Осман ибн Аби ел Ас

С Википедије, слободне енциклопедије
Осман ибн Аби ел Ас ел Такифи
Пуно имеعُثْمَان ابْن أَبُو ٱلْعَاص
Место рођењаТаиф,
Датум смрти671,672 или 675
Место смртиБасра (Ирак)
Праведни калифат
ВојскаРашидунска
Године службе630–636.
Чингенерал
Битке/ратовиРатови Риде, Муслиманско освајање Персије,

Осман ибн Аби ел Ас ел Такафи (арапски: عثمان ابن بو ٱلعاص, романизовано: Uthmān ibn Abī al-ʿĀs; умро 671. или 675.) био је пратилац исламског пророка Мухамеда из племена Бану Такиф и гувернер провинције Бахраjн (источна Арабија) и Омана (југоисточна Арабија) 636–650, за време владавине калифа Омара (634–644) и Османа (644–656). Током свог гувернерства водио је војне походе против сасанидских Персијанаца у Фарсу. Након одласка са дужности, настанио се са браћом у Басри где му је халифа доделио велико имање. Пренео је бројне хадисе учењаку Ел Хасану ел Басрију и умро у граду Басри.

Порекло и намесништво у Та'ифу[уреди | уреди извор]

Осман је био син Абу ел Ас ибн Бишр ибн Абд Думана из племена Бану Такиф са седиштем у Таифу у Хиџазу (западна Арабија).[1] Они су припадали племену Бану Хутајт, истакнутој породици Бану Џушам, која је била један од два главна огранка Такифа.[2] Осман је имао петоро браће: Ел Хакам, Ел Мугира, Абу Умаја, Абу Амр - који су сви били синови Османове мајке Фатиме бинт Абдилах [3] - и Хафс.[4]

Осман је био најмлађи члан шесточлане делегације представника Такифа послате да успостави мир са исламским пророком Мухамедом 9. децембра 630. године, мало пре муслиманског освајања њиховог града 631. године.[5][6] Делегација је прихватила ислам током овог састанка, иако историчари 8. века Ел Вакиди и Омар ибн Шаба сматрају да је Осман већ прешао на ислам током претходне посете Мухамеду у Медини, али да је то држао у тајности од свог племена.[7] Упркос младости,[8] Мухамед је прогласио Османа за гувернера Таифа.[9] Његово именовање проистекло је из његове очигледне ревности у проучавању ислама и Курана,[10] како је Мухамеду посведочио Абу Бакр, будући први халифа (вођа муслиманске заједнице).[8] Османoов јурисдикција била је над насељеним становницима Таифа и околине ( над номадима из Хавазина управљао је Малик ибн Авф ел Насри) и он је остао на тој функцији у време Мухамедове смрти 632. године.[9] Био је први члан Такифа који је постигао истакнуто место под исламом.[11]

После Мухамедове смрти, многа арапска племена су се побунила против муслиманске државе која је била тек створена. Осман је играо кључну улогу одржавајући лојалност Такифа према исламу.[12] Током ратова Рида које је Абу Бакр покренуо против побуњеничких племена, Осман је послао снаге из Таифа против побуњеничких кланова из племена Азд и Баџила у Јемену (југозападна Арабија).[13] Касније је из града дао двадесет људи под командом свог брата да помогну Медининим ратним напорима у Јемену.[14] Абу Бакр је задржао Османа на свом положају, као и његов наследник калиф Омар.[11]

Гувернер Бахреина и Омана[уреди | уреди извор]

Калиф Oмар је именовао Османа за гувернера Бахрajна (источна Арабија) и Омана (југоисточна Арабија) 636. године,[15] након смене Ел Ала ел Хадрамија.[16] Покрајина Јамама (централна Арабија) је у то време била административно припојена Бахрајну.[17] Омар је дозволио Осману да наименује Ел Хакама за свог заменика у Таифу.[18]

