Пиротски говор

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Пиротски говор спада у Тимочко-лужнички дијалекат, белопаланачко-пиротског поддијалекта.

То је говор града Пирота и села у његовом окружењу у градским границама. „У оквиру наведеног подручја уочавају се веће или мање разлике између говора са десне стране Нишаве (говор села у подножју Видлича, у Високу и Буџаку), који су по много чему блиски тимочким говорима и говора села са леве стране Нишаве, који су блиски говорима Лужнице.“ [1]

Дијалекти Србије

Гласовне промене и систем[уреди]

Гласовни систем пиротског говора има осам вокала. То су: а, о, у, е, и, полувокал ь, вокално л и вокално р. Консонаната има 24 с тим што не постоје консонанти х и ф а јавља се консонантафриката дз (s). Гласови пиротског говора по звуковној вредности углавном су исти са гласовима стандардног језика али су вокали а, о, у, и, е без квантитативних и квалитативних обележја (дугих и кратких, односно силазних и узлазних), док је изговор гласа ћ знатно мекши. Полувокал је овде обележен знаком ь а африкат се обележава спојем слова д и з (дз) или латиничним словом s.

Вокалске појаве[уреди]

Постојање полугласника и његова широка употреба је једна од најкарактеристичнијих особина пиротског говора.

Изједначавањем два стара прасловенска полугласника, тврдог и меког јер је он крајем 13. и почетком 14. века подлегао процесу вокализације и у говору који чини основицу српског књижевног језика прешао у вокал а. Међутим, у говору Пирота до његове вокализације није дошло и он је остао у употреби до данас. Полугласник може стојати: у коренима речи: дьн, сьн, льк, тьвно, тьнко, Пьклештица; у основи и наставцима: веньц, јечьм, кольц, овьц, остьн, опьньк, студеньц, чичьк, Крупьц; у префиксима: изьткајем, сьберем, сьвијем, сьсвим; у наставцима за деминутиве: брестьк, вирчьк, вршьк, гласьк, коматьк, крстьк, путьк; – у радном глаголском придеву мушког рода једнине: дигьл, могьл, опекьл, пресекьл, дошьл, рекьл; у номинативу једнине именица мушког рода на сугласник када су са постпозитивном заменицом (чланом): зетьт, зубьт, камикьт, мужьт, човекьт, (те именице су у овом случају у значењу одређеног вида).

Вокално л настало је од прасловенских гласовних група ль, ль или ьл, ьл када су се налазиле у почетку речи или између консонаната. Крајем 13. и почетком 14. века у српском језику прешло је у вокал у (влк > вук, плн > пун, клне > куне) а у неким покрајинским говорима остало је непромењено. До замене вокалног л вокалом у дошло је због његове сонантске природе и сличности артикулације ова два гласа. У пиротском говору вокално л се у свом првобитном облику сачувало до данас. Оно је саставни део његовог гласовног система, изговара се изразито, увек стоји између консонаната, а никад на почетку и на крају речи. Вокално л може бити носилац слога: длг, вл-на, гл-та, клнем, кл-чи-на, мл-зем, пл-но), под акцентом: жл-чка, слн-це.

Вокално р у пиротском говору има исту вредност и функцију као и у стандардном језику. Вокално р се никада не јавља иза палаталних сугласника (ј, ђ, ћ, ж, ш, љ, њ, ч, џ) нити иза сонаната л и н.

Прасловенски глас јат, који је у говорима српског језика замењен вокалима е, и или групом је (ије), на основу чега су наречја добила своја имена (екавско, икавско, јекавско), у говору Пирота, као и у другим говорима источне и југоисточне Србије, замењен је вокалом е, те је пиротски говор доследно екавски (несьм, неси, неје, несмо, несте, несу итд.)

Покретни вокали се налазе на крају појединих категорија речи и доводе до стварања њихових дужих облика. Као покретни могу се наћи сви вокали, изузев вокала у. Њихова употреба је факултативна. Има их код заменица: мен – мене, твојег – твојега, овај – оваја, теј – теја; придева: доброг – доброга, големог – големога, селског – селскога, жениног – женинога; бројева: једног – једнога, првог – првога, двајестог – двајестога; прилога: сьг – сьга, тув – тува, јучер – јучера, озгор – озгоре, овам – овамо; предлога: без – бези, из – изи, код – коди, испод – исподи; свеза: ил – или, јал – јали.

Вокали су у пиротском говору лабавије артикулације и покретљивији, због чега може доћи до њихове замене другим вокалима. То бива када се испред или иза њих нађу палатали ј, љ, њ, ч, џ, ж, ш, лабијали б, п, в, м, алвеолари р, л, н или велар к. Тако добијамо речи: бројенице, газдерица, шамшир, менђуше, апатека, банбона, славеј, омесим.

