Михаило Миле Голубовић
| Михаило Голубовић | |
|---|---|
 Михаило Голубовић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1872 |
| Место рођења | Ниш, Османско царство |
| Датум смрти | 1936 |
| Место смрти | Ниш, Краљевина Југославија |
Михаило Голубовић (Ниш, 1872 – Ниш, 31. јул 1936)[1] српски је правник и боем, писац "Калчиних прича".
По образовању је био правник. Службовао је у Нишу, Пироту, Сурдулици, Власотинцу и Београду. Знао је неколико светских језика. Друговао је са обичним народом и нашим водећим интелектуалцима оног доба. Пошто се није женио ни заснивао породицу, живео је мераклијски и боемски, проводећи много времена на весељима и по кафанама.
Умео је лепо да прича и још боље да слуша, па је развио особен књижевни дар, који је показао у анегдотским причама о старом Нишу.[2] Те приче су први пут објављене 1911. као фељтон „Записи из старог Ниша“ у "Политици" а затим и као књига "Калчине приче".
(споменик на улазу у „Казанџијско сокаче“)
Написаја он - серсем да би серсем - к'ко је била слава на Живка јорганџију, а неје га турија Живко већем Ивко. Тој име Ивко слабо га има у нас Нишлије, тој су имики на некрстени, на сојтарије, на ајдам'ци... Бајагим смо три д'на седели у Живкову кућу, с'лте пили и јели, а понапоље не смо искачали. Од овуј л'ж има ли гу поголема? Куд може човек три д'на да не искочи понапоље? А куде је бљување, па моч.. ње, па онодење - па што смо ми - човеци ли смо илити па камиле? Тој може да бидне само ако је научија да га пушћа у панталоне, а бљување у џепови - т'г оће да је! И јоште ништо - нити сам ја бија на Живкову славу, нити ми је мен' тој требало, зашто сам ја сирома' човек, заначија а Живко је бија газда…
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Политика”, 1. авг. 1936
- ^ а б Калчине приче, „Просвета Ниш“. 1995. ISBN 96-7455-244-7 неважећи ISBN.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