Осман је упутио поморске експедиције против поморских лука и положаја Сасанидског царства и даље на исток до граница Индије.[15] Први арапски поморски напади на луке индијског потконтинента изведене су по наређењу Османа.[19] Према историји Ел Баладурија, напади су циљали Тане (близу модерног Мумбаија), Дебала и Баруча.[2][20] Нападом на Тане, првим арапским упадом у Индији, заповедао је Османов брат Ел Хакам и био је успешан, Арапи су се вратили у Оман без икаквих губитака у људству.[21] Следећим нападом на Дебал командовао је други брат, Ел Мугира,[22] Ел Хакам је предводио упад у Баруч.[23] Упади су покренути 636. године према ел Баладурију ,[24]што подржава савремени историчар Наби Бахш Хан Балоч, који сумња да су се вероватно догодили крајем 636. године.[25] Поморске операције су покренуте без Омарове санкције и он их није одобрио сазнавши за операције, наводећи свој страх за сигурност арапских трупа на мору.[20] Савремени јерменски историчар Себеос потврђује ове арапске нападе на сасанидско приморје.[15] Према Балочу, разлози за Османову иницијативу нису идентификовани у средњовековним изворима и вероватно су то биле авантуре вођене ревношћу у сврху џихада (свете борбе).[26]

Омар је 637. године опозван из Бахреина и поново именован да управља Таифом, вероватно као последица његовог једностраног покретања поморских упада против Индије.[27] Враћен је у Бахрајн 638. године, након неуспелог поморског препада Ел Ала против сасанидске провинције Фарс, који се завршио великим губицима Арапа.[28] У периоду 638–639. Осман је лично предводио велики напад дуж обале Фарса.[29] Његов брат Ел Хакам га је пратио, док је он препустио Ел Мугири да надгледа административне послове у Бахраину као његов заменик.[30] Током 639. или 640. године, Осман и Ел Хакам су у провинцији Фарс успоставили арапски војни логор након што су заузели граду Таваџ близу обале Персијског залива, југозападно од модерног Шираза.[29][15] Затим је 641. године Осман основао своје стално седиште у Таваџу, које је утврдио.[29] Исте године је из Таваџа заузео град Реишахр и убио сасанидског гувернера Фарса, извесног Шахрука.[29] До 642. године Осман је потчинио градове Џарех, Казерун и Ел Нубиндџан.[29]

Око 643. године, Османовим снагама се придружио Абу Муса ел Ашари, арапски гувернер Басре, који се борио против Сасанида на ирачком фронту.[31] Осман је задржао свеукупно заповедништво и заједно су освојили Араџан и област Шираз, док је Осман освојио град Дарабџирд даље на истоку без Абу Мусе.[31] Ова освајања су се догодила између 643. и 644.[31]Омар је преминуо у крајем године, а наследио га је Осман ибн Афан, који је задржао Османа на његовом положају још око шест година.[32] Осман није успео да заузме сасанидска упоришта Истахр и Џур (Фирузабад) у планинском делу централног Фарса, која је 649. године освојио арапски гувернер Басре Абд Алах ибн Амир.[15] Те године је Ибн Амир добио врховну команду над војскама Османа и Абу Мусе у Ирану.[33]

Каснији живот, смрт и наслеђе[уреди | уреди извор]

Калиф је отпустио Османа и он повукао у Басру након 650. Калиф је 29. фебруара 650. године[11][34] Осману доделио велико имање у близини града - у Ел Убули (Апологос) на обали реке Еуфрат - од кога је он делио свакоме од своје браће по парче да би могли даље градити имања.[4] Канал ископан на имању назван је по њему Шат Осман.[4]Осман је умро у Басри 671., 672. или 675.[11][12]

