Школа средњег пута

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Мадхјамака)

Школа средњег пута [1] (сант. माघ्यमक Madhyamaka мадјамака) такође позната као школа празнине [1] (сант. माघ्यमक Śūnyavāda шуњавада) је била филозофска школа махајана будизма коју је утемељио индијски филозоф Нагарђуна у 2. веку.

Према шуњавади, и субјекат и објекат су свести нестварни, односно читава стварност је празнина (шуњата). Она је проглашавала ништавност свих емпиријских појмова које заступа теравада (као дарма или пет гомила бића). Збога наглашавања "ничега" (шуња) ова школа је позната као шуњавада.[2]

Овој школи је била супротстављена школа свести, која је заступала идеализам спознајне свести.

Школа празнине је играла важну улогу у развоју кинеског будизма[3], где је прихваћена под називом K'ung tsung.[4] Такође је утицала на зен.[4]

Етимологија[уреди]

Madhyamaka је санскритска реч која једноставно значи "средњи пут".[5]

Учење[уреди]

Шуњата[уреди]

За више информација погледајте чланак Шуњата.

Схватање о шуњати се среће већ у литератури прађна-парамите. Нагарђуна је то схватање преформулисао поставивши темеље новој школи будистичке филозофије.

Критика коју је ова школа усмерила против тераваде односила се на недоследност абхидхаминог метода анализе појмова. Иако је одбацивао представу о стварном, вечно постојећем сопству и рашчлањивао људску јединку на гомила, а гомила на дарме, овај метод се ипак зауставио код дарми, потврђујући њихово постојање. Према мадхјамики ради се о произвољном застоју у аналитичком методу; и дарме су појмови који се морају схватити само као привремене станке у аналитичком процесу. По мадхјамики, ни дарме не поседују реалност пошто је она истински празна (шуња) од свих појмовних конструкција. Дарме немају засебну природу као што се то тврди у теравади - њу поседује само апсолут. Мадхјамика је на тај начин представљала доктрину о апсолутном које се може остварити само кроз прађну, тј. мудрост.[2]

Средњи пут[уреди]

За више информација погледајте чланак Средњи пут.

Школа мадхјамике је сматрала да се ово схватање налази између доктрине која потврђује сопство (атман), и теравадинске доктрине која одбацује сопство (анатман); отуда назив „средњи пут“ (мадхјамика даршана), по коме је ова школа постала позната. Тај назив, пак, изгледа није користио сам Нагарђуна, а ни његов савременик Арјадева.[2]

Теорија двоструке истине[уреди]

Школа Средњег пута предлагала је теорију двоструке истине: истине у обичном смислу и истине у вишем смислу. Не само што постоје две врсте истине већ су те врсте на различитим разинама. Тако оно што је на нижој разини истина у вишем смислу, постаје на вишој разини само истина у обичном смислу. Један од кинеских великих учитеља ове школе Чи-цанг (549—623), описујући ову теорију, тврди да укључује три следеће разине двоструке истине:

(1) Прост свет све ствари узима као да су заиста yu (биће, постојеће), а ништа не зна о wu (небићу, непостојећем). Зато су им буде говориле да су све ствари ништавне. Рећи на тој разини да су све ствари постојеће, здраворазумска је истина, а рећи да су све ствари непостојеће јесте истина вишег смисла.[1]

(2) Једнострано је рећи да су све ствари постојеће, али је такође једнострано рећи да су све ствари непостојеће. Обе ове тврдње су једностране, јер дају људима погрешан утисак да непостојање проистиче само из одсуства, или уклањања постојања. Међутим, у стварности, оно што је yu истовремено је и оно што је wu. На пример, нема потребе да се уништи сто који стоји пред нама да би се показало како престаје да постоји. У ствари, он све време престаје да постоји. Овоме је разлог чињеница да, кад човек почне да уништава сто, сто који човек намерава да уништи већ је престао да постоји. Сто у садашњем тренутку више није сто из претходног тренутка. Стога рећи на другој разини да су све ствари биће и рећи да су све ствари небиће, представља подједнако здраворазумску истину. Оно што треба рећи јесте да се »неједнострани средњи пут“ састоји у поимању да ствари нису ни постојеће ни непостојеће. То је истина вишег смисла.[1]

(3) Но рећи да се средња истина састоји у оном што није једнострано, значи правити разлике. А сва разликовања су, по себи, једнострана. Стога рећи на трећој разини да ствари нису ни yu ни wu и да је у томе неједнострани средњи пут, јесте пука здраворазумску истина. Виша истина се састоји у томе да се каже да ствари нису ни yu ни wu, нити не-yu, не-wu, а да средњи пут није ни једностран ни неједностран.[1]

Развој школе[уреди]

Након што су Нагарђуна и Арјадева формулисали средишњи принцип мадхјамике, уследила су три развојна ступња, и то:

  1. раздвајање у две школе, прасангику, коју је представљао Будхапалита, и сватантрику, коју је заступао Бхававивека;
  2. потом, у раном VII веку Ћандракиртијево поновно афирмисање истрајније прасангике или метода "reductio ad absurdum" као норме за мадхјамику, и
  3. на крају стапање мадхјамике са школом јогачаре, које су обавили Шантараксита и Камалашила[6]

Овај облик мадхјамике постао је преовлађујућа филозофија у тибетанском будизму.

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije (str. 271-285.), NOLIT, Beograd, 1977.
  2. 2,0 2,1 2,2 Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  3. Kembridžova ilustrovana istorija religije (str. 80-84), Stylos, Novi Sad, 2006. ISBN 86-7473-281-X
  4. 4,0 4,1 Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije (str. 285-296.), NOLIT, Beograd, 1977.
  5. http://www.iep.utm.edu/b-madhya/
  6. T. R. V. Murti, The Central Philosophy of Buddhism, 1955.

Види још[уреди]