Пелазги

Остаци пелашког дворца Лерна

Пелазги (стгрч. Πελασγοί, Pelasgoí; једнина: Πελασγός, Pelasgós) јесте име којим су старогрчки писци називали домородачко становништво које је у Грчкој живело пре самих Грка, односно становништво које су сматрали прецима Хеленâ; у крајњој линији, то је био „општи назив за сваки древни, примитиван и наводно домородачки народ у грчком свету”. Тај је термин добио шире значење и почео се, у начелу, употребљавати за све домородачке становнике у области Егејског мора и за њихове културе до ступања грчког језика на историјску позорницу. Тај је термин понекад имао и друга значења, но она се јављају у специфичном контексту. У класичном раздобљу тим су се именом називале неке енклаве у неколико области копнене Грчке, Крита и на другим локалитетима егејске регије. Становништво које се сматрало „пелашким” говорило је језиком или језицима које су Грци у историјско доба сматрали „варварским”, иако су неки антички писци Пелазге описивали као Грке. Према предању, велики делови Грчке били су пелашки пре но што су хеленизовани. Ти су се делови углавном поклапали с оним областима које су у 5. веку насељавали Јоњани.

Етимологија

Као и већина других аспеката теорије о „Пелазгима”, и њихов етноним (Pelasgoí) остаје нејасан, с нејасним пореклом и нејасном етимологијом. Мишел Сакеларију (Michel Sakellariou) сакупио је петнаест различитих етимолошких тумачења која су филолози понудили у претходних 200 година, али је напослетку закључио да је већина њих „фантастична”.

Једно античко тумачење, које се заснивало на пукој сличности гласова, повезало је реч pelasgos са речју pelargos (= „рода”) и на темељу тога закључило да су Пелазги били мигранти, као што су роде птице-селице, те да су можда дошли из Египта, где се роде гнезде. Аристофан управо барата овим етимолошким тумачењем у својој комедији Птице: по једном закону који „роде” доносе у измишљеном Кукунебограду, а који реферише на веровање Атињана да су они пелашког порекла, одрасле роде морају помагати својим родитељима тако што ће се одселити на неко друго место и повести рат.    Гилберт Мари (Gilbert Murray) сажима тумачење које Пелазге повезује с изразом pelas gē (= „суседна земља”): „Ако је термин Pelasgoi повезан с речју πέλας (= „близу”), онда би та реч значила „сусед” и за Грке би означавала најближи туђински народ који су сусрели током своје навале”.   Јулијус Покорни (Julius Pokorny) сматра да Pelasgoi потиче од *pelag-skoi = „становници равнице”, конкретно „становници тесалске равнице”. Он наводи детаље ранијег тумачења, које је још половином 19. века предложио Вилијам Јуарт Гледстон (William Ewart Gladstone) у својим Списима о Хомеру и хомерском добу (Studies on Homer and the Homeric Age). Ако Пелазги нису били Индоевропљани, онда су им овај назив дали Грци, док су сами Пелазги себе називали неким другим именом.

Античкогрчка реч pelagos (= „море”) настала је од истог корена, *plāk-, као и дорска реч plagos (= „страна”, која је равна), која се појављује у претпостављеном облику *pelag-skoi. Стога Ернест Клајн (Ernest Klein) тај реконструисани облик тумачи једноставно као „људи с мора”, где је море оно што је равно.

Клајново тумачење не мора претпостављати да су Индоевропљани имали реч за „море”, којега у њиховој близини вероватно није било, ако су живели у долинама у унутрашњости земље. Сусревши се с морем, они су једноставно употребили своју реч која је означавала нешто „равно”. Равничари су можда називани и оним што је Хеленима био хомоним, тј. „људи с мора”. А ако су се Египћани током касног бронзаног доба сусрели с неким пљачкашима који су дошли преко мора и имали такво име, могли су те људе назвати једноставно Народима с мора.

Антички извори

Локације које се у античким књижевним изворима повезују с Пелазгима

Анализа књижевних извора започела је још у класичној Грчкој, кад су тадашњи аутори читали шта су о Пелазгима писали ранији писци. Из те анализе нису произашли никакви дефинитивни закључци, али је она помогла бољем дефинисању самих проблема. Овај је метод можда достигао свој врхунац у викторијанско доба, када је филологија почела системски примењивати нове компаративне методе. Као типично дело тог доба може послужити дуга и детаљна студија Вилијама Јуарта Гледстона, који се бавио и класичном филологијом. Данас се наука у проучавању Пелазга пре свега ослања на археологију и њој сродне дисциплине.

