Мултимодалност

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Mултимодалност представља теорију комуникације и социјалне семиотике. Мултимодалност описује комуникативне праксе у смислу текстуалних, аудитивних, језичких, просторних и визуелних ресурса, или модова (eng. modes) који се користе за креирање порука. [1] Скуп ових модова или елемената доприноси томе како мултимодалност утиче на различите реторичке ситуације или могућности за повећање перцепција идеја и концепта публике.[2]

Mодови и медији[уреди]

Иако дискусија о мултомодалности укључује медије и модове, ова два појма не представљају синониме.

Гантер Крес (Gunther Kress) дефинише модове на два начина. У првом смислу, мод је „друштвено и културно обликован ресурс за креирање смисла. Слика, писање, изглед, говор, покретне слике су примери различитих модова“.[3] У другом смислу, „семиотички модови, слично, обликују се помоћу унутрашњих карактеристика и потенцијала медија, као и према захтевима, историјама и вредностима друштава и њихових вредности“.[4]

Дакле, сваки мод има различит модални ресурс, који се налази у историјском и културолошком положају, и који га дели на мање целине јер „сваки мод има различите потенцијале (и ограничења) за значења.[5]  На пример, писање се може поделити на модалне ресурсе налик синтактичким, граматичким, лексичким и графичким ресурсима. Графички ресурси се могу рашчланити на величину и врсту слова. Међутим, ови ресурси нису детерминисани. У Кресовој теорији „мод је значајан: обликован је и вођен „дубоком“ онотолошком и историјском/друштвеном оријентацијом друштва и његових култура. Мод именује материјалне ресурсе обликоване у често дугим историјама друштвеног напора.[6]  Модови обликују, али су и обликовани од стране система у којима учествују. Модови се могу објединити у мултимодалне групе, временом се обликовати у познате културне форме, као што је пример филма који комбинује визуелне модове, начине драмске акције и говора, музике и других звукова.

Медиј је средство у коме се значење остварује и путем којег оно постаје доступно другима. Медији укључују видео, слику, текст, звук и тако даље. Друштвено, медиј укључује семиотичке, социокултурне и технолошке праксе попут филма, новина, билборда, радија, телевизије, позоришта, учионице, итд. Мултимодалност користи електронски медиј креирањем дигиталних модова са преплитањем слике, писања, изгледа, говора и видеа. Медији су постали начини испоруке који узимају у обзир тренутни и будући контекст.

Историјат[уреди]

Мултимодалност се као теорија развила кроз историју писања. Идеја мултимодалности проучава се од 4. века пре нове ере, када су класични реторичари на то алудирали својим нагласком на гласу, гесту и изразима у јавном говору.[7] [8]  Међутим, термин није дефинисан све до 20. века. За то време, експоненцијални успон технологије створио је многе нове начине презентације. Од тада је мултимодалност постала стандард у 21. веку, примењујући се на различите мрежне облике као што су уметност, литература, друштвени медији и оглашавање. Мономодалност или појединачни режим који је коришћен за дефинисање представљања текста на страници замењен је сложенијим и интегрисаним изгледима. Џон А. Батеман (John A. Bateman) каже у својој књизи Мултимодалност и жанр (Multimodality and Genre), „Данас... текст је само један правац у сложеном презентацијском облику који неприметно укључује визуелни аспект„ око“, а понекад чак и уместо самог текста“.[9] Мултимодалност је врло брзо посталa „нормално стање људске комуникације“.[3] 

Експресионизам[уреди]

Током 1960-их и 1970-их, многи писци су гледали фотографије, филмове и слушали аудиокасете како би открили нове идеје о стваралаштву.[10] То је довело до поновног покретања фокуса на чулну, само-илустрацију познату као експресионизам. Експресионистички начини размишљања охрабрили су писце да пронађу свој глас изван језика стављајући га у визуелни, усмени, просторни или временски медиј.[11] Доналд Мареј (Donald Murray), који је често повезан са експресионистичким методама подучавања писања, једном је рекао: „Као писцима, важно је да се крећемо од онога што је у нама према ономе што видимо, осећамо, чујемо, миришемо и осећамо укусом света око нас. Писац увек користи искуство. „Мареј је учио студенте да „виде себе као камере“ записујући свако појединачно визуелно запажање које су снимили током једног сата.[12]  Експресионистичка мисао је нагласила лични раст и повезала уметност писања са визуелном уметношћу називајући обе врсте композицијама. Такође, чинећи писање резултатом сензорног искуства, експресионисти су писање дефинисали као мултисензорно искуство и затражили да оно има слободу како би било креирано путем свих модова, прилагођеним за сва пет чула.

