Технологија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Парна турбина са отвореним кућиштем.[1][2] Овакве турбине производе највећи део електричне енергије коју људи користе. Постоји знатна корелација између потрошње електричне енергије и стандарда живота.[3] Сматра се да је електрификација била најважније инжењерско достигнуће 20. века.
Напредак технолгије у 20. веку је омогућио људима да се први пут отисну у свемир.

Технологија је употреба знање алата, техника, занатства, система и метода организације. Овим се контролише и прилагођава околина. Технологија је последица развоја науке и инжењерства, иако су неке технологије напредовале и пре развоја ова два концепта. Технологија је термин са етимолошким пореклом у грчком језику од речи technologia (τεχνολογία) — techne, τέχνη („вештина“) и logia, "λογία" („наука“). Међутим, стриктна дефиниција је елузивна; технологија се може односити на материјалне објекте, као што су машине, хардвер или алати, али се може односити и на шире теме, као што су системи, методе организирања и технике. Термин се може примењивати генерално или на специфичне области, као што су „конструкциона технологија“, „медицинска технологија“ или „врхунска технологија“.

Реч технологија се може односити и на прастаре изуме, као што је точак. Једна друга дефиниција — у употреби у области економије — сматра технологију као актуелно стање наше способности комбиновања материје да би се направили пожељни производи (и наше знање о свему што се може произвести). Следи да се могу видети технолошке промене када се унапреди наше технолошко знање.

Људска раса је почела користити технологију са претварањем богатих природних ресурса у једноставне алате. Праисторијско откриће могућности контролисања ватре је повећало количину расположивих извора хране, а откриће точка помогло је људима у кретању, као и контролисању околине. Технолошка открића, као што су штампарска преса и Интернет, су срушила све баријере у комуникацији, те су омогућила људима да комуницирају један са другим на глобалној скали. Међутим, нису све технологије искориштене у мировне сврхе; развитак оружја са све већом деструктивном моћи текао је кроз историју, од палије[4] до нуклеарног оружја.[5]

Технологија је утицала на друштво на многе начине, и позитивно и негативно. У многим друштвима, технологија је утицала на развитак напреднијих економија, као што је данашња глобална економија, те је омогућило издвајање лежерне класе. Међутим, многи технолошки процеси производе нежељене нус-продукте, који узрокују полуцију, црпљење природних ресурса, као и поремећај Земље и њене животне средине. Разне имплементације нове технологије утичу на вредност друштва, те постављајуу нова етичка питања.

Отпочеле су разне филозофске дебате о садашњој и будућој употреби технологије у друштву, са неслагањима око тога, да ли технологија унапређује стање човека или га угрожава. Неолудизам.[6][7] и слични покрети критикују употребу технологије у модерном свету, тврдећи да он отуђује људе, те да уништава културу; следбеници идеологија, као што су трансхуманизам[8][9] и технопрогресивизам[10][11], у развоју технологије виде добробит за људско друштво.

До недавно се веровало да је развој и примена технологије концепт, који је везан само за људска бића, али недавне научне студије показују да и други примати (као што су шимпанзе), као и неке заједнице делфина, развили једноставне алате, те су научили да пренос то знање на следеће генерације.

Дефиниција и употреба[уреди]

Проналазак прве штампарске пресе омогућио је научницима и политичарима да шире своје идеје, доводећи до научног препорода у Европи; пример технологије као културолошке силе.

Генерално гледајући, „технологија“ је однос који друштво има на својим расположивим алатима и вештинама, као и до које мере друштво може да мења своју околину. Међутим, термин се, углавном, користи у три различита контекста: када се говори о алату, техници (тј. вештини), културолошкој сили или комбинацији ова три контекста.

Технологија се дефинише као јединство, и материјалног и нематеријалног, које је настало улагањем менталног и физичког труда, у циљу постизања неке вредности. У овом контексту, технологија се односи на алате и машине које се користе да се реше овоземаљски, стварни проблеми. То је широк појам, који у себе укључује једноставне алате, као што су ћускија или дрвена кашика, али и сложене машине, као што су свемирска станица и акцелератор честица. Алати и машине не морају бити материјалне; виртуална технологија, као што су софтвер и виртуалне машине,[12] не улазе у ову дефиницију технологије.

Историја[уреди]

Праисторија ( — 5000. п. н. е.)[уреди]

Палеолитско кремено копље, које су користили праисторијски људи за лов и борбу.

