Паразитологија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Паразитологија је наука која изучава паразите и њихов паразитски живот. Назив је изведена од грчких речи para - поред (онај који седи уз некога) и sitos – храна...или онај ко се храни на туђи рачун. У том смислу паразитологија се бави проучавањем грађе паразита, економске штете која настаје деловањем паразита, начина и метода борбе против паразита и узајамних биолошких односа између паразита и домаћина. У зависности од тога где паразити живе паразитологија се дели на: медицинску, ветеринарску и пољопривредну паразитологију. Предмет изучавања медицинске паразитологије су све врсте паразита које изазивају обољења код људи, ветеринарске све врсте паразита које изазивају обољења код домаћих и дивљих животиња и пољопривредне све врсте паразита које изазивају болести биљака.[1]

Историјат[уреди]

Авиценин Канон медицине
Пионир паразитологије Белгијски биолог и палеонтолог П.Ј. ван Бенеден (1809—1894)

Људска еволуција и паразитске инфекције кроз историју човечанства (што је утврђено изучавањем хуманог генома и порекла људске расе), кретале су се „руку под руку”.[2] Негде, пре око 150.000 година Хомо сапијенс, који се појавио у источној Африци,[3] почео је све више да мигрира широм света, вероватно у више таласа,[4] и до пре 15.000. године п. н. е. или на крају леденог доба настанио скоро целу Земљу, доносећи са собом и паразите, из своје прапостојбине или она прикупљање од других на том путу. Наслеђене особине паразита стекли смо од наших предака, примата у Африци, а паразите од животиња са којима смо долазили у контакт током наше еволуције, миграције и пољопривредне производње. Развој насеља и градова омогућио је пренос инфекције међу људима, а отварање трговачких путева резултовао је све већим ширењем паразитских инфекција. Трговина робљем, која је цветала три и по века (почев од око 1500 године), донела је нове паразите у Нови свет из Старог света.[5]

У новије време, ширење вируса хумане имунодефицијенције ХИВ-а и АИДС-а и имуносупресија повезана са овим болестима, све више утиче на појаву једног броја нових опортунистичких паразитских инфекција широм света.[6] То говори да се људска еволуција и паразитске инфекције и даље крећу „руку под руку”.

Први писани подаци о инфекцијама изазваним паразитима потичу из „златног” периода египатске медицине од 3000. до 400. пре нове ере, а посебно из Еберсовог папируса откривеног у Теби 1500. године.[7] Много касније настали су детаљниији описи разних болести које су могле бити узроковане паразитима. Међу тим описима посебно се истичу они наведени у списима грчких лекара између 800. до 300. п. н. е., као што су сабрана дела Хипократа (Corpus Hippocratorum), али и они у списима лекара из других цивилизација, укључујући и оне који потичу из Кине од 3000. до 300. п.н.е, Индије од 2500. до 200. п. н. е, Рима од 700 п. н. е. до 400. нове ере, и Арапског царства из друге половине првог миленијума.[8] Прецизнији описи настали у другој половини првог миленијума, откривени су у важним медицинским радовима арапских лекара, нарочито Разеса (850—923).[9] и Авицене (980—1037),[10] Они садрже велики број доста поузданих информација о болестима највероватније узрокованих паразитима.

Кроз вишевековну историју проучавањем, паразита бавиле су се многе дисциплине, примарно оне које спадају у зоологију. Многе развијене врсте паразита остале се готово непознате и неразумљиве све док није пронађен микроскоп, средином 17. века.

Како се паразити међусобно разликују (исто као и носиоци тих паразита), паразитологија се бавила проучавањем у зависности од врсте носиоца, па се може и закључити да су заправо проучаваоци одређене животињске или ботаничке врсте били паразитолози разних струка а не само „универзални” лекари. Такође одређени научници били су заинтересовани само за изучавање еволуције појединих врста, други за штете које оне изазивају итд. То је утицало да паразитологија кроз историју развије већи број грана.

Белгијски биолог и палеонтолог П.Ј. ван Бенеден (1809—1894) један је од пионира у области проучавања цревне паразитологије. Он је проучио животни циклус округлих глиста и велики број других група паразита. Експериментална паразитологија настала је половином 19. века, када су настала открића читавог низа паразита узрочника паразитарних обољења код људи, животиња и биљака.

Много година касније, доказано је да су мтави, муве, комарци и други зглавкари преносиоци неких од узрочника паразитарних заразних болести људи и животиња.

Основни појмови[уреди]

Паразитизам[уреди]

Један од многих облика узајамних односа међу живим бићима (животињама, људима и биљкама) је паразитизам. И паразитолозима је немогуће да прецизно дефинисшу појам паразит и паразитизам, јер су начини како два организма воде неку врсту заједничког живота толико разноврсни да је тешко поставити границу где он почиње и где завршава. На то у многоме утиче еволуција живих бића због које су она подложна бројним променама, а код паразита та променљивост облика и способност прилагођавања разним условима живота посебно је изражена.