Когнитивни развој[уреди]

Током 1970-их и 1980-их, мултимодалност се даље развијала кроз когнитивна истраживања учења. Џејсон Палмери (Jason Palmeri) наводи истраживаче попут Џејмса Берлина (James Berlin) и Џозефа Хариса (Joseph Harris) као важне за тај развој; Берлин и Харис проучавали су алфабетско писање и његову композицију у поређењу са уметношћу, музиком и другим облицима креативности.[13]  Њихова истраживања су имала когнитивни приступ који је проучавао како писци размишљају и планирају свој процес писања. Џејмс Берлин је изјавио да се поступак писања текста може директно упоредити са процесом дизајнирања слике и звука. [14] Даље, Џозеф Харис (Joseph Harris) је истакао да је алфабетско писање резултат мултимодалне спознаје. Писци често своје дело концептуализирају неалфабетским значењима, визуелним сликама, музиком и кинестетичким осећањима.[15] Ова идеја се одразила у популарном истраживању Нила Д. Флеминга (Neil D. Fleming), познатије као неуролингвистички стилови учења. Флемингова три стила аудитивног, кинестетичког и визуелног учења помогла су да се објасне начини на које су људи најбоље могли да уче, стварају и тумаче значење. Други истраживачи, као што су Линда Флаувер (Linda Flower) и Џон Р. Хејс (John R. Hayes) теоретисали су да се алфабетским писањем, као главним модалитетом, понекад нису могли пренети неалфабетске идеје које је писац желео да изрази.[16]

Увођење интернета[уреди]

Деведесетих година прошлог века, мултимодалност се развиjaла са појавом интернета, личних рачунара и других дигиталних технологија. Писменост нових генерација се мењала, навикавајући се на текст који циркулише у деловима, неформално и кроз више медија, боје и звука. Промена је представљала фундаментални помак у начину на који је писање представљено: од штампаног до писања на екрану.[17]  Писменост се развијала тако да су ученици долазили на часове усвајајући видео, графику и рачунарске вештине, али не и алфабетско писање. Предавачи су морали да промене своју наставну праксу да би укључили мултимодалне лекције са циљем да помогну ученицима да постигну успех у писању за нови миленијум.

Референце[уреди]

  1. ^ Murray, Joddy (2013). Lutkewitte, Claire (ed.). "Composing Multimodality". Multimodal Composition: A Critical Sourcebook. Boston: Bedford/St. Martin's.
  2. ^ Lutkewitte, Claire (2013). Multimodal Composition: A Critical Sourcebook. Boston: Bedford/ St. Martin's. {{ISBN|978-1457615498}}.
  3. 3,0 3,1 Kress, Gunther (2010). Multimodality: A Social Semiotic Approach to Contemporary Communication. New York: Routledge. p. 79. {{ISBN|978-0415320603}}.
  4. ^ Kress, Gunther; van Leeuwen, Theo (1996). Reading Images : the grammar visual design. London: Routledge. p. 35. {{ISBN|978-0415105996}}.
  5. ^ Kress, Gunther (2010). Multimodality: A Social Semiotic Approach to Contemporary Communication. New York: Routledge. p. 1. {{ISBN|978-0415320603}}.
  6. ^ Kress, Gunther (2010). Multimodality: A Social Semiotic Approach to Contemporary Communication. New York: Routledge. p. 114. {{ISBN|978-0415320603}}.
  7. ^ Wysocki, Anne Frances (2002). Teaching Writing with Computers: An Introduction, 3rd Edition Teaching Writing with Computers: An Introduction (3rd ed.). Boston: Houghton-Mifflin. pp. 182–201. {{ISBN|9780618115266}}.8. Welch, Kathleen E. (1999). Electric
  8. ^ Rhetoric: Classical Rhetoric, Oral ism, and a New Literacy. Cambridge, MA: MIT Press. ISBN 978-0262232029
  9. ^ Bateman, John A. (2008). Multimodality and Genre: A Foundation for the Systematic Analysis of Multimodal Documents. New York: Palgrave Macmillan. {{ISBN|978-0230302341}}.
  10. ^ Williamson, Richard (1971). "The Case for Filmmaking as English Composition". College Composition and Communication. 22 (2): 131–136. doi:10.2307/356828. JSTOR 356828.
  11. ^ Palmeti, Jason (2007). "Multimodality and Composition Studies, 1960–Present": 45.
  12. ^ Palmeti, Jason (2007). "Multimodality and Composition Studies, 1960–Present": 31.
  13. ^ Palmeti, Jason (2007). "Multimodality and Composition Studies, 1960–Present": 90.
  14. ^ Berlin, James A. (1982). "Contemporary Composition: The Major Pedagogical Theories". College English. 44 (8): 765–777. doi:10.2307/377329. JSTOR 377329.
  15. ^ Harris, Joseph (1997). A Teaching Subject: Composition Since 1996. Upper Saddle River, NJ: Prentice Hall. {{ISBN|978-0135158005}}.
  16. ^ Flower, Linda; John R. Hayes (1984). "Images, Plans, and Prose: The Representation of Meaning in Writing". Written Communication. 1 (1): 120–160. doi:10.1177/0741088384001001006.
  17. ^ Kress, Gunther (2003). Literacy in the New Media Age. London: Routledge. {{ISBN|978-0415253567}}.