Историја технологије је стара колико и човечанство. Примитивни алати су пронађени уз скоро свако налазиште остатака античких људи. Антропологисти су открили алате које су направили праљуди, а који датирају уназад више од 2 милиона година. Најранији алати, као што су ручна секира<ef>R. Bradley/M. Edmonds, Interpreting the axe trade: production and exchange in Neolithic Britain (1993).</ref> и стругач[13], су углавном били присутни како би помогли раним људима у њиховим улогама ловца-сакупљача. Међутим, живот ловца-сакупљача, који је био карактеристичан за рани палеолит, укључивао је ограничену употребу технологије, те су се те ране технологије ослањале на природне ресурсе, као што су камен, дрво и друге вегетације, кости и остале животињске нус-продукте, да би направили једноставне алате, као што је палија.

Откриће, употреба, те касније владање ватром, једноставним извором енергије, који има много примена, је била прекретница у технолошком развоју човечанства. Жар се узимала из вулкана или од запаљеног објекта након удара муње, те би се из те жари настао пламен. Ватра, за коју се тадашњи људи дрво и угаљ, дозвољавала им је да кувају храну, те да се огреју, наручито током зиме. Ватра је, такође, повећала могућност настањивања људи на тада неприступачна места, те им је омогућила ефикаснији лов; дрвена копља са окаљеним врховима су кориштена још од 250.000. године п. н. е. Дрво, глина и камен (укључујући и кремен) су неки од најстаријих материјала који су обрађивани ватром, углавном због прављења предмета, као што су оружје, грнчарија, цигле и цемент.

Антика (5000. п. н. е. — почетак нове ере)[уреди]

Даља унапређења довела су до развоја пећи, које су омогућиле топљење и ковање метала (који су се јављали у природи у ралативно чистој форми).[14] Злато, бакар, сребро и олово су били неки од тих метала. Предности бакарног над каменим, коштаним и дрвеним алатима су биле очите раним људима, те се бакар почео користити од раног неолитика (око 8000. године п. н. е.). Бакар се не јавља у природи у великим количинама, али бакарних руда има много, из којих се, загријавањем и топљењем, добија метал. На крају, рад са металима довео је до проналаска легура, као што су бронза и месинг (око 4000 . године п. н. е.). Прва употреба жељезних легура, као што је челик, датира из 1400-тих година п. н. е.

У међувремену, људи су почели владати и другим формама енергије. Најстарија знана употреба снаге ветра је у једрењецима. Најстарији податак о кориштењу бродова нађен је у Египту и датира још из око 3200-те године. п. н. е. Од праисторијских времена, Египћани су, вероватно, користили „снагу Нила“, годишње поплаве, како би наводњавали своју земљу, да би постепено научили да је контролишу преко изграђених канала за наводњавање и базена за акумулацију воде. Слично, народи Месопотамије, Сумери, су научили да користе реке Тигрис и Еуфрат за исте сврхе.

Точак је изумљен око 4000. године п. н. е.

Судећи по археолозима, точак је изумљен око 4000. године п. н. е. Изумљен је, вероватно, на подручију Месопотамије (данашњи Ирак). Тачна година овог догађаја, према научницима, налази се у интервалу од 5500. до 3000. године п. н. е., али већина стручњака мисли да је то било ближе 4000. години п. н. е. Најстарији артифакти са сликама које описују возила са точковима датирају из 3000. године п. н. е.; међутим, могуће је да се точак користио читав миленијум пре него су настали ти цртежи. Такође постоји доказ из истог периода да су се точкови користили за производњу керамике. (Важно је напоменути да први грнчарски точак, вероватно, није био правилног облика, него само неправилна округла дрвена плоча. Недавно, најстарији дрвени точак на свету је пронађен у околини Љубљане у Словенији.

Откриће тачка револуционизовало је активности попут транспорта, рата и производње керамике (за шта је, вероватно, најпре био и кориштен). Није требало дуго до открића до вагона са точковима који су могли носити тешке терете, а брзи (ротирајући) точкови су омогућили масовну производњу грнчарије. Али употреба точка као трансформатора (воденице, ветрењаче, па чак и млинова) је та која је револуционисала примену нељудске снаге.

Технологија древне Кине[уреди]

Технологија древне Кине започиње с развојем њихове цивилизације, а први развој цивилизације се опажа дуж реке Жуте реке. До 2500. п. н. е. се хиљаде каснонеолитичких села проширило дуж реке, а кад је уведена пољопривреда с наводњавањем настала су краљевства. Цар Шун, наводни утемељитељ прве династије Сја је легендаран у Кини као владар који је контролисао воде. Династија Шанг (око 1600. п. н. е. до око 1046. п. н. е.), која означава документиране почетке кинеске цивилизације, је загосподарила долином Жуте реке захваљујући широком систему наводњавања. Касније су технике наводњавања пренесене јужније, до реке Јангцекјанг. Узгој риже се из јужне Кине проширио према северу и такође је укључивао контролу воде. Током целе кинеске историје је једна од улога власти била да гради и одржава систем наводњавања. Резултат тога су многи канали, насипи, бране и вештачка језера широм Кине. Свесна владина политика заштите вода и унапријеђења пољопривреде је укључивала и исушивање, што је све захтевало укључивање великог броја сељака у присилан рад, тлаку. Рана кинеска цивилизација је градила градове са заштитним зидинама, палатама и церемонијалним средиштима. Рана кинеска држава је градила житнице и одржавала стајаћу војску. Развијена је истанчана бронзана металургија.

Технологија старе Грчке[уреди]

Технологија старе Грчке је у току читаве антике била потпуно одвојена од старогрчке науке и филозофије. Стотине малих нових технологија и техничких побољшања се појавило током 1200 година антике, попут ножног кола доданог лончарском колу, али се у целини технолошки темељ производње није променио током целог раздобља. У неким се гранама технологије, попут рударства, појавио индустријски стил производње, а постала је уобичајена и трговина на велике удаљености. Но већина производње је остала заснована на занатству и локална, а занатлије, традиционално склони скривању свог умећа, су настојали да монополишуи своје вештине, не ослањајући се на писану реч, науку или филозофију природе.

Технологија старог Рима[уреди]

Технологија старог Рима је дала највеће техничаре и инжењере античкога света и неки чак кажу да је сама римска цивилизација једно велико техничко постигнуће. Чињеница да је стари Рим дао нама познате инжењере, од којих су неки писали књиге (што уопште није било уобичајено за инжењере), попут Витрувија и Фронтина (око 40. – 103.) сама по себи сведочи о важности инжењерства и технологије за римску цивилизацију. Грађене су поплочене цесте, јавне зграде, спортски објекти и аквадукти. У том раздобљу није било већих открића у технологији, али су постојећа умећа и направе развијена и побољшана за упорабу у великим размерима. Римљани су били велики импровизатори, битно су побољшали постојећу технологију, али су дали тек ретке нове изуме. Мање узвишен изум, али не и мање важан за римску цивилизацију, је цемент, који је био кључна нова технологија коју су увели Римљани, а која је градњу од камена учинила много једноставнијом и јефтинијом, што је дословно зацементирало ширење Римскога царства. Док је римска технологија цветала, римске науке готово да и нема. Врло је мало дела преведено с старогрчког. Римљани нису ценили грчку математику, науку и ученост у целини. Рим није дао научнике. То збуњује оне који сматрају да су наука и технологија увек и нужно повезане.

Модерна историја (Почетак нове ере — садашњост)[уреди]

У алате се убрајају и једноставне машине (као што су полуга, вијак и котур), и сложеније машине (као што су брава, машина, електрични генератор и електрични мотор, рачунар, радио, те свемирска станица, као и многе друге).

Интегрално коло - кључно отриће за модерне рачунаре.[15][16][17]

Како алати постају сложенији, тако постаје и сложеније знање, које је потребно за руковање истим. Комплексне модерне машине захтевају целе библиотеке написаних техничих приручника са сакупљеним информацијама, које су континуирано повећавали и унапређивали њихови дизајнери, градитељи, људи задужени за њихово одржавање. Штавише, ови алати су постали тако комплексни, да постоји инфраструктура од мање комплексних алата, процеса и праксе, која је у функцији продшке тим алатима, укључујући и инжењерство, медицину и науку о рачунарима. Комплексне технике мануфактуре и конструисања, као и организације, су неопходне како би се такви алати конструисали и одржавали. Читаве индустрије су израсле како би подржале настанак следећих генерација још сложенијих алата.

Технологија у идеологији[уреди]

Често, кад је нешто ново, сматра се бољим у технолошким и инжењерским круговима. Појам одговарајуће технологије се развио у 20. веку да опише случајеве или када није било пожељно употребити најновије технологије или те које су захтевале приступ некој централизованој инфраструктури или опрему и вештине увезене од негде другде. Еко-сеоски покрет (eco-village) је нарастао делимично као реакција на ову бригу. Средња технологија, више брига економике, односи се на компромисе међу скупим, централизованим технологијама развијених земаља и тих технологија које су за земље у развоју најделотворније за употребу, имајућу у виду високу незапосленост или мањак средства.

Ти који промовишу трансхуманизам (transhumanism), постхуманизам (posthumanism) и технолошка јединственост (technological singularity) - појмове које је Хуго де Гарис (Hugo de Garis) колективно назвао Космосним - праве потпуно супротне претпоставке. У овим идеологијама, развој технологије је морално добро. Ове идеологије су најчешће посматране као симптоми природе науке и математичког фетишизма оних који те термине употребљавају. Неки их такође сматрају симптомима капитализма.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. A Stodola (1927) Steam and Gas Turbines. McGraw-Hill.
  2. Encyclopædia Britannica (1931-02-11). „Sir Charles Algernon Parsons (British engineer) - Britannica Online Encyclopedia”. Britannica.com. Приступљено 2010-09-12. 
  3. Electricity in Economic Growth. National Research Council; Division on Engineering and Physical Sciences; Energy Engineering Board; Commission on Engineering and Technical Systems; Committee on Electricity in Economic Growth. Washington, DC: National Academies Press. 1986. стр. 16, 40. ISBN 0-309-03677-1. 
  4. Lahr, M. Mirazón; Rivera, F.; Power, R. K.; Mounier, A.; Copsey, B.; Crivellaro, F.; Edung, J. E.; Fernandez, J. M. Maillo; Kiarie, C. (2016). „Inter-group violence among early Holocene hunter-gatherers of West Turkana, Kenya”. Nature. 529 (7586): 394—398. PMID 26791728. doi:10.1038/nature16477. 
  5. Educational Foundation for Nuclear Science, Inc. (фебруар 1954). Bulletin of the Atomic Scientists. Educational Foundation for Nuclear Science, Inc. стр. 61—. ISSN 0096-3402. 
  6. Jones, Steve E. (2006). Against technology: from the Luddites to neo-Luddism. CRC Press. стр. 20. ISBN 978-0-415-97868-2. 
  7. Brosnan, M.J. (1998). Technophobia: the psychological impact of Information Technology. pg 155. London: Routledge.
  8. Mercer, Calvin. Religion and Transhumanism: The Unknown Future of Human Enhancement. Praeger. 
  9. Bostrom, Nick (2005). „A history of transhumanist thought” (PDF). Journal of Evolution and Technology. Приступљено 21. 2. 2006. 
  10. Carrico, Dale (2004). „The Trouble with "Transhumanism": Part Two”. Приступљено 2007-01-28. 
  11. Carrico, Dale (2005). „Technoprogressivism Beyond Technophilia and Technophobia”. Приступљено 2007-01-28. 
  12. Smith, James; Nair, Ravi (2005). „The Architecture of Virtual Machines”. Computer. IEEE Computer Society. 38 (5): 32—38. doi:10.1109/MC.2005.173. 
  13. Bisson, M.S. (2001). „Interview with a Neanderthal: An experimental approach for reconstructing scraper production rules, and their implications for imposed form in Middle Palaeolithic tools”. Cambridge Archaeological Journal. 11: 165—184. doi:10.1017/S0959774301000099. 
  14. Davis, J.R. (1998). Metals Handbook, 2nd Ed. Materials Park, OH 44073-0002: ASM International. ISBN 0-87170-654-7. 
  15. „Integrated circuit (IC)”. JEDEC. 
  16. Andrew Wylie (2009). „The first monolithic integrated circuits”. Приступљено 14. 3. 2011. »Nowadays when people say 'integrated circuit' they usually mean a monolithic IC, where the entire circuit is constructed in a single piece of silicon.« 
  17. Horowitz, Paul; Hill, Winfield (1989). The Art of Electronics (2nd изд.). Cambridge University Press. стр. 61. ISBN 0-521-37095-7. »Integrated circuits, which have largely replaced circuits constructed from discrete transistors, are themselves merely arrays of transistors and other components built from a single chip of semiconductor material.« 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]