Песници

Хомер

Пелазги се у грчкој књижевности први пут спомињу код Хомера: у Илијади су они наведени као тројански савезници. У делу друге књиге који је познат под називом Каталог бродова Пелазги се спомињу између градова на Хелеспонту и Трачана, који су живели у југоисточној Европи, дакле на хелеспонтској граници Тракије. Хомер њихов град или регион назива „Лариса” и описује га као плодну област, чији су становници познати као вешти копљаници. За њихове вође каже да се зову Хипотој и Пилеј и да су синови Лета, сина Теутамова, и тако свима њима надева имена која су била грчка или толико хеленизована да се у њима не назире никакав траг туђинског елемента. 

У Одисеји на једном месту Одисеј за себе каже да је Крићанин и потом наводи Пелазге међу племенима која настањују деведесет критских градова, „где се језик с језиком меша”

Илијада спомиње и „пелашки Арг”, што се највероватније односи на тесалску равницу, као и „пелашког Зевса”, који живи и влада у Додони, што се вероватно односи на познато пророчиште у Епиру. Међутим, ту се нигде не спомињу сами Пелазги; Мирмидонци, Хелени и Ахејци се наводе као житељи Тесалије, а Selloi као становници области око Додоне. Сви они борили су се на страни Гркâ.

Тесалска равница, западно од класичне Пелазгиотиде. Пиндско горје може се видети у позадини, а у првом плану је река Пенеј.

Хесиод

Код каснијих грчких аутора има мало слагања око тога које су локације и области биле „пелашке”. Међу првима је Хесиод, који Додону — ако мисли на њу, судећи по томе што спомиње „храст” — назива „седиштем Пелазгâ”, чиме објашњава Хомеровог „пелашког Зевса”. Наводи и то да је Пелазг (стгрч. Πελασγός, епонимни предак Пелазгâ) био отац аркадског краља Ликаона.

Асије са Самоса

Асије са Самоса (стгрч. Ἄσιος ὁ Σάμιος) каже да је Пелазг био први човек, рођен из земље.

Трагичари

У Есхиловој трагедији Прибегарке Данаиде беже из Египта и траже уточиште код краља Пелазга у Аргу, који се — како се наводи — налази на реци Стримону и обухвата Перебију на северу, тесалску Додону и падине Пинда на западу те обале мора на истоку; то је, дакле, територија која је укључивала класичну Пелазгиотиду, премда је од ње нешто већа. Јужна граница се не спомиње; али каже се да је Апис стигао у Арг из Наупакта од „прека” (peras), што би имплицирало да Арг обухвата целу источну Грчку од севера Тесалије до пелопонеског Арга, у који су Данаиде вероватно стигле. Краљ тврди да влада Пелазгима и да је „дете Палајхтона (= 'древне земље'), који је из земље изникао”. Хор Данаида Пелазгову земљу назива „апијским брдом” и тврди да разуме karbana audan (καρβᾶνα δ᾽ αὐδὰν), што се може превести као „варварски говор”, али Карба (где живе „Карбани”, Karbanoi) заправо није грчка реч. Данаиде тврде да су њихови преци живели у древном Аргу иако су оне саме припаднице „црне расе” (μελανθὲς γένος). Пелазг признаје да се та земља некад звала Апија, али Данаиде пореди са женама из Либије и Египта, те жели знати како оне могу водити порекло из Арга, на шта оне одговарају да потичу од Ије. У данас изгубљеној драми Данајке Есхил каже да се изворни завичај Пелазгâ налазио у области око Микене.

Софокле, у једном фрагменту изгубљене драме Инах, приказује Инаха као старца у Аргу, на Хериним брдима, међу „тирсенским Пелазгима” (Tyrsenoi Pelasgoi), чије је име заправо ту забележено у необичном споју „Тирсено-Пелазги”. Значење тог одломка остаје нејасно, али је свакако могуће да су ти „Тирсењани” идентични с етнонимом „Тирењани” (Tyrrhenoi).

Еурипид становнике Арга назива „Пелазгима” у трагедији Орест. У изгубљеној драми Архелај Еурипид каже да је Данај, дошавши да живи у Инахов град (Арг), поставио закон по коме су се Пелазги од тог тренутка имали звати Данајцима.

Овидије

Римски песник Овидије у својим Метаморфозама Грке који су се борили у тројанском рату назива Пелазгима:

Отац не знајућ Пријам, да крилат је и још да живи
Есак, жаљаше за њим, а Хектор пред гробом, што натпис
имаше само, с браћом принашо је напразно жртве.
Није се при тој слави при жалосној нашао Парис,
који је отео брзо изатога жену и дуги
донио рат у домају; за њиме хиљада дође
сједињенијех лађа и здружена сила Пелазгâ...
Овдје кад Јупитер-богу по очинској навади жртву
спремаху, и стар олтар од огња кад ужденог плане,
Данајци видјеше тад, гдје на платану, која је жртви
почетој стајала близу веома, модрикаст пуже
змај, а на врху дрва гнијездо је са осам птића;
змија их пограби све и у трбух лакоми смота
заједно с мајком, која над пропалом лебђаше дјецом.
Запање сви се, ал' пророк зналац истине рече
Тесторов син: „О Пелазги, весел'те се, ми ћемо свладат!
Паст ће Тројански град, ал' борба ће дуго нам трајат”,
и девет нам'јени птица на толико година рата.
А змај како се био о зелену обмото грану,
Постаде камен, и змијињи лик окамењен оста.

Историографи

Логографи

Хекатеј из Милета, у једном фрагменту из Генеалогија, каже да је род (genos) који је потицао од Деукалиона владао Тесалијом и да се она звала „Пелазгија” по краљу Пелазгу. У другом фрагменту истог дела наводи се да је Пелазг био син Зевса и Ниобе те да је његов син Ликаон засновао краљевску династију која је владала Аркадијом.

У једном фрагменту из Акусилајевих списа наводи се да су Пелопонежани названи „Пелазгима” по Пелазгу, сину Зевса и Ниобе.

Лариса у Аргу

Хеланик из Митилене, у фрагменту 7 своје Аргивске повести, бави се једном речју у једном стиху из Илијаде, наиме речју „коњогојни”, која се односи на Арг на Пелопонезу. Хеланик преноси тумачења разних аутора, која се сва међусобно разликују. Објашњење је тривијално и спада у домен митологије, но сви се слажу у томе да Хеланик тврди како се термин Argeia (gē), тј. Арголида, некада користио да означи цео Пелопонез и да су Пелазг и његова два брата ту земљу добили у наследство од свог оца, који се у различитим изворима наводи као Триоп, Арестор или Форонеј. Пелазг је подигао утврду Ларису код Арга, на реци Ерасину, па одатле и назив Пелашки Арг (на Пелопонезу), али се касније преселио у унутрашњост земље, саградио Фарасију и ту област назвао Пелазгијом, која ће потом променити име у Аркадија након доласка Грка.

Према фрагменту 76 Хеланикове Форониде, од Пелазга и његове супруге Менипе потекла је цела лоза краљева: Фрастор, Аминтор, Теутамид и Наса (краљеви Пелазгиотиде у Тесалији). Пелазги су се под Насом „дигли” (anestēsan) против Хелена (који су, у тој причи, очито били завладали Тесалијом) и онда отишли у Италију, где су прво заузели Кортону, а потом су засновали Етрурију (Тиренију). На основу свега тога закључује се да је Хеланик веровао како су Пелазги из Тесалије (а индиректно и с Пелопонеза) били преци Етрураца.

Херодот

Грчки историограф Херодот из Халикарнаса писао је у својој Историји о пелашком језику, не без дозе несигурности:

„Којим су језиком Пелазги говорили, нисам у стању тачно да кажем. Ако је правилно да закључујемо по оним Пелазгима који и сада постоје и станују изнад Тирсена у Крестонији, а који су некад били суседи данашњих Дораца (а становали су у то доба у земљи која се сада зове Тесалиотида), или по Пелазгима који су заједно са Атињанима основали Плакију и Скилаку на Хелеспонту и по многим другим пелашким градовима, који су касније променили своје име, и ако се тиме можемо послужити као доказом, — Пелазги су говорили варварским језиком. Ако се заиста тако десило с Пелазгима, онда је атички народ као пелашки, претапајући се у Хелене, заборавио свој стари и научио хеленски језик. И заиста, ни Крестонци ни Плакејци не говоре истим језиком којим говоре народи који сада станују око њих, а то доказује да они још увек говоре као некада кад су се у те земље насељавали”.

