Огњиште

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Огњиште у спомен кући Вука Караџића у Тршићу

Огњиште (од санскрит. агнис — ватра), дио човјековог животног простора намјењен за ложење ватре. Временом овај појам постаје један од најважнијих симбола у раној људској култури, којим се показјуе и чува идентитет, као и постојање уопште.[1]

Поријекло ријечи[уреди]

Ријеч огњиште - огањ је санскритског поријекла. Сматра се да српска ријеч огањ, латинска ignis, литванска ugnis, као и име староиндијског божанства ватре Agni, воде поријекло од индоевропског, тачније санскритског agnis. Ријеч ватра потиче од староиранске ријечи atar, која је значила пламен и свету ватру.[1]

Вук Караџић о огњишту[уреди]

Огњиште, n. der Feuerherd.[2]

Огњиште у српским обичајима[уреди]

Још код старих Словена огњиште је имало важан и култни значај. Било је централно мјесто животног простора а испод њега су се полагали покојници.

Код старих Срба је огњиште било укопано у средини једноћелијског кућног пода. То удубљење у коме се ложила ватра са обично поплочаним простором уз ватру, називало се огњиште. Уз огњиште се усресређивао домаћи живот, обављала договарања, препричавла предања и вјеровања. Огњиште је било од изузетног значаја за Словене али и Србе. Народни израз „набити огњиште“ (неком) открива да су госте примали и посађивали поред огњишта уз парду (вертиклни стуб у брвнарама) указујући му на тај начин, посебну част. Уз огњиште се примао први божићни гост полазник. На огњишту се давао, узимао и враћао зајам јер се огњиште више признавало него живи свједоци. Оно што је олтар за храм то је огњиште за кућу. Готово сви домаћи обреди, од рађања до умирања, обављали су се уз огњиште. Код Црногораца се ријечју огњиште и заклиње и проклиње.

На огњишту су се исповједали гријешници. У здравици из Зплања се домаћину жели: „кокоши на буњишту и дјечице на огњишту“. У Србији млада пред полазак на вјенчање љуби огњиште својих родитеља, а по доласку у кућу младожење љуби њихово огњиште. Око огњишта се носи божићна слама, налажу бадњаци, пеку чеснице и печенице.[1]

Значења[уреди]

Важност и значај огњишта су одређени важношђу и значајем ватре у човјековом животу. (Ватра је начинила културног човјека). Са једне стране магична моћ ватре (њена апотропејска и лустративна моћ), са друге стране њена практична примјена у свакодневном животу, учиниле су огњиште мистичним и магијским. Отуда је огњиште изузетно значајно у животу свих народа па тако и српског. И данас се у најпозитивнијој конотацији каже: чувати своје огњиште, бранити своје огњиште... [1]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Група аутора, Српски митолошки речник, НОЛИТ, Београд, 1970. г.
  2. ^ Стефановић Караџић В, Српски рјечник, НОЛИТ, Београд, 1972, Београд1959. г.

Литература[уреди]

  • Adams, Sean Patrick. Home Fires: How Americans Kept Warm in the 19th Century (Johns Hopkins University Press, 2014), 183 pp
  • The Open Fireplace in All Ages by John Pickering Putnam. Boston:1886. A free ebook digitized by Google [1]
  • Observations on the Forgotten Art of Building a Good Fireplace: The Story of Sir Benjamin Thompson, Count Rumford, an American genius & his principles of fireplace design which have remained unchanged for 174 years. by Vrest Orton and Austin Stevens. Alan C. Hood & Co., April 1, 2000

Спољашње везе[уреди]