Консонантски облици и појаве[уреди]

Консонант Ф у пиротском говору се замењује консонантом в, са којим је по артикулацији најсроднији: вајда, вењер, витиљ, вилдан, вишек, вурунџија, кувер, каве, вијока, трендавил, варба, влаша, кова, Вилип, Јосив, Тривун, Совија, Чивлик.

У пиротском говору гласа х нема.

У пиротском говору постоји консонант дз (s), глас који у себи садржи елементе праскавог д и струјног з гласа. У српском књижевном говору не постоји, те ни у ћирилици ни у латиници нема знака за његово обележавање. А кад то треба чинити, обележава се спојем слова д и з (дз) или латиничним словом s. Глас дз (s) се јавља у почетку и средини речи, а никад на крају: sадњи, sвери се, sверка, sвоньц, sебнем, sигулка, sифт,

Сонант л, који се током историјског развитка српског језика нашао на крају речи или слога, почео је пред крај 14. и почетком 15. века да се замењује вокалом о, тако да су се од речи дел, дебел, весел, делба, пепел, селце добили облици део, дебео, деоба, пепео, сеоце. До овога процеса у пиротском говору није дошло тако да се л на крају речи и слога и данас чува.

Јотовање, као процес промене непалаталних сугласника у палаталне под утицајем и заједно са сонантом ј (јотом), особинаје српског језика која се у њему доследно врши. Пиротски говор није у потпуности захваћен овом променом, те у њему имагласова и гласовних група код којих она није извршена. Одсуство јотовања се јавља у: снопје, конопје, робје...

Палатализација, као гласовна промена асимилационог карактера при којој се велари к, г и сонанти л, н у додиру са палаталним вокалима е, и умекшавају, односно прелазе у палатале, у пиротском говору је много чешћа него у стандардном језику. Када се велари к, г нађу испред вокала е, и они се палатализују:

  • к прелази у ћ, г у ђ: – ке > ће: вочке > вочће, друшке > друшће, жетварке > жетварће, девојке > девојће, кокошке > кокошће, муке > муће, руке > руће, сучке > сучће, унуке > унуће, трмке > трмће, жлчке > жлчће;
  • ки > ћи: братски > братсћи, китке > ћитће, киша > ћиша, киселица > ћиселица, кирија > ћирија, селски > селсћи, сваки > сваћи, пиротски > пиротсћи;
  • ге > ђе: вериге > вериђе, дуге > дуђе, залоге > залође, преперуге > преперуђе, слуге > слуђе, црге > црђе;
  • ги > ђи: благи > блађи, богиње > бођиње, други > друђи, длги > длђи, глогиње > глођиње, гижа > ђижа, гиздав > ђиздав, зенгија > зенђија.

До прелаза к у ћ долази и кад се к нађе иза палатала ј, љ, њ:

  • јк > јћ: девојка > девојћа, мајка > мајћа, снајка > снајћа, сојка > сојћа, ујка > ујћа, Јеврејка > Јеврејћа; – љк > љћ: буваљка > буваљћа, врзољка > врзољћа, жељка > жељћа, љуљка > љуљћа, кудељка > кудељћа, прзаљка > прзаљћа;
  • њк > њћ: дуњка > дуњћа, рњка > рњћа (ноздрва), седењка > седењћа.

Када се сонанти л, н нађу испред палатала ћ, ђ који су постали од к, г испред вокала е, и, они се палатализују – л прелази у љ, н у њ: алке > алће > аљће, болке > болће > бољће, банке > банће > бањће, санке > санће > сањће, дренка > дренће > дрењће, виронга > виронђе > вироњђе, штранге > штранђе > штрањђе, длги > длђи > дљђи, зенгија > зенђија > зењђија, Пирочанке > Пирочанће > Пирочањће. Сонанти л, н могу прећи у љ, њ и кад се нађу испред вокала е, и: жлеб > жљеб, гнездало > гњездало, калиште > каљиште, полевам > пољевам, голиштар > гољиштар, панталоне > панталоње.

Особина пиротског говора је и појава замене консонаната ћ, ђ, који су постали од прасловенских група тј, дј, консонантима ч, џ. Пиротски говор је једини међу покрајинским говорима српског језика у коме до ове замене долази. Примери: – ћ > ч: Божич, вочка, вреча, ночу, нечу, очу, свеча, плачам, сечам се, синоч, черка, помоч, плечка, че (ће), сестричич, Сречко, Пирочанин; – ђ > џ: веџе, буџав, виџам се, граџанин, краџа, маџије, меџа, панаџур, раџа, преџа, риџ, цеџ, разграџује, Џурџевдьн, погаџам, нареџујем, расаџује, колеџанин, подмлаџује се, глеџ.

