Опсада тврђаве Касаги
| Опсада тврђаве Касаги | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Генко рата | |||||||||||
 Цар Го-Даиго (1318—1339). | |||||||||||
| |||||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||||
| Царски лојалисти | Камакура шогунат | ||||||||||
| Команданти и вође | |||||||||||
|
цар Го-Даиго |
Сасаки Токинобу | ||||||||||
| Јачина | |||||||||||
|
500+[1] 3.000[2] | 800+ на почетку−75.000 на крају опсаде[1][2] | ||||||||||
| Жртве и губици | |||||||||||
| тешки[1] | знатни[а][1] | ||||||||||
Опсада тврђаве Касаги (1331), прва битка Генко рата (1331-1333), између снага шогуната Камакура и присталица цара Го-Даигоа, који се побунио против војне диктатуре клана Хоџо у Јапану.[1][3]
Битка[уреди | уреди извор]
Царева побуна[уреди | уреди извор]
Током осмог месеца 1331. године, Го-Даиго је побегао из главног града и „поново успоставио своје царско пребивалиште“ у храму Касаги, на граници између Јамата и Јамашира. Тамо је на брзину подигао утврђења и почео да шаље позиве на оружје. Као одговор, шогунат је послао Сасаки Токинобуа, који је командовао трупама из Омија и појачан са 800 коњаника под породицама Куге и Наказава из провинције Тамба, да га заробе. Првог дана деветог месеца, када се 300 извиђача из ове војске, под Такахаши Маташироом, приближило подножју планине Касаги, упали су у заседу и били разбијени од посаде замка.[1]
Опсада[уреди | уреди извор]
„Замак Касаги ” заправо је био храм подигнут на стрмом брду, утврђен палисадом.[4] По Таихеикију, снаге бранилаца износиле су око 3.000 коњаника, што је највероватније претеран број.[2]
Забринут да ако би се „прошириле гласине о томе како су [људи шогуната] изгубили ову прву битку и како је замак победио, ратници из разних провинција ће галопирати да се окупе тамо“, шогунат Камакура је одмах послао огромну војску– према Таихеикију скоро 75.000 људи – да опседну замак.[1]
У зору, трећег дана деветог месеца, ова сила је напала Касаги „са свих страна“. Али браниоци замка су жестоко узвратили, обасипајући трупе у нападу камењем и стрелама тако да:
Људи и коњи падали су једни на друге са источних и западних падина око замка, испуњавајући дубоке долине и гушећи путеве лешевима. Река Козу је текла крвљу, као да њене воде одражавају гримиз јесењег лишћа. Након овога, иако су се опсадне снаге ројиле као облаци и магла, нико се није усуђивао да нападне замак.[1]
Након што је општи напад од 3. септембра одбијен са знатним губицима, војска шогуната Камакура одустала је од даљих напада и ограничила се на опсаду и гађање стрелама.
Ширење побуне[уреди | уреди извор]
Док су вође шогуната стајале задржане испред замка Касаги, „који се држао снажно и није пао чак ни када су га даноноћно нападале велике снаге из многих провинција“, у позадини су им други царски лојалисти „подизали велики број побуњеника, а гласници су свакодневно журили у штаб шогуна”:
Једанаестог дана тог месеца, из Кавачија је послат курир који је извештавао: „Од када је онај по имену Кусуноки Хјое Масашиге подигао свој барјак у служби цара, они са амбицијама су му се придружили, док су они без амбиција побегли на исток и запад. Кусуноки је импресионирао поданике своје провинције и саградио је тврђаву на планини Акасаки изнад свог дома, коју је опскрбио са онолико намирница колико је могао да превезе и са посадом од више од 500 коњаника. Ако наш одговор касни, ово би заиста требало да постане проблематично. Морамо одмах усмерити своје снаге ка њему!“ ...
У међувремену, тринаестог дана тог месеца из Бинга је послат курир са поруком да: „Свештеник Сакурајама Широ и његови рођаци подигли су царске заставе и утврдили [Кибицу] светилиште ове провинције. Откако су се у њему сместили, побуњеници из оближњих провинција галопирају да им се придруже. Њихов број је сада више од 700 коњаника. . . . Ако их не ударимо брзо, пре него што ноћ уступи место дану, ово ће постати огроман проблем.” [1]
Пад тврђаве[уреди | уреди извор]
Тврђава је пала последњег дана деветог месеца, када су двојица самураја жељних славе, Сујама Јошитака и Комијама Џиро, током ноћи успела да се увуку у тврђаву преко слабо чуване северне стране, која је била веома стрма. Након што су обишли тврђаву изнутра и преварили будне браниоце претварајући се да су официри који обилазе стражу, подметнули су пожар на више места. У хаосу који је настао, главнина армије шогуната поново је напала и замак је пао. Цар Го-Даиго успео је да побегне, али је заробљен неколико дана касније (са само двојицом пратилаца) када је покушао да се придружи својим присталицама које су држале тврђаву Акасака.[4] Укупно је заробљено 60 царевих присталица, од дворана до гардиста и монаха из Наре и Кјота, укључујући и двојицу царевих синова.[2]
Последице[уреди | уреди извор]
Цар Го-Даиго је под стражом спроведен у Рокухару (штаб шогуната у Кјоту) где је 9. септембра предао крунске драгуље (огледало, драги камен и мач) новом цару Когону (владао 1331-1333), после чега је протеран на острво Оки у Јапанском мору. Међутим, побуна против шогуната у његово име није се угасила, пошто су принц Моринага и Кусуноки Масашиге наставили да се боре. Тврђава Акасака одржала се још три недеље, а Моринага и Кусуноки успели су да побегну и наставе герилске нападе по провинцијама Јамато и Кавачи све до царевог повратка 1333.[3]
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Јапанске хронике оног времена наводе губитке само знатнијих ратника, док се губици простих пешадинаца и не помињу.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ е ж з Friday, Karl F. (2004). Samurai, warfare & the state in early medieval Japan (1st ed изд.). New York, NY: Routledge. стр. 126—128. ISBN 0-203-39216-7. OCLC 56560070.
- ^ а б в г The Taiheiki : a chronicle of medieval Japan. Kojima Hōshi, Helen Craig McCullough. New York: Columbia University Press. 1959. стр. 70—82. ISBN 0-8048-1322-1. OCLC 298105331.
- ^ а б Morris, Ivan (2014). The Nobility of Failure : Tragic Heroes in the History of Japan. Cork: BookBaby. стр. 175—230. ISBN 978-4-902075-68-7. OCLC 896799260.
- ^ а б Turnbull, Stephen R. (1996). Samurai warfare. Michael Boxall. London: Arms and Armour Press. стр. 84—85. ISBN 1-85409-280-4. OCLC 36025647.