Од многобројних, најприкладнија и најадекватнија дефиниција паразитизма (зоопаразитизма) је:

„Паразитизам је биолошка асоцијација у којој се једна врста одржава на другој живећи трајно или повремено на њеним члановима, или у њима искоришћавајући њихову животну енергију, реметећи њихове физиолошке процесе, али по правилу, не доводећи до њихове смрти.[1]

Паразит[уреди]

Најприкладнија и најадекватнија дефиниција паразита (зоопаразита), животиња које живе на рачун друге врсте је:

„Паразит је онај члан у пару међусобно повезаних врста које у свом одржању зависе од најмање једног гена друге врсте.”

Основне карактеристике паразита
  • Паразити врше специјалане утицаје на организме у којима паразитирају, јер у њима луче разне секрете и друге материје (пљувачка, екскрети, различити токсини, ферменти итд).
  • Паразити (зоопаразити) су животиње које живе на рачун индивидуа друге врсте, животињске, људске или биљне
  • Биолошки и еколошки уско су везани за врсту у којој паразитирају на дужи или краћи период свог животног циклуса.
  • Паразити се хране телесним соковима, ткивима или свареном храном свог домаћина коју је он припремио за сопствену исхрану.
  • Специфично својство паразита је да за своју исхрану користе домаћина вишекратно и на дужи временски период и за разлику од грабљивица (предатора), који свој плен нападају и уништавају одмах, организми нападнуте паразитима, свог домаћина, „уништавају” у спрези паразит-домаћин, након краће или дуже „борбе” која се може штетно заврширти по једног или другог партнера.
Паразит у ширем и ужем смислу
  • Паразити у ширем смислу - су сви микроорганизми који живе на рачун човека (сви патогени микроорганизми).
  • Паразити у ужем смислу - су једноћелијски еукариотски микроорганизми и вишећелијски еукариоти који живе и/или су метаболички зависни од вишег организма (домаћина).

Области које проучава паразитологија[уреди]

Паразитологија се бави проучавањем:

  • Биолошких узајамних односа између паразита и њихових домаћина
  • Штете коју паразити причињавају домаћину
  • Начина и метода борбе против паразита

Подела паразитологије[уреди]

Према домаћину[уреди]

Према томе да ли паразити паразитирају на човеку, животињи или биљу, паразитологија се дели на:

Општу паразитологију

Општом паразитологијом се бави биологија, екологија и еволуција.

Медицинску паразитологију

Предмет изучавања медицинске паразитологије су све врсте паразита које изазивају обољења код људи. Ова област се бави и проналажењем ефикасних мера за борбу против паразита, за њихово сузбијање и спречавање њихове појаве и ширења, код људи.

Ветеринарску паразитологију

Предмет изучавања ветеринарске паразитологије су све врсте паразита које изазивају обољења домаћих и дивљих животиња. Ова област се бави и проналажењем ефикасних мера за борбу против паразита, за њихово сузбијање и спречавање њихове појаве и ширења, код домаћих и дивљих животиња.

Пољопривредну паразитологију

Предмет изучавања пољопривредне паразитологије су све врсте паразита које изазивају обољења код биљака. Ова област се бави и проналажењем ефикасних мера за борбу против паразита, за њихово сузбијање и спречавање њихове појаве и ширења, код биљака.

Према природи паразита[уреди]

Према природи паразита, паразитологија се у ширем смислу дели на фитопаразитологију и зоопаразитологију. У свакодневној наставној пракси уобичајено је да се зоопаразитологија као наставни предмет назива паразитологија.[1]

Фитопаразитологија

Ова област паразитологије проучава фитопаразите или паразите биљног порекла (бактерије, вируси, рикеције, гљивице).

Зоопаразитологија

Ова област паразитологије проучава зоопарзите или паразите животињског порекла (протозое, хелминти, артроподе). У оквиру зоопаразитологије развиле су се посбене научне гране:

  • Хелминтологија - која проучава паразите, представнике типова Платхелминтес, Нематхелминтес и Акантоцефалес који спадају у заједничку групу Хелминтес (Helminthes) – паразитски црви (Вермес-Vermes).
  • Протозоологија - која проучава паразитске протозое.
  • Арахнологија - која проучава Арахноиде
  • Ентомологија која проучава инсекте.

Према области истраживања[уреди]

Палеопаразитологија

Као посебна област паразитологије настала је палеопаразитологија, научна дисциплина, која се бави изучавањем историје паразитских инфекција на основу археолошких артефаката,[11] и у њима сачуваним јајима цревних глиста или циста протозоа у копролитима (окамењеним или исушеним фекалнијама),[12] или у природно или вештачки очуваним телима (мумијама...).[13][14]

Распрострањеност паразита у природи[уреди]

Празитизам је јако раширен у природи. Паразитски начин живота воде представници 20 различитих класа животињског света.

Паразитски начин живота много је заступљен код више од 300 досада описаних протозоа.

Међу хелминтима паразитизам је развијен код представника 13 класа. Највећи број врста паразита налази се међу трематодама и нематодама (око 3.000 у свакој класи), нешто мање међу цестодама (око 1.500), а најмањи код акантоцефала (око 400).

