Нежидер (логор)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search

Нежидер је назив за аустроугарски логор за интерниране цивиле (супротно Хашкој и Женевској конвенцији из 1899, 1906. и 1907. године) и заробљене војнике, међу њима у највећем броју Србе и Српкиње у време Великог рата. Током Првог светског рата у аустроугарске логоре интеринрано је 147 677 војника и 50 000 цивила. Ово су званични подаци које је Мирољуб Вучковић припремио за Мировну конференцију у Паризу.

Некадашњи логораш Нежидера, Душан Кривокапић је записао да је у логор ушло укупно 14500 српских и црногорских житеља, а изашло 4800.

Заробљени српски војници и интернирано становништво је довожено у Нежидер и одатле распоређивано у друге логоре у царевини.

У овом логору је била смештена српска интелектуална елита, по чему се он издваја од других објеката исте намене у Првом светском рату.

Настанак и развој логора[уреди]

Логор се налазио у источном делу Аустрије, покрајини Бургенланд, у равници између нежидерског језера и лејтонских брда, на ободу некадашњег града Нежидера (данас Нојзидл на Језеру)15 km од садашње мађарске границе и 52 km југоисточно од Беча.Био је смештен у стару касарну хусарског пука са пратећим зградама. Први логораши су стигли из Србије у септембру 1914. године.

Логор је био подељен на три блока. Први блок је био састављен из две веће зграде. У једној је била смештена команда логора, у другој су биле канцеларије, магацини, затвор, кантина, ресторан и башта за официре. Са спољне стране друге зграде степенице су водиле у војничке собе. Други блок је на оба крила имао по 10 коњушница у које је укупно могло стати 100 коња. Тавански простор је служио за смештај и одлагање различитих предмета, справа, машина неопходних за функционисање логора.Трећи блок је имао мањи број коњушница, радионице, ветеринарску амбуланту, купатило и пуковску болницу. Блокови су били спојени капијама. Intelligenzwohnungen је био немачки назив за први блок јер је у њему била смештена српска интелигенција ( научник Милутин Миланковић, песник Сима Пандуровић, госпођа Бинички са двоје деце...)[1] и један број ратних заробљеника. На самом почетку постојања логора услови за живит су били пристојни али се то врло брзо изменило. Заробљеници су масовно умирали од болести глади, заразних болести и неодговарајуће лекарске помоћи.

Особље логора[уреди]

Командант логора био је Јулијус Вајнграбер, пуковник у резерви, запамћен као строг, прек и онај кога су се заробљени људи највише плашили. Логорски лекар је био др Армин Гримфелд.

Живот у логору[уреди]

Сви интернирци су имали радну обавезу која се разликовала од њиховог интелектуалног, материјалног статуса, стручности и узраста. Рад је био строго испланиран и организован и на њега се ишло без обзира на временске услове. Званично радно време, које се није увек поштовало, је било од 7-14 часова. Првих неколико месеци постојања логора храна је била задовољавајућа и по квалитету и по квантитету. Убрзо је постала лошија у сваком смислу тако да је 1915. у логору завладала глад, а за њом и болест. Владе Краљевине Србије и Црне Горе су од 1917. слале пакете са храном у све логоре, па и у Нежидер, тако да су спасени неки животи. Брига о здрављу логораша није била адекватна. Логораши су болницу звали „чекаоница смрти”.

Постојала је могућност поштанске кореспонденције. Писма и пошиљке су путовали по више месеци од једног до другог одредишта.Логораши су свакодневно, у било које доба дана или ноћи, без основа, кажњавани или тучени корбачем, кундаком, шамаром... Дозвољено им је да, у складу са условима, организују неки вид културног и забавног живота (позориште, мешовити хор, хор свештеника, оркестар). За децу од 7-15 година је у пролеће 1916, највероватније под притиском неких хуманитарних организација, отворена школа.

Логор је распуштен 31. 10. 1918.

Референце[уреди]

  1. ^ „Логор Нежидер: логор за српску елиту”. Удружење Јадовно. Приступљено 30. 9. 2017. 

Литература[уреди]

Исидор Ђуковић, Ненад Лукић: Нежидер, аустроугарски логор за Србе 1914- 1918, Историјски архив Београда 2017.