Истакнути исламски теолог и учењак Ел Хасан ел Басри је пренео хадис (Мухамедове традиције) Османа током његовог боравка у Басри.[6] Од укупно двадесет и девет хадиса које је пренео Осман, три су забележена у муслиманима Сахих, а остатак у различитим поглављима хадиса.[6] Унука Османа, Ум Мухамад бинт Абд Алах ибн Осман била је удата за генерала и гувернера Салма ибн Зијада и током његове експедиције 681. године постала је позната као прва арапска жена која је прешла реку Окс у Трансоксијани.[35]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Poonawala 1990, стр. 43.
  2. ^ а б Baloch 1953, стр. 243.
  3. ^ Baloch 1946, стр. 250, note 1.
  4. ^ а б в Ishaq 1945, стр. 113, note 7.
  5. ^ Donner 1993, стр. 158, note 994.
  6. ^ а б в Ishaq 1945, стр. 109, note 1.
  7. ^ Poonawala 1990, стр. 45, note 330.
  8. ^ а б Poonawala 1990, стр. 43–45.
  9. ^ а б Donner 1993, стр. 158.
  10. ^ Donner 1981, стр. 73–74.
  11. ^ а б в г Blankinship 1993, стр. 142, note 774.
  12. ^ а б Friedmann 1992, стр. 172, note 617.
  13. ^ Donner 1993, стр. 161.
  14. ^ Donner 1993, стр. 164.
  15. ^ а б в г д Hoyland 2015, стр. 85.
  16. ^ Baloch 1946, стр. 260.
  17. ^ Baloch 1946, стр. 262.
  18. ^ Baloch 1946, стр. 255.
  19. ^ Ishaq 1945, стр. 109–110.
  20. ^ а б Friedmann 1970, стр. 253.
  21. ^ Ishaq 1945, стр. 112.
  22. ^ Ishaq 1945, стр. 109.
  23. ^ Baloch 1946, стр. 246.
  24. ^ Ishaq 1945, стр. 110.
  25. ^ Baloch 1946, стр. 250, 266.
  26. ^ Baloch 1946, стр. 266.
  27. ^ Baloch 1946, стр. 260–261.
  28. ^ Baloch 1946, стр. 261–262.
  29. ^ а б в г д Baloch 1946, стр. 263, note 1.
  30. ^ Baloch 1946, стр. 264.
  31. ^ а б в Baloch 1946, стр. 263.
  32. ^ Ahmed 2010, стр. 107, note 545.
  33. ^ Baloch 1946, стр. 258, note 6.
  34. ^ Baloch 1946, стр. 250.
  35. ^ Howard 1990, стр. 187.

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Ahmed, Asad Q. (2010). The Religious Elite of the Early Islamic Ḥijāz: Five Prosopographical Case Studies. Oxford: University of Oxford Linacre College Unit for Prosopographical Research. ISBN 978-1-900934-13-8.
  • Baloch, Nabi Bakhsh Khan (July 1946). "The Probable Date of the First Arab Expeditions to India". Islamic Culture. 20 (3): 250–266.
  • Baloch, Nabi Bakhsh (October 1953). "Muhammad ibn al-Qasim: A Study of His Family Background and Personality" (PDF). Islamic Culture: 242–271.
  • Blankinship, Khalid Yahya, ed. (1993). The History of al-Ṭabarī, Volume XI: The Challenge to the Empires. SUNY Series in Near Eastern Studies. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-0851-3.
  • Donner, Fred M. (1981). The Early Islamic Conquests. Princeton: Princeton University Press. ISBN 0-691-05327-8.
  • Donner, Fred M., ed. (1993). The History of al-Ṭabarī, Volume X: The Conquest of Arabia, A.D. 632–633/A.H. 11. SUNY Series in Near Eastern Studies. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-1071-4.
  • Friedmann, Yohanan, ed. (1992). The History of al-Ṭabarī, Volume XII: The Battle of al-Qādisīyyah and the Conquest of Syria and Palestine. SUNY Series in Near Eastern Studies. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-0733-2.
  • Friedmann, Yohanan (December 1970). "Minor Problems in al-Baladhuri's Account of the Conquest of Sind". Rivista degli studi orientali. 45 (3): 253–260.
  • Poonawala, Ismail, ed. (1990). The History of al-Ṭabarī, Volume IX: The Last Years of the Prophet: The Formation of the State, A.D. 630–632/A.H. 8–11. SUNY Series in Near Eastern Studies. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-88706-691-7.
  • Hoyland, Robert G. (2015). In God's Path: The Arab Conquests and the Creation of an Islamic Empire. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-991636-8.
  • Howard, I. K. A., ed. (1990). The History of al-Ṭabarī, Volume XIX: The Caliphate of Yazīd ibn Muʿāwiyah, A.D. 680–683/A.H. 60–64. SUNY Series in Near Eastern Studies. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-0040-1.
  • Ishaq, Mohammad (April 1945). "A Peep Into the First Arab Expeditions to India under the Companions of the Prophet". Islamic Culture. 19 (2): 109–114.