Мала корела
_04.jpg) Мала корела у природном станишту | |
| Врста | cacatua sanguinea |
|---|---|
| Маса | 430-580 g |
| Висина | 36-39 cm |
Мала корела (лат. Cacatua sanguinea), позната и као краткокљуна корела, голооки какаду и мали какаду, је врста папагаја из породице какаду. Ово је мали бели папагај пореклом из Аустралије и јужне Нове Гвинеје. Становници Пилбаре у Западној Аустралији су их звали Birdirra и чували као кућне љубимце и оригинално као храну. Њихово перје је коришћено као украс за главу и за траке у церемонијама и плесовима.[1]
Таксономија
[уреди | уреди извор]Први пронађени примерак ове врсте је уочио енглески орнитолог Џон Гоулд 1843. године. Ова врста - cacatua sanguinea, садржи четири подврсте[2] :
- Cacatua sanguinea normantoni
- Cacatua sanguinea transfrenta
- Cacatua sanguinea gymnopis
- Cacatua sanguinea westralensis
Биологија мале кореле
[уреди | уреди извор]Мала корела је по изгледу слична дугокљуној корели, међутим од осталих сличних врста се разликује по својој величини и кљуну, горња и доња вилица су сличне величине. Висина мале кореле је 36 - 39 цм, дужине до 41 цм и тежина им је 430 - 580 грама.
Врста је препознатљива по својој белој боји, малој крести попут капе, кљун је беличасте боје, око очију им је кожа плаво-сива, гола и налик на прстен и доње перје око главе и грла им је ружичасте боје, док је перје испод крила и репа благо жуте боје.
Разлика између мужјака и женке се не може са сигурношћу утврдити на основу спољашњег изгледа, стога се мора детаљније испитати интерним прегледом. Вокализација мале кореле се састоји од разних назалних и грлених звукова, као и шкрипа високог тона.[3]
Већина какадуа ствара трајну везу у пару, при чему парови остају заједно током целе године. Бити врста у јату значи да младе мале кореле могу да формирају парне везе пре сезоне парења. Живот у јату такође значи да ако један члан пара умре, замена се може лако наћи у локалном јату.
Будући да је снажан летач, мала корела је способна да путује на велике удаљености до воде или богатих и поузданих извора хране. Изван сезоне парења формирају се велика јата са члановима који имају тенденцију да спавају заједно.[4][5]
Распрострањеност
[уреди | уреди извор]
Мала корела је распрострањена широм унутрашњости, северне и западне Аустралије, али избегава подручја са већим падавинама источно од Великог разводног ланца. Четири подврсте су препознате у Аустралији, а пета подврста се јавља у низијској Новој Гвинеји.[6]
Типично, птица водотокова обрубљених дрвећем и суседних равница, мала корела користи различита станишта укључујући шуме савана, мангрове, области са изолованим дрвећем, делимично и у подручјима са високим жбуњем, а могу се наћи и у градовима, вртовима и парковима насељених места.
Исхрана
[уреди | уреди извор]
Мале кореле су опортунисти у погледу коришћења ресурса хране. На пример, у региону полуострва Флеуриеу током пролећа, мале кореле су обично забележене како се хране семеном траве и луковицама у огради или другим травнатим површинама.
Током лета примећено је да се скупљају у великом броју да би се хранили у оградиштима где стрништe остаје након жетве. Током касног лета и у јесен, Mале Kореле се редовно посматрају како узимају жито око хранилица и подручја где се стока снабдева сеном. У јужном ланцу Флиндерс, мале кореле се хране скоро искључиво палим житом на стрништима.[7]
Размножавање
[уреди | уреди извор]
Разможавање се обично дешава од августа до октобра у јужној Аустралији, иако је забележено већ у мају. Место гнезда је обично у шупљини дрвета обложеном распаднутим фрагментима дрвета, мада се могу користити и шупљине у литицама и термитним хумцима. Два до три (повремено четири) бела, овална јаја полажу се по сезони.[1]
Период инкубације је 24 – 26 дана, а обавезе инкубације и бригу о младима деле родитељи. Младунци остају у следећој љусци око 7 недеља. Након прелетања, младе птице и њихови родитељи придружују се великом номадском јату за исхрану. Птице које се размножавају су тихе у поређењу са летњим јатима и стога могу проћи потенцијално неоткривене у одсуству намерних истраживања.
Однос са људима
[уреди | уреди извор]У Јужној Аустралији, мале кореле се сматрају „незаштићеном аутохтоном фауном“ и могу бити убијени од стране власника земљишта (без дозволе), заробљени или чак убијени гасом (са дозволом). Доступне су и дозволе за узимање ограниченог броја малих корела из дивљине сваке године у авикултурне сврхе. Од 2018. године организација IUCN[8] је поставила мале кореле на црвену листу заштићених животиња као "least concern".
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Department for Environment and Heritage, South Australia GPO Box 1047, Adelaide SA 5001. „Little Corella (Cacatua sanguinea)” (PDF). Приступљено 20. 05. 2023.
- ^ Mike Parr; Tony Juniper (2010). Parrots: A Guide to Parrots of the World. A&C Black. ISBN 978-1-4081-3575-4.
- ^ Barrett, G., Silcocks, A., Barry, S., Cunningham, R., Poulter, R. (2003). The New Atlas of Australian Birds. Australia: Royal Australasian Ornithologists Union.
- ^ Davies, S.J.J.F. (1977). Man’s activities and birds’ distribution in the arid zone. 77: 169-172: Emu.
- ^ MacMillen, R.E. (1990). Water economy of granivorous birds: a predictive model. 92: 379-392: Condor.
- ^ McGilp, J.N. (1937). Southern movements of northern birds. 14(4): 83-86: SA Ornithologist.
- ^ Morcombe, M. (2000). Field Guide to Australian Birds. Archerfield, QLD: Steve Parish Publishing,.
- ^ „IUCN”. IUCN. Приступљено 20. 05. 2023.
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
