Пређи на садржај

Sistemska biologija

С Википедије, слободне енциклопедије
Ilustracija sistemskog pristupa biologiji

Sistemska biologija je holistički pristup biomedicinskim i biološkim naučnim istraživanjima (za razliku od tradicionalnog redukcionizma). Sistemska biologija je interdisciplinarno polje bazirano na biologiji sa fokusom na kompleksnim interakcijama unutar bioloških sistema. Ovaj koncept je u širokoj upotrebi u bionaukama u više različitih konteksta, pogotovo nakon 2000. godine. Jedan od primarnih ciljeva ove naučne oblasti je razvoj modela i otkrivanje svojstava koja se manifestuju kad ćelija, tkivo i organizam funkcionišu kao celina (sistem), i čije je teoretsko opisivanje jedino moguće koristeći tehnike u domenu sistemske biologije. Realizacija tih ciljeva obično obuhvata izučavanje metaboličkih ili signalnih mreža.[1]

Sistemska biologija se može posmatrati sa više različitih aspekata:

„Redukcionistički pristup je uspešno identifikovao većinu komponenti i mnoge interakcije ali, nažalost, ne pruža ubedljive koncepte ili metode za razumevanje pojave sistemskih svojstava ... pluralizam uzroka i posledica u biološkim mrežama je bolje razmatrati putem kvantitativnog simultanog merenja višestrukih komponenti i putem rigorozne integracije podataka u obliku matematičkih modela“ (Sauer et al.).[4]
„Sistemska biologija ... se bavi sjedinjavanjem umesto raščlanjavanja, integracijom umesto redukcije. To zahteva da se razviju načini razmišljanja o integraciji koji su jednako rigorozni kao i naši redukcionistički programi, ali su različiti ... To zahteva promenu naše filozofije, u punom smislu reči“.[5]
  • Kao serije operacionih protokola koji se koriste u istraživanju, naime ciklus sastavljen od teorije, analitičkog ili računskog modelovanja radi nalaženja specifičnih hipoteza o biološkom sistemu koje je moguće testirati, eksperimentalne validacije, i zatim primene novostečenog kvantitativnog opisa ćelija ili ćelijskih procesa u usavršavanju računskih modela ili teorije.[6] Pošto je cilj razvoj modela interakcije sistema, eksperimentalne tehnike koje su najpodesnije za sistemsku biologiju su one koje obuhvataju ceo sistem i nastoje da budu kompletne koliko god je to moguće. Za prikupljanje kvantitativnih podataka radi konstrukcije i validacije modela se koriste transkriptomika, metabolomika, proteomika i visoko protočne tehnike.
  • Kao primena teorije dinamičkih sistema na molekularnu biologiju. Fokus na dinamici izučavanih sistema je potencijalno glavna konceptualna razlika između sistemske biologije i bioinformatike.
  • Kao socionaučni fenomen definisan strategijom podsticanja integracije kompleksnih podataka o interakcijama u biološkim sistemima iz raznovrsnih eksperimentalnih izvora koristeći interdisciplinarna oruđa i osoblje.[7]

Ova raznovrsnost gledišta ilustruje činjenicu da se sistemska biologija odnosi na klaster periferno preklapajućih koncepta umesto jednog jasno omeđenog polja.

  1. ^ Bu Z, Callaway DJ (2011). „Proteins MOVE! Protein dynamics and long-range allostery in cell signaling”. Advances in Protein Chemistry and Structural Biology. Advances in Protein Chemistry and Structural Biology. 83: 163—221. ISBN 978-0-123-81262-9. PMID 21570668. doi:10.1016/B978-0-12-381262-9.00005-7. 
  2. ^ Snoep, Jacky L; Westerhoff, Hans V (2005). Alberghina, Lilia; Westerhoff, Hans V, ур. „Systems Biology: Definitions and Perspectives”. Topics in Current Genetics. 13. Berlin: Springer-Verlag: 13—30. ISBN 978-3-540-22968-1. doi:10.1007/b106456.  |chapter= игнорисан (помоћ)
  3. ^ „Systems Biology: the 21st Century Science”. Institute for Systems Biology. Архивирано из оригинала 10. 6. 2011. г. Приступљено 15. 6. 2011. 
  4. ^ Sauer, Uwe; Heinemann, Matthias; Zamboni, Nicola (27. 4. 2007). „GENETICS: Getting Closer to the Whole Picture”. Science. 316 (5824): 550—551. PMID 17463274. doi:10.1126/science.1142502. 
  5. ^ Noble 2006, стр. 176
  6. ^ Kholodenko, Boris N; Sauro, Herbert M (2005). Alberghina, Lilia; Westerhoff, Hans V, ур. „Systems Biology: Definitions and Perspectives”. Topics in Current Genetics. 13. Berlin: Springer-Verlag: 357—451. ISBN 978-3-540-22968-1. doi:10.1007/b136809.  |chapter= игнорисан (помоћ)
  7. ^ . PMID 19623486.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]