Херодот алудира на друге области у којима су Пелазги и касније живели под другим именима: Самотрака и „пелашки град Антандар” у Троади вероватно су биле неке од тих области. Херодот спомиње да је пелашко становништво живело на острвима Лемносу и Имбросу. За оне на Лемносу каже да се ради о хелеспонтским Пелазгима који су претходно живели у Атини, али које су Атињани онда преселили на Лемнос и потом нашли за потребно да поново покоре. Прича о протеривању (неатичких) Пелазгâ из Атине могла би према историчару Роберту Баку (Robert Buck), бити одраз „магловитог сећања на отпремање избеглица, сродних Атињанима по говору и култури, у јонске колоније”. Херодот спомиње и Кабире, пелашке богове, а постојање њиховог култа указује на то где је некад било Пелазгâ.

Према једној другој Херодотовој тврдњи, Хелени — конкретно, Дорани — одвојили су се од Пелазгâ и, испрва слаби, прерасли су у велик и силан народ:  

„А Хелени, како ми се чини, одувек су говорили истим језиком. Док је био одвојен од Пелазгâ, овај народ је испочетка био слаб, али од некада малог постао је велик и силан народ, пошто је претопио у себе у првом реду Пелазге и многе друге варварске народе. Чини ми се, насупрот томе, да се пелашки народ баш због тога није никад бројно повећао што је увек остао варварски народ”.

Херодот наводи и да су се атински Пелазги звали Кранејци (Κραναοί, Cranai) те да су се Јоњани, док су становали на Пелопонезу, у покрајини која се после звала Ахаја, звали „Егијалијски Пелазги”. Штавише, Херодот каже и то да су се Еољани, по казивању самих Хелена, некада звали „Пелазги”.

Тукидид

У својој Историји пелопонеског рата Тукидид је о Пелазгима писао овако:

„А чини ми се да ни то име [Хелада] још није имала читава земља, него у време пре Хелена Деукалионова уопште још није било тога назива, а надевали су себи имена по другим народима, највише по Пелазгима. А кад се Хелен и њихови синови доселише у Фтиотиди, те су их звали у помоћ у остале градове, појединци су се већ због друговања с њим радије звали Хеленима. Ипак дуго времена није могло то име код свих превладати”.

Тукидид сматра да су преци Атињана живели у разбацаним и међусобно независним насељима у Атици и да су се у неком тренутку након Тезеја преселили у подручје Атине и населили тај град. Један комад земље подно Акропоља звао се „Пеларгик” и сматран је проклетим, али Атињани су се ту ипак населили.

Описујући поход на Амфипољ Тукидид каже да су нека насеља на Атоском рту настањена:

„...измешаним варварским народима, а има онде и нешто мало Халкиђана, но већином су Пелазги, од којих су Тирењани некоћ населили и Лемнос и Атину; још су тамо Бизалћани, Крестоњани и Едонци. Они станују у малим градовима”.

Ефор

Ефор је, ослањајући се на један Хесиодов фрагмент који говори о предању да је у Аркадији живело домородачко пелашко становништво, развио теорију по којој су Пелазги као народ живели „војнички живот” (stratiōtikon bion) те „да су обраћајући многе народе на исти начин живота, дали своје име свима”, односно „целој Хелади”. Колонизовали су Крит и проширили своју власт на Епир, Тесалију и, како се имплицира, на све области које су антички писци почев од Хомера сматрали пелашким. Пелопонез се у то доба звао „Пелазгија”.

Дионисије Халикарнашанин

У Римским старинама Дионисије Халикарнашанин у неколико поглавља тумачи Пелазге на темељу извора који су му били доступни те закључује да су Пелазги били Грци:

„После су неки Пелазги, који су живели у Тесалији, како се та област сада зове, морали напустити своју земљу и населили се међу Аборигинима и заједно с њима кренули у рат против Сикела. Аборигини су их можда и примили делом због тога што су очекивали њихову помоћ, но ја верујем да је то пре свега било зато што су били с њима сродни; јер и Пелазги су били грчки народ који је изворно потицао с Пелопонеза”.

Дионисије даље каже да је тај народ много лутао. Испрва су живели у „ахејском Аргу” и потицали су од Пелазга, сина Зевса и Ниобе. Одатле су се преселили у Хемонију, која је касније постала Тесалија, одакле су „истерали варварско становништво” и земљу поделили на Фтиотиду, Ахају и Пелазгиотиду, а те су области назване по Ахају, Фтију и Пелазгу, „синовима Ларисе и Посејдона”. Касније, њихову „шесту генерацију истерали су Курети и Лелези, који се сад зову Етолци и Локриђани”. Раштркали су се у разним правцима: на Крит, Кикладе, Еубеју, у Хистеотиду, Беотију, Фокиду, по обали дуж Хелеспонта и на тамошња острва, посебно Лезбос, који је претходно колонизовао Макар, син Кринаков. Већина је отишла у Додону, одакле су напослетку прешли у Италију, која се тад звала Сатурнија. Искрцали су се код Спине на ушћу реке Пад. Други су, пак, прешли Апенине у Умбрију, а кад су истерани одатле, отишли су у земљу Аборигинâ. Ови су с њима склопили споразум и населили их у Велију. С Аборигинима су заузели Умбрију, али су је потом од њих преотели Тирењани. Дионисије у наставку даје даље детаље о Пелазгима и онда прелази на Тирењане, за које истиче да нису исти народ као Пелазги.

Географи

Паусанија

У свом Опису Хеладе Паусанија спомиње да Аркађани тврде да је Пелазг (са својим пратиоцима) био први становник њихове земље. Поставши краљ Пелазг је изумео колибе, огртаче од овчје коже и исхрану у којој је главни састојак био жир. Штавише, и та земља којом је владао звала се Пелазгија. Кад је Аркад постао краљ, Пелазгија је променила име у „Аркадија”, а њени житељи (Пелазги) прозвани су „Аркађанима”. Паусанија каже и да су Пелазги били ти који су направили дрвени Орфејев кип у Деметрином светилишту у Тери, те да су истерали Минијце и Лакедемоњане с Лемноса.

Страбон

Страбон један одељак своје Географије посвећује Пелазгима и ту износи своје мишљење и истовремено преноси гледишта оних који су писали пре њега:

„Што се тиче Пелазга, готово се сви слажу, прво, да се неко древно племе тог имена проширило по целој Грчкој, а посебно међу Еолцима у Тесалији”.

Страбон каже да се Пелашки Арг простирао „између реке Пенеја и Термопила, све до Пиндског горја” и тврди да је назван тако јер су том облашћу владали Пелазги. Међу Пелазге убраја и племена у Епиру, позивајући се на мишљења „многих”. За Лезбос такође каже да је пелашки. Церу су населили Пелазги из Тесалије, који су је звали њеним некадашњим именом „Аргила” (Agylla). Пелазги су се населили и око ушћа реке Тибра у Италији, и то у Пиргију и у још неколико других насеља, у доба кад је њима владао краљ Малеј (Maleos).

Митологија

О пелашкој митологији мало се зна. Чини се да је њихово соларно божанство био Арес, за разлику од Титана Хелија и олимпског Аполона, који су у класичној Грчкој сматрани боговима Сунца. Трагови тог ранијег веровања видљиви су у култу Зевса Арејског (Zeus Areios), који се неговао у Елиди, као и имену атинског Ареопага (Areois pagos = „Аресова стена”).

Британски песник Роберт Грејвс (Robert Graves) у својој књизи Грчки митови конструише „пелашки мит о стварању света”, према коме је изворно постојала једна богиња створитељица, која је владала људима и постојала пре других божанстава. Она рађа све ствари, оплођена не неким мушким створом него симболичким семеном у облику ветра, бобица или инсеката. Класичари су одбацили ову Грејвсову конструкцију.

Језик

Шаблон:Види Како је наше знање о идентитету (или идентитетима) Пелазга непоуздано, изнете су различите теорије, од којих су неке важније представљене у наставку чланка. Будући да грчки припада индоевропској језичкој породици, једно од основних питања на које су испитивачи покушавали да одговоре јесте да ли је и пелашки био индоевропски језик.

Пелашки као прединдоевропски

Непознато порекло

У једној значајној теорији „пелашким” се називају становници области око Егејског мора пре доласка говорника протогрчког језика, као и енклаве њихових потомака које су још постојале у класичној Грчкој и традиционално биле идентификоване као такве. Ова теорија заснива се на оригиналним концептима филолога Паула Кречмера (Paul Kretschmer), чија су становишта била доминантна кроз читаву прву половину 20. века, а и данас им се придаје одређена тежина.