Редукција вокала или слога је честа појава. До ње долази због фонетских или акценатских разлога, или услед брзог говора. Редукција се јавља: – на почетку речи (афереза): торник, двокат, Ранђел, Талијан, Мериканац, зенђија, скоруша, кво (какво работиш), ли (ели ме обичаш), ве га (еве га). – у средини речи (синкопа): видла сам, забравил је (заборавио је), зажмим (зажмурим), извинте, станте, беште, готвим (готовим), ото (отидох), четри, колко, толко. – на крају речи (апокопа): мож ли, чек нас, држ се, оч ли (очеш ли), копај у длбин (у дубину), иди у планин, пет стотин динара, заш (зашто), ај (ајде), неч (нечу), јес (јесте), ка (када), мен (мене).

Акценат[уреди]

Уместо књижевне четвороакценатске системе постоји једноакценатска, карактеристична и за друге говоре источне и југоисточне Србије. Пиротски акценат је по својим особинама најближи краткосилазном акценту књижевног језика, само без његове силазне линије, те се његовим знаком може и обележити. За овај акценат је уведен нов акценатски знак, у виду усправне цртице ( | ). Са једносложних или двосложних именица акценат може прелазити на предлоге који стоје испред њих (на проклитике), при чему долази до спајања именица и предлога у акценатску целину, која се изговара као једна реч, а тиме и до образовања речи (синтагми) које добијају прилошко значење или постају прави прилози.

Речи[уреди]

У њему постоје само два падежна облика, номинатив (независни) и акузатив (зависни или општи) који самостално или уз помоћ предлога исказују све падежне функције. Сем ова два, постоји и вокатив као самостални облик.

Именице мушког рода у пиротском говору, као и у књижевном, завршавају се на сугласник или на самогласнике а, о, е (син, Илија, Јанко, Павле), женског рода на самогласник а или сугласник (жена, реч) и средњег рода на самогласнике о или е (село, поље). Именице мушког рода на сугласник које казују имена чега неживог (зуб) имају у једнини облик акузатива једнак са обликом номинатива, те се њихова промена, формално, своди само на један падежни облик: 1. зуб 2. од зуб 3. на зуб 4. зуб 6. сас зуб 7. оди зуб (предлог оди у локативу има значење предлога о). Именице мушког рода на сугласник и самогласник о које означавају имена чега живог имају у једнини два падежна облика: номинативни и акузативни. Акузативним обликом исказују се, сем номинативног, значења свих осталих падежа: 1. син, Јанко 2. од сина, од Јанка 3. на сина, на Јанка 4. сина, Јанка 6. сас сина, сас Јанка 7. оди сина, оди Јанка.

Наставак за множину ових двеју група именица за све падеже је вокал -и: 1. зуби, синови 2. од зуби, од синови 3. на зуби, на синови 4. зуби, синови 6. сас зуби, сас синови 7. оди зуби, оди синови. Осим наставка -и, као множински, постоје и наставци -е и -је. Наставак -е се јавља: – код именица мушких лица која врше неку радњу и завршавају се на -ар или -ач: бачијаре, воденичаре; – код неких имена предмета: дуваре, самаре;

Наставак -је имају: – именице на сугласник код којих се не врши јотовање :голубје, мужје, касапје, пандурје, ћилимје; ан-је > казање, тупан – тупан-је > тупање); – именице са наставком -ин, који у номинативу множине отпада, после чега се врши јотовање: варошанин – варошан-је > варошање, госјанин – госјан-је > госјање;

Именице мушког рода на -а у једнини имају два падежна облика, номинатив и акузатив, а у множини само номинатив: 1. судија, судије 2. од судију, од судије 3. на судију, на судије 4. судију, судије 6. сас судију, сас судије. Вокатив: судијо, судије.

Облици множине именица башта (отац), деда, чича, ућа, гласе баштеве, дедеве, чичеве, ућеве (од добри баштеве и деца добра). Међу личним именима постојала су имена оваквог облика: Анђелаћија, Василаћија, Димитраћија, Петраћија, Ристаћија, Ставрија, Ставраћија, Тодораћија. Лична имена типа Благоје, Видоје овде су на -а: Благоја, Видоја, Димитрија, Милоја, Никодија, Станоја, Танасија, Ђорђија.

Од скраћених или деминутивