Наталија Арсеновић Драгомировић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Наталија Арсеновић Драгомировић
Датум рођења 1886.
Место рођења Лесковац
Датум смрти 1978.
Место смрти Београд

Наталија Арсеновић Драгомировић (Лесковац, 1886 — Београд, 1978) била је прва српска жена комедиограф.

Биографија[уреди]

Рођена је у Лесковцу, као најстарије дете лесковачког јорганџије Тасе Ђорђевића и његове супруге Јелене. У Лесковцу је завршила основну школу, а са 17 година упознала је студента фармације Љубишу Арсеновића, сина тадашњег управника града Београда, за кога се удала 1906. године. Следеће две године провела је у Бечу, где је њен супруг завршавао студије. Током Првог светског рата Љубиша се као санитетски официр повукао кроз Албанију у пратњи своје супруге, која је из Солуна отишла у Италију, а одатле у Париз код Љубишине сестре, Дане Агитоновић. Захваљујући Дани и њеним везама у високом друштву, Наталија је себи обезбедила пристојан живот у Паризу и прилику за познанством са многим утицајним људима. Током свог боравка у Паризу радила је у Централном одбору Црвеног Крста. У Паризу је отворила врата своје куће свим људима из Србије, избеглицама којима је била потребна помоћ и због тога су јој тепали “наша мајка”. У Југославију се вратила са супругом 1922. године, а 1924. године развела се и преудала за Миливоја Драгомировића из Новог Сада. Током периода проведеног у Паризу, добила је инспирацију за своје најпознатије дело „Лесковчани у Паризу“, гледајући како се у једном велеграду током рата сударало модерно са устајалом културом и примитивним схватањима људи избеглих из Лесковца. Комад је написан 1924/25. године, а извођен је у позориштима у Лесковцу, Сарајеву, Београду, Скопљу и Новом Саду. Поред овог дела написала је и „Удај ми жену“, „Капетан Милан“ и „Бисерну књегињу“. Неколико њених других дела страдало је у ратовима.[1]

„Лесковчани у Паризу”[уреди]

„Лесковчани у Паризу“ је комад од пет чинова, а радња се одвија у Лесковцу и Паризу. Главни јунаци су лесковачки газда Копе и његов син Лека који учи за “инђилера” у Паризу. Једног дана у Лесковац стиже Лекино писмо у коме он обавештава породицу о намери да се ожени Францускињом Жежет, али газда Копе је одлучан да спречи Леку да се ожени туђом вером, те креће у Париз како би га лично одговорио од тога. Могло би се рећи да је лесковачка књижевница Држићеву комедију „Дундо Мароје“ оживела на лесковачки начин.[1]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Небојша Димитријевић, Лесковац 101, Ђак, Лесковац, 2015

Спољашње везе[уреди]