Премда је Улрих фон Виламовиц-Мелендорф (Ulrich von Wilamowitz-Moellendorff) отписао Пелазге као митску фикцију, резултати археолошких истраживања која су у Чатал Хојуку спровели Џејмс Меларт (James Mellaart) и Фриц Шахермајр (Fritz Schachermeyr) навели су ову двојицу научника да закључе како су Пелазги дошли у егејску област из Мале Азије у 4. миленијуму п. н. е. Према овој теорији, Пелазгима се приписују ове важне неиндоевропске лингвистичке и културне карактеристике:

• Скупине неиндоевропских позајмљеница у грчком језику, које су преузете још у праисторијском раздобљу.
• Негрчки и можда неиндоевропски корени многих грчких топонима, који у свом називу садрже консонантске групе „-nth-” (нпр. Коринт, Пробалинт, Закинтос, Амаринт), или њен еквивалент „-ns-” (нпр. Тиринт); „-tt-”, нпр. Атика, планине Химет и Пентели/Брилет, Ликабетско брдо, дема Гаргета итд.; или њен еквивалент „-ss-”: град Лариса, планина Парнас, реке Кефис и Илис, критски градови Амнисос и Тилисос итд. Те групе јављају се и у другим негрчким речима, вероватно наслеђеним из предгрчког супстрата, као што су asáminthos (када), ápsinthos (апсинт), terébinthos (смрдљика) итд. Међу другим топонимима који су, како се чини, неиндоевропског порекла, јесу Athēnai (Атина), Mykēnai (Микена), Месена, Kyllēnē (Килена), Кирена, Митилена итд. (где се примећује карактеристичан завршетак -ēnai/ēnē); ту спадају још и Теба, Делфи, Линд, Рамнунт и други.
• Неке митолошке приче или божанства без пандана у митологијама других индоевропских народа (нпр. Олимпијци Атина, Дионис, Аполон, Артемида и Афродита, чије порекло изгледа треба тражити у Анадолији или Леванту).
• Негрчки натписи на које се наилази широм Средоземља, као што је стела са Лемноса.

Историчар Џорџ Гроут (George Grote) овако сажима ову теорију о пелашком језику:

„Посведочена су, доиста, различита имена за означавање прехеленског становништва многих делова Грчке — Пелазги, Лелези, Курети, Кауконци, Аонци, Темици (Temmikes), Хијанти, Телхини, беотски Трачани, Телебојци, Ефири, Флегијци итд. То су све имена која углавном припадају легендарној, а не историјској Грчкој, и извучена су из целог низа међусобно противречних легенди забележних код логографа и каснијих историчара, који су на основу њих писали претпостављену историју древних времена, и то у доба кад је схватање и научно тумачење историјских доказа било врло слабо развијено. Ова су имена можда и означавала неке стварне народе, но ту се наше знање о томе завршава”.

Роберт Грејвс је сматрао да одређени елементи те митологије воде порекло од урођеничког пелашког становништва (конкретно, они делови се који се односе на његов концепт Беле богиње, наводне архетипске богиње земље), те је доказе за то мишљење налазио и у својим тумачењима других старих књижевности, као што су ирски, велшки, грчки, библијски, гностички и средњовековни списи.

Иберо-кавкаски

Неки грузијски научници (као што су Р. В. Гордезијани и М. Г. Абдушелишвили) повезују Пелазге с иберо-кавкаским народима праисторијског Кавказа, које су Грци називали Колхиђанима и Иберијцима.

Пелашки као индоевропски

Анадолијски

У западној Анадолији многи топоними с инфиксом „-ss-” потичу од придевског суфикса који се налази и у кунеиформном лувијском и палајском језику; типичан је пример Тархунтаса (отприлике, „Град олујног бога Тархунта”), док је познија реч Parnassos можда повезана с хетитском речју parna- (= „кућа”). На основу ових елемената постављена је теорија да је пелашки у одређеном ступњу био један од анадолијских језика.

Трачки

Владимир И. Георгијев тврдио је да су Пелазги били Индоевропљани и њихово је име изводио од индоевропске речи pelagos (= „море”), па би они били Народи с мора (PRŚT на египатским натписима); такође их је повезивао са суседним Трачанима. Он поставља тезу о гласовној промени на прелазу с праиндоевропског на пелашки језик.

Албански

Јохан Георг фон Хан (Johann Georg von Hahn), аустријски дипломата и познавалац албанског језика сматрао је да пелашки језик представља древну фазу у развоју албанског језика. Ову су теорију научници данас одбацили, премда још увек има својих присталица међу албанским националистима.

Непознати

Након Владимира И. Георгијева, који је пелашки сматрао индоевропским језиком и сместио га „између албанског и јерменског језика”, Алберт Јорис ван Виндекенс (Albert Joris Van Windekens, 1915‒1989) поставио је теорију о једном непосведоченом хипотетичком индоевропском језику Пелазгâ, у чији је вокабулар уврстио речи без грчке етимологије а односе се на називе места, хероја, биљака, одеће, предмета за свакодневну употребу, друштвене организације. Његов есеј Le Pélasgique из 1952. примљен је доста критички.

Археологија

Атика

Почетком 20. века Италијанска школа археологије у Атини и Америчка школа класичних студија у Атини спровеле су археолошка ископавања на атинском Акропољу и на другим локалитетима у Атици, која су открила неолитска насеља, оруђе, керамику и костуре домаћих животиња (тј. овце и рибе). Сва ова открића указала су на значајну сличност с неолитским локалитетима откривеним на тесалским акропољима у Сесклу и Диминију. Та открића омогућују физичку потврду књижевне традиције која Атињане описује као потомке Пелазгâ, за које се чини да воде непрекинуто порекло од неолитских житеља Тесалије. Укупно узев, ови археолошки налази указују на то да су на Акропољу живели људи који су се бавили земљорадњом, и то већ у 6. миленијуму п. н. е. Међутим, треба приметити да, насупрот ономе што Прокопију сугерише у вези с резултатима америчких ископавања близу Клепсидре, Сара Имервар (Sara Immerwahr) у својој важној публикацији праисторијског материјала недвосмислено тврди да није пронађена никаква керамика налик оној у Диминију.

Лемнос

Током августа и септембра 1926. чланови Италијанске школе археологије извршили су пробна ископавања на острву Лемносу. Кратак опис њиховог истраживања објављен је у Messager d'Athènes од 3. јануара 1927. Главни циљ тог ископавања био је да се осветли „етрурско-пелашка” цивилизација на том острву. Ископавања су вршена на локалитету града Хефестеје (тј. Палеополиса), где су се, према Херодоту, Пелазги предали атинском заповеднику Милтијаду. Ту је откривена једна тиренска некропола (9–8. век п. н. е.), у којој су били похрањени предмети од бронзе, посуђе и више од 130 костурница. У костурницама су се налазили различити украси за мушкарце и жене. У мушким костурницама налазили су се ножеви и секире, а у женским наушнице, бронзане игле, огрлице, златне дијадеме и наруквице. Неки предмети од злата украшени су спиралним шарама налик на микенске, али геометријских облика нема. Судећи по орнаментацији, посуде су потицале из геометријског доба. Међутим, и на њима је било спирала карактеристичних за микенску уметност. Резултати ових ископавања указују на то да су лемноски Тирењани или Пелазги били остаци микенског становништва.

Беотија

Осамдесетих година 20. века откривени су локалитети из средњег и касног хеладског доба на планинским врховима близу села Скурте у Беотији. Ова утврђена планинска насеља, према традицији, настањивали су Пелазги све до краја бронзаног доба. Штавише, локација ових насеља указује на то да је пелашко становништво желело да истакне своју посебност, како „етничку” (доста флуидан термин) тако и економску, у односу на микенске Грке, који су контролисали Скуртску долину.

