Марински театар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Spb 06-2012 MariinskyTheatre.jpg
Spb 06-2012 MariinskyTheatre

Марински театар (рус. Мариинский театр) је историјско балетско и оперско позориште у Санкт Петербургу, Русија. Отворен 1860. године, постао је један од најистакнутијих музичких театара касно-деветнаестовековне Русије, где су премијерно изведена многобројна ремек-дела Чајковског, Мусоргског и Корсакова. Током већег дела совјетске епохе био је познат као Киров театар. Данас је Марински театар дом маринског балета, маринске опере и мариинског оркестра. Након пензионисања Јурија Темирканова, 1988. године, генерални директор позоришта је диригент Валериј Гергијев.[1][2]

Назив[уреди]

Позориште је названо по царици Марији Александровној, супрузи цара Александра II. У предворју главног улаза налази се попрсје царице. Име театра се мењало кроз историју, одражавајући политичке струје тог времена.

Од До руски српски
1860 1920 Императорский Мариинский театр Марински театар
1920 1924 Государственный академический театр оперы и балета Државни академски театар
1924 1935 Ленинградский государственный академический театр оперы и балета Лењинградски државни академски театар
1935 1992 Государственный академический театр оперы и балета имени С. М. Кирова Државни академски театар Киров
1992 - Государственный академический Мариинский театр Марински театар

Зграда позоришта се обично назива Марински театар. Ради лакшег препознавања задржано је име Киров, стечено за време совјетске ере у част убијеног лидера Лењинградске комунистичке партије Сергеја Кирова.[1]

Настанак[уреди]

Царска драмска, оперска и балетска трупа основане су 1783. године по налогу Катарине Велике. Првобитно, балетске и оперске представе одржаване су у дрвеном театру Карла Книпера у близини данашњег тространог моста. Хермитаж театар, поред Зимског дворца, служио је за наступе за елитну публику аристократских гостију које је позивала царица.

Сталну зграду позоришта, познату као Империјални театар Бољшој Камењ дизајнирао је Антонио Риналди и отворио 1783. Позориште Бољшој Камењ обновљено је 1836. године по дизајну Алберта Цавоса и служио је као главно позориште Царског балета и опере. 29. јануара 1849. на Театарском тргу отворен је Коњички циркус (Конный цирк). Ово је такође дело архитекте Цавоса. Десет година касније, када је овај циркус изгорео, а Алберт Цавос га је обновио као оперску и балетску кућу са највећом позорницом на свету. Са капацитетом од 1625 седишта и италијанским аудиторијумом у облику слова У, позориште је отворено 2. октобра 1860. године, изведбом Глинкиног дела Живот за цара (Иван Сусањин).[1]

Премијерно изведена дела[уреди]

У царском Маринском позоришту и његовом претходнику, позоришту Бољшој Камењ, одржане су премијере многих опера Михаила Глинке, Модеста Мусоргског и Петра Иљича Чајковског. По налогу позоришног редитеља Ивана Всеволожског, и царски балет (балет је стигао у Маринско позориште 1870) и царска опера пресељени су у Маринско позориште 1886. године, пошто се Позориште Бољшој Камењ сматрано несигурним. Тамо је реномирани кореограф Мариус Петипа представио многа своја ремек-дела, укључујући и балете као што су Успавана лепотица 1890. године, Крцко Орашчић 1892., Рајмонда 1898. и дефинитивно оживљавање Лабудовог језера (са Левом Ивановим) 1895. Први оригинални балет који је продуциран у Маринском театру био је "Пилула", за музику Лудвига Минкуса. Друге светске премијере у овој кући обухватале су оперу Бориса Годунова (1874.), оперу Чајковског (1896) и Јоланту (1892), ревидирану верзију Прокофјевовог балета Ромео и Јулија (1940) и Хачатуријанов балет Спартак (1956), као и оперу Римског-Корсакова Златни петар 1909. и Прокофјевов балет Пепељуга 1946. (са Натаљом Дудинском).[3]

Марински театар данас[уреди]

Под управом Јурија Темирканова, главног диригента од 1976. до 1988. године, компанија Опера је наставила да прави иновативне продукције модерних и класичних руских опера. Мада функционише одвојено од Балетског друштва, од 1988. године обе компаније су под уметничким вођством Валерија Гергијева као уметничког директора целог позоришта. компанија Опера је ушла у нову еру уметничке изврсности и креативности. Од 1993. године, утицај Гергијева на оперу био је огроман. Прво, он је реорганизовао пословање компаније и успоставио везе са многим великим светским оперским кућама. Неке од њих су Краљевска опера, Ковент Гарден , Метрополитенска оперу, Опера Бастиља, Ла Скала, Ла Фениче, Израелска опера, Национална опера у Вашингтону и Опера у Сан Франциску. Данас, Компанија Опера редовно обилази већину ових градова. 1989. године одржан је фестивал у част Мусоргског. Слично томе, многе од Прокофјевових опера представљене су крајем 1990-их. Опере не-руских композитора почеле су да се изводе на њиховим оригиналним језицима, што је помогло компанији Опера да инкорпорира светске трендове. Тренутно, Компанија наводи на свом попису 22 сопрана (од којих је Ана Нетребко можда најпознатија); 13 мецосопрана (са Олгом Бородином, познатом америчкој и европској публици); 23 тенора; осам баритона и 14 басова. Сем Гергија, генералног руководиоца, постоји шеф позоришне администрације, сценски директор, сценски менаџери и асистенти, заједно са 14 пратилаца.[4]

Концертна дворана театра Марински[уреди]

Концертна дворана театра Марински отворена је 2007. године. Дизајнирао ју је француски архитекта Хавијер Фабре и може да прими 1100 људи.

Друга сцена[уреди]

Канадска фирма Дајмонд енд Шмит Архитектс, заједно са својим локалним партнером, осмислили су нову зграду, која је названа Друга сцена, са 2.000 места, која ће допунити постојећи Марински театар. Изградња је почела 2003. године, након другачијег дизајна француског архитекте Жана Новела. Нови дизајнерски тим преузео је 2009. године. Изградња је завршена у мају 2013. године, по цени од 700 милиона евра.[5]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 „MARIINSKY THEATRE”. www.mariinsky.ru. Приступљено 12. 4. 2019. 
  2. ^ В Петербурге новая сцена Мариинского театра встречала первых зрителей. Новости. Первый канал (на језику: руски), Приступљено 12. 4. 2019 
  3. ^ „Грэм Вик показал в Мариинке оперу "Средство Макропулоса". Российская газета (на језику: руски). Приступљено 12. 4. 2019. 
  4. ^ „Мариинский театр: четвертьвековые итоги | Belcanto.ru”. www.belcanto.ru. Приступљено 12. 4. 2019. 
  5. ^ „Novo zdanje Marinskog teatra”. RTS. Приступљено 5. 4. 2019.