Међу животињама типа артропода највише паразита припада класи инсекта (више од 3.000 врста).

Свака врста животиња има мањи или већи број врста паразита. Тако је нпр. код коња установљено више од 200 врста паразита, док је код домаће кокошке установљено преко 30 врста протозоа, преко 100 хелмината и преко 70 врста артропода.

Човек је домаћин за већи број врста хелмината (пљоснатих и облих црва), протозоа и артропода.

Систематика паразита[уреди]

Према зоолошкој класификацији, као и на основу морфолошких и биолошких особина, сви паразити су разврстани у седам основних типова или кола. Сваки тип се затим дели на класе, класе се деле на редове, редови на фамилије, фамилије на родове, а родови на врсте. Све наведене групе се могу поделити на подгрупе, нпр. подфамилије, подродове, подврсте итд. Од седам основних типова паразита у ветеринарској паразитологији проучавају се представници следећих пет типова:

Тип паразита Опис
Протозоа
(Protozoa)
Једноћелијске животиње са пет важнијихкласа: Ризопода (Rhizopoda), Мастигофора (Mastigophora), Книдоспоридија (Cnidosporidia), Спорозоа (Sporozoa) и Цилијата (Ciliata).
Платихелминтес
(Plathelminthes)
Пљоснати црви са две класе: Трематода (Trematoda) и Цестода (Cestoidea) .
Нематхелминтес
(Nemathelminthes)
Округли црви са класом Нематода (Nемаtoda).
Акантоцефалес
(Acanthocephales)
Црви са рилом са класом Акантоцефала (Acanthocephala).
Артропода
(Arthropoda)
Зглавкари са две класе: Арахноида (Arachnoidea) – пауколики или бескрилни зглавкари и Инсекта (Insecta)-кукци.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Richter, B. (2002): Medicinska parazitologija: udžbenik za studente medicine, šesto izmjenjeno i dopunjeno izdanje, Zagreb, MERKUR,ABD
  2. Nature Publishing Co. 2001. The human genome. Nature 409 (Suppl.):813-958.
  3. Tishkoff, S. A., A. J. Pakstis, M. Stoneking, J. R. Kidd, G. Destro-Bisol, A. Sanjantila, R. B. Lu, A. S. Deinard, G. Sirugo, T. Jenkins, K. K. Kidd, and A. G. Clark. 2001. Short tandem-repeat polymorphism/alu haplotype variation at the PLAT locus: implications for modern human origins. Am. J. Hum. Genet. 67:901-925.
  4. Templeton, A. R. 2002. Out of Africa again and again. Nature 416:45-51
  5. Desportes I, Le Charpentier Y, Galian A, Bernard F, Cochand-Priollet B, Lavergne A, Ravisse P, Modigliani R. Occurrence of a new microsporidan: Enterocytozoon bieneusi n.g., n. sp., in the enterocytes of a human patient with AIDS. Protozool. 23:250-254.
  6. Ambroise-Thomas P. Parasitic diseases and immunodeficiencies. Parasitology. 2001; 122 (Suppl):S65-71.
  7. Bryan, C. P. 1930. The Papyrus Ebers (translated from the German). Geoffrey Bles, London, United Kingdom.
  8. F. E. G. Cox, History of Human Parasitology, Clin Microbiol Rev. 2002 Oct; 15(4): 595–612.
  9. Rhazes (abu Bakr Muhammad ibn-Zakariya-al-Razi). c900. Al-Hawi (a summary of medical knowledge)
  10. Avicenna (Ibn Sina). c1000. Al Canon fi al Tib. See Libri in re medica omnes qui hactenus ad nos pervenere, p. 1-966, Venetiis.
  11. Ferreira, L. F., A. J. G. Araujo, and U. E. C. Confalonieri. 1980. The finding of eggs and larvae of parasitic helminths in archaeological material from Unai, Minas Gerais, Brazil. Trans. R. Soc. Trop. Med. Hyg. 174:798-800.
  12. Faulkner, C. T., S. Patton, and S. S. Johnson. 1989. Prehistoric parasitism in Tennessee: evidence from the analysis of desiccated fecal material collected from Big Bone Cave, Van Buren County, Tennessee. J. Parasitol. 75:461-463.
  13. Ferreira, L. F., C. Britto, M. A. Cardoso, O. Fernandes, K. Reinhard, and A. Araujo. 2000. Paleoparasitology of Chagas disease revealed by infected tissues from Chilean mummies. Acta Trop. 75:79-84.
  14. Ferreira, L. F., A. J. G. Araújo, and U. E. C. Confaloneiri. 1983. The findings of helminth eggs in a Brazilian mummy. Trans. R. Soc. Trop. Med. Hyg. 77:65-67.

Литература[уреди]

  • Karakašević, B.(ur.); Mikrobiologija i parazitologija, 5. prer. dop.izd., Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1987.
  • Медицинска микробиологија и паразитологија, Специјален дел. Катедра по микробиологија и паразитологија, Медицински факултет, Универзитет „Кирил и Методиј” Скопје. 2011. ISBN 978-9989-9626-6-0.

Спољашње везе[уреди]