Види још

• Пелашки мит о стварању света

Литература

• Rhodios, Apollonios; Green, Peter (2007). The Argonautika. Berkeley and Los Angeles, California: University of California Press. ISBN 0-520-25393-0. 
• Buck, Robert J. (1979). A History of Boeotia. Alberta, Canada: University of Alberta. ISBN 0-88864-051-X. 
• Cadogan, Gerald; Caskey, John Langdon (1986). The End of the Early Bronze Age in the Aegean. Leiden, The Netherlands: E. J. Brill. ISBN 90-04-07309-4. 
• French, E. B. (1989). „Archaeology in Greece 1989-90”. Archaeological Reports (36): 2—82. 
• Georgiev, Vladimir Ivanov (1937). Urgriechen und Urillyrier (Thrako-Illyrier) (на језику: German). Sofia, Bulgaria: Imprimerie de la Cour. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Georgiev, Vladimir Ivanov (1941). Vorgriechische Sprachwissenshaft (на језику: German). Sofia, Bulgaria: Universitätsdruckerei. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Georgiev, Vladimir Ivanov (1961). La toponymie ancienne de la péninsule balkanique et la thèse mediterannée, Sixth International Onomastic Congrees, Florence-Pisa, April 1961 (Bulgarian Academy of Sciences), 1961 (на језику: French). Sofia, Bulgaria: Bulgarian Academy of Sciences. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Georgiev, Vladimir Ivanov (1977). Trakite i tehnijat ezik (на језику: Bulgarian). Sofia, Bulgaria: Bulgarian Academy of Sciences. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Gladstone, William Ewart (1858). Studies on Homer and the Homeric Age. I. Oxford, United Kingdom: Oxford University Press. 
• Gordeziani, Rismag (1985). Pre-Grecian and Georgian. Tbilisi, Georgia. 
• Graves, Robert (1990) [1955]. The Greek Myths. 1. London, United Kingdom: Penguin Books. ISBN 978-0-14-001026-8. 
• Grote, George (1862). A History of Greece: From the Earliest Period to the Close of the Generation Contemporary with Alexander the Great. II. London, United Kingdom: John Murray. 
• Hecataeus of Miletus; Klausen, Rudolph Heinrich (1831). Hecataei Milesii Fragmenta: Scylacis Caryandensis Periplus. Berlin (Berolini), Germany: Impensis G. Reimeri. 
• Hellanicus; Sturz, Fridericus Guilielmus; Canteri, Gulielmi (1826). Hellanici Lesbii Fragmenta: Edition Altera Aucta et Emendata. Lipsiae: Sumtibus C. H. F. Hartmanni. 
• Heffner, Edward H. (1927). „Archaeological News: Notes on Recent Archaeological Excavations and Discoveries; Other News (July–December 1926)”. American Journal of Archaeology. 31 (1): 99—127. 
• Herodotus; Strassler, Robert B. (2009) [2007]. The Landmark Herodotus: The Histories. New York, New York: Random House Incorporated. ISBN 1-4000-3114-1. 
• Immerwahr, Sara Anderson (1971). The Athenian Agora: The Neolithic and Bronze Ages. 13. Princeton, New Jersey: The American School of Classical Studies at Athens. ISBN 0-87661-213-3. 
• Kaigi, Nihon Gakujutsu (1969). Proceedings: VIIIth International Congress of Anthropological and Ethnological Sciences, 1968, Tokyo and Kyoto. Tokyo, Japan: Science Council of Japan. 
• Klein, Ernest (1966). A Comprehensive Etymological Dictionary of the English Language. Amsterdam, The Netherlands: Elsevier Publishing Company. ISBN 0-444-40930-0. LC 65-13229. 
• Mellaart, James (1965). „Catal Hüyük, A Neolithic City in Anatolia”. Proceedings of the British Academy. 51: 206—208. 
• Mellaart, James (1975). The Neolithic of the Near East. New York, New York: Charles Scribner's Sons. ISBN 0-684-14483-2. 
• Murray, Gilbert (1960). The Rise of the Greek Epic. New York, New York and Oxford, United Kingdom: Oxford University Press. LC60-13910. 
• Olcott, William Tyler (1914). Sun Lore of All Ages. Rain, Tedd St (Foreword by). New York and London: G. P. Putnam's Sons. Приступљено 11. 3. 2013. 
• Pokorny, Julius (1969). Indogermanisches Etymologisches Wörterbuch (на језику: German). New York, New York: French and European Publications, Incorporated. ISBN 0-8288-6602-3. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Prichard, James Cowles (1841). Researches Into the Physical History of Mankind: Containing Researches into the History of the European Nations. III (3rd изд.). London, United Kingdom: Sherwood, Gilbert and Piper. 
• Prokopiou, Angelos; Smith, Edwin (1964). Athens: City of the Gods from Prehistory to 338 B.C.. New York, New York: Stein and Day. OCLC 1016679. 
• Sakellariou, Michael B. (1977). Peuples Préhelléniques d'Origine Indo-Européennee (на језику: French). Athens, Greece: Ekdotike Athenon. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Schachermeyr, Fritz (1976). Die Ägäische Frühzeit: Forschungsbericht über die Ausgrabungen im letzten Jahrzehnt und über ihre Ergebnisse für unser Geschichtsbild. Bd. I. Die Vormykenischen Perioden des Griechischen Festlandes und der Kykladen (на језику: German). Vienna, Austria: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Sophocles; Dindorf, Wilhelm (1849). ΣΟΦΟΚΛΗΣ: Sophoclis Tragoediae Superstites et Deperditarum Fragmenta: Editio Secunda Emendatior. Oxford, United Kingdom: Oxford University Press. 
• The American Forum for Global Education (2000). „Foreigners and Barbarians (Adapted from Daily Life of the Ancient Greeks)”. The American Forum for Global Education. Приступљено 1. 7. 2011. 
• Van Windekens, Albert Joris (1952). Le Pélasgique: Essai sur une Langue Indo-Européenne Préhéllenique (на језику: French). Louvain-la-Neuve, Belgium: Université de Louvain, Institut Orientalistique. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Van Windekens, Albert Joris (1960). Études Pélasgiques (на језику: French). Louvain-la-Neuve, Belgium: Université de Louvain, Institut Orientalistique. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)