јаков Кнежевић заклети адвокат Купац српске књиге из Липове, 1833. године био је Максим Милоичић ц и к "декретаљ". Претплатнички пункт за српски календар у "Липи" је 1834. године организовао Григорије Обрадовић школски директор Темишварског округа у пензији. Претплату су му дали: пензионисани капетани Јован от Радивојевић и Сава от Живановић, затим Јулијана от Карачоњи, Теодор от Обрадовић, Терезија от Кнежевић, Катарина Стефановић, те трговци - Максим Милочић, Јанко Белић, Кузман Илић, Димитрије Мичић, Филип Вуја, Стефан Ковачевић и Мојсеј Антоновић, као и бербер Константин Цервенковић.[8] Практичну књигу о пчеларству купио је 1860. године у пет егземплара, месни трговац Стефан Антоновић.[9] Друштво за Српско народно позориште основано је на оснивачкој скупштини новембра 1865. године у Новом Саду. За почасне чланове бирају се заслужни појединци, међу којима и Глигорије (Георгије) Јанковић из Липове.[10]

Године 1809. у Липови је парох био Прокопије Грујић. Јован Петровић прота Липовски био је претплатник српске књиге 1846. године.

Деоба са Румунима[уреди]

Године 1854. у Липови су "опет" кренули неспоразуми између Срба и Румуна. На литургији у цркви служили су прота Царан и још четири свештеника. Деца су појала на румунском језику, а на српском се тек мало огласио један свештеник читајући јектенија. На вечерњу у певници са десне стране појало се на румунском, а у певници са леве стране по румунски. То је уредио владика темишварски Самуило Маширевић, да би превазишао веће сукобе у светом храму, али и месту. Јер, мада су Срби сами о свом трошку подигли ту цркву, посвећену празнику Успење Богородице, Румуни су у обести, из храма избацили све словенске књиге. То се поновило неколико пута, притом су и странице српских књига кидане. Мислило се да су Срби из тог места били "заборављени", јер је протопрезвират Липовски предат румунској епископији. Румуни су тада говорили својим суграђанима: "Да за њих нико не зна да су Срби, да морају Романи (Румуни) бити, и да комисија ту неће доћи". Међутим у лето те 1866. године године најавила се да ће доћи Расправна комисија, на тражење владике Антонија. Комисија је требала да иде од куће до куће и испитује, националну припадност и опредељење домаћина. Један од заступника Срба у тој комисији био је бездински архимандрит Живковић. Румуне у Липови су заступали прота Јован Царан и Атанасије Рац (у преводу "Србин") - за које се знало да су пристрасни, јер су и из тог места.[11]

Морали су липовачки Румуни пристати под притиском власти да уступе Србима, оно што им следује. Румуни се нису бунили, али су тражили да њихова деца поје на румунском језику, као што је и било дозвољено. Румунски парох Лазар Сучу је одржао на крају службе о Вазнесењу, проповед на румунском, која је Србима засметала јер је по њима била национална, а многи је нису ни разумели. Црква липовска је велика, иконостас је леп рађен у грчком (византијском стилу), а натписи на иконама су словенски. Године 1853. црква је половином репарирана, а торањ покривен лимом. Ту живи око 400 српских становника. Богати месни трговци Ђорђе Јанковић, Стеван Антоновић, Марко Стојановић и Никола Белић са још 10 трговаца Срба сами плаћају једног појца да српски поји у храму и уједно учи српску децу као учитељ. Поменути Ђорђе Јанковић је једну своју кућу на лепом месту за школу уступио, а у њој је и стан намештен за појца и учитеља. Све је то дато од срца, без икаквог потраживања. У школској учионици је на зиду постављена велика слика Св. Саве, што се тада мало где могло видети. Сваке године парох у српску школу долази, свети водицу, а деца и сви одрасли и њихови родитељи певају Химну Св. Сави. Школу похађа 30 ђака, а Срби овдашњи су тражили од власти да се школа ситематизује, да би учитељ део плате и из варошке касе примао.[12]

Добио је 1854. године од аустријског цара орден Златни крст за заслуге, Срећко Вуја трговац из Липове. За фонд Школског листа, приложили су 1861. године браћа Антоновић из Липове, 8 ф. Исте године, Ђорђе Јанковић био је претплатник часописа "Даница" и листа "Српски дневник" из Новог Сада. Народни посланик за српски црквено-народни сабор у Карловцима, био је 1864. године Ђорђе Фогароши из Липове.

Године 1905. у Липовском срезу је општина Липово (Lippa) са само 40 Срба православаца. То није више ни парохијска филијала. А некад давно је ту било седиште српских владика. По ц и к рескрипту од 10. августа 1868. године, спомиње се Липово са 520 српских душа, као општина у темишварском протопрезвирату.[13]

Становништво[уреди]

У односу на попис из 2002., број становника на попису из 2011. се смањио.

Демографија
1966. 1977. 1992. 2002. 2011.
11.705 11.863 12.059 11.491 10.313

По последњем попису из 2002. године град Липова имао је 11.236 ст. Последњих деценија број становништва је растао.

Град је од давнина био вишенародни, али су данас Румуни претежно становништво, док је немачку и мађарску заједницу задесио нагли пад припадника током протеклих деценија.

По последњем попису из 2002. године етнички састав града био је следећи:

Занимљивости[уреди]

У Липови је до данас остао очуван базар из доба отоманске империје, подигнут у 17. веку.

Збирка слика[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Recensământul Populației și al Locuințelor 2002 - populația unităților administrative pe etnii”. Kulturális Innovációs Alapítvány (KIA.hu - Fundația Culturală pentru Inovație). Приступљено 6. 8. 2013. 
  2. „Tab8. Populația stabilă după etnie – județe, municipii, orașe, comune”. Institutul Național de Statistică din România. јул 2013. Приступљено 05. 08. 2013. 
  3. "Српски летопис", Будим 1857-1858. године
  4. "Школски лист", Сомбор 1864. године
  5. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1875. године
  6. "Гласник историјског друштва у Новом Саду", Сремски Карловци 1931. године
  7. Јован Берић: "Педагогија и методика за учитеља", Будим 1816. године
  8. "Сербска пчела", Сегедин 1834. године
  9. Филип Ђорђевић: "Пчелар", Нови Сад 1860. године
  10. "Матица", Нови Сад 1865. године
  11. "Застава", Пешта 1866. године
  12. "Световид", Беч 1854. године
  13. Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године

Спољашње везе[уреди]