Омбудсман

Из Википедије, слободне енциклопедије

Омбудсман је особа или институција која је задужена да представља интересе јавности истражујући или одговарајући на притужбе на злоупотребе или повреде права. Мада омбудсмана постављају владе или парламенти, он има значајан ниво независности у свом деловању. Омбудсман је први пут уведен у Шведски парламент 1809. године у циљу контроле извршне власти. Реч омбудсман у шведском језику означава особу која „има слуха за народ“. Овај парламентарни повереник имао је за задатак да спречи да краљ и влада игноришу законе. Омбудсман би користио овлашћење да од извршне власти захтева извештаје о примени закона, као и овлашћење да покреће одговарајуће поступке ради утврђивања одговорности управних службеника.

Данас је омбудсман инокосни државни орган који се стара о заштити и унапређењу људских слобода и права.

У свету[уреди]

У законодавствима широм света нормиране су различите организације ове институције (у Аустрији је ова институција колегијално тело) као и различити називи за омбудсмана: „бранилац народа“ - Defensor del pueblo у земљама шпанског говорног подручја, као што су Шпанија, Аргентина, Перу и Колумбија; „парламентарни заступник за администрацију“ - Parliamentary Commissioner for Administration, Шри Ланка, Велика Британија; „заштитник становника“ - Protecteur du Citizen, Канада; „бранилац грађана“ - Difensore Civico, Италија, и „заштитник грађана“ у Србији.

Заштитиник грађана у Србији[уреди]

У правни поредак Републике Србије институција Заштитника грађана уведена је 2005. године када је донет Закон о Заштитнику грађана. Постојање ове институције потврђено је и Уставом Републике Србије из 2006. године.

Заштитника грађана бира и разрешава Народна скупштина Републике Србије, којој је омбудсман дужан да подноси годишње извештаје о раду. Садашњи, први републички заштитник грађана Саша Јанковић, ступио је на дужност 23. јула 2007. године полажући заклетву пред Народном скупштином.

Делатност заступника грађана[уреди]

Заштитник грађана поступа у оквиру Устава, закона, других прописа и општих аката као и ратификованих међународних уговора и општеприхваћених правила међународног права.

Посебну пажњу посвећује заштити: права припадника националних мањина, права детета, права особа са инвалидитетом, права лица лишених слободе и равноправности полова.

Он поступа по притужби грађана (усменој или писменој притужби Служби заштитника грађана, која по правилу не сме бити анонимна, и мора бити крајње средство) или по сопственој иницијативи, по питањима везаним за непрописан рад: органа управе, републичког јавног правобраниоца, односно органа и организација која врше јавна овлашћења. Притом се у обзир узима и обавеза наведених органа да при поступању са странкама поступају са савесношћу, стучношћу, непристрасношћу, делотворношћу, уз етичност и неизбежно поштовање достојанствености странке. По пажљиво размотреној притужби заштитник грађана је овлашћен да на увиђене пропусте упозори надлежне органе и затражи од њих да пропусте исправе. Уколико то не учине он може предузети радикалније мере као што су обавештавање Скупштине, Владе и јавности, односно препоручивање да се утврди одговорност руководилаца органа управе. Осим овог процесног овлашћења заштитник грађана има пре свега саветодавна овлашћења у области унапређења људских права, делујући превентивно и едукативно.

Заштитник грађана није овлашћен да контролише рад председника Републике, Владе, Народне скупштине, Уставног суда и судова и јавног тужилаштва.

Спољашње везе[уреди]