Јогачара

Из Википедије, слободне енциклопедије
Део серијала чланака
Будизам

Lotus-buddha.svg

Оснивање

Сидарта Гаутама · Сангха
Четири племените истине

Историја

Хронологија · Сабори

Појмови

Дарма · Самсара · Карма
Условно настајање
Пет скупина · Шуњата
Реинкарнација · Нирвана

Вежбе и достигнућа

Буда · Бодисатва · Архат
Парамита · Медитација

Школе

Тхеравада · Махајана
Вађрајана · Ране школе

Списи

Палијски канон · Махајана сутре
Тибетански канон

Dharma wheel.svg Категорија:Будизам

Јогачара (санскрит: योगाचार yogācāra - упражњавање јоге[1]) је школа махајана будизма, која заступа идеализам спознајне свести, тврдећи да је само свест (виђнана) стварна, док објекти свести нису. Због тога је била позната и као виђнана-вада (санскрт: विज्ञानवाद). Назив Јогачара се јавио услед истицања прочишћавања свести помоћу јоге. Стога се назив виђнана-вада односи на спекулативни, а јогачара на практични аспект ове школе.

Настанак[уреди]

Ова доктрина се, с једне стране, јавила као реакција на гледишта мадхјамике, по којима су и субјекат и објекат свести нестварни, односно читава стварност је празнина (шуњата). Према јогачарама, појава илузије показује да свест може имати садржај без одговарајућег објекта изван себе. Ово показује „самосадржану природу свести"[2], јер такозвани објекат или „садржај“ представља исход унутарње промене свести. За виђнана-ваду свет је ништаван, јер је »без упоришта« (нир-аламбана) изван круга наше свести.[3] Мадхјамика представља критику појавне егзистенције засноване на логици, а виђнанавада критику која се заснива на психологији. Насупрот пренаглашено интелектуалистичкој и негативној анализи коју је подучавала мадхјамика, јогачаре су настојали да обнове важност медитативне праксе.[4].

С друге стране, ова доктрина је била реакција на тврдње теравадинске школе абхидхаме да постоји одређен стални број стварних дхама, или психичких „ атома“ од којих је сачињена свеколика егзистенција. То, према јогачарама, подразумева приписивање стварног постојања коначним не-ентитетима; само свест је стварна, и стога човек задубљен у медитацију остварује истину. Јогачара („практикант јоге“) види оно што јесте онаквим какво заиста јесте. Пошто постоји само свест (виђнана), једино она и прима погрешне утиске и ствара погрешне склопове, те треба да буде очишћена од својих погрешних дуализама и илузија.

Јогачара је у извесној мери развијала идеје установљене у ранијем будизму, укључујући и идеју да се од пет чинилаца (скандхи) само свест (виђнана) преноси из једне реинкарнације у другу[4]. Јогачара је развила доктрину о „ускладиштеној свести“ (алаја-виђнани), под којом се подразумева чиста свест, пре него што се издвоји као супстрат људског ума. Ово гледиште је донекле слично хиндуистичком схватању о универзалном браману. Ова „ускладиштена свест“ на тај начин игра улогу трајног „ја“, премда јогачаре, у складу са својим будистичким начелима, поричу постојање јаства. Због тога су били оптужени за покушај помирења онога што се помирити не може[5].

Учење[уреди]

Ово учење се највише приближило ведантинском идеализму и општим индијским традицијама. Од ведантинског идеализма ово се учење разликује по томе што научава, као и све друге будистичке школе, нестварност самосвојства личности (пудгала-наиратмја).[3]

Виђнана-вадинима се често приписује заслуга за формулацију доктрине о Три Будина тела (три каја), иако су они само систематизовали идеје које се срећу у ранијем будизму[4]. Три Будина тела схватају на следећи начин:

  • Нирмана-каја је чисто имагинарна; само изгледа да се Будина природа јавља у обичном људском постојању.
  • Самбхога-каја
  • Дхарма-каја представља вечну, истинску Будину природу.

Различити буде могу имати различита нирмана, па чак и самбхога тела, али сви чине једну вечну дхарма-кају, која је неспознатљива, осим што је може схватити Буда у себи самоме.

Доктрину о три тела је разрадио Асанга, повезавши је са схватањем о три врсте истине:

  • Парикалпита је уобичајена истина, тј. појмови засновани на чулном опажању, који нису доиста садржани у опаженом, али му се приписују.
  • Паратантра је испитана истина, тј. појмови код којих је испитан узрок из којег су поникли, као и услови њиховог пропадања. Ова друга врста истине задире дубље од уобичајене истине.
  • Париниспана је коначна или врховна истина, код које нема порекла и пропадања, која је непроменљива и лишена разликовања субјекта и објекта.

Такође се разликују и три ступња спознаје:

  • Парикалпита (илузорна)
  • Паратантра (емпиријска) и
  • Паринишпанна (апсолутна), која је ослободилачка, а постиже се, према Будином поређењу, „пливањем против струје“.

Истицањем религијског елемента спознаје, спознајни идеализам ове школе се брзо развио у разне облике гностичке метафизике, посебно у учењу о „усавршењу спознаје“ (прађна-парамита; корен ђна одговара грчком гносис).[3]

Поред тога што су експлицитно истакли идеје које су извели из ранијих ступњева будистичке мисли, јогачаре су створили темељ за даљи развој, превасходно вађрајане. У Тибету се учење изродило у тантризам (ритуалистичку симболику и магију)[3].

Представници[уреди]

Главни представници јогачаре су били Асанга и његов брат Васубандху. Из ове су школе изишли у средњем веку најславнији индијски логичари Дигнага (5. век), Дхармакути (7. век), Камалаштла (8. век) и други. Учење је рано пренесено у Кину. У 11. веку ју је Атиша пренео у Тибет из Наланде, древног универзитета који је тада био пред пропашћу због исламске најезде.[3]

Постоји обиље јогачара литературе, а већина је заступљена у преводима са санскрита на тибетански и кинески језик.

Извори[уреди]

  1. ^ Jones (2005), стр. 9897.
  2. ^ T R V. Murti, The Central Philosophy of Buddhism (1955), 13. pogl.
  3. ^ а б в г д Jogačara, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  4. ^ а б в Jogačara, Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  5. ^ E. Conze, Buddhist Thought in India, (1962), III deo, pp. 133.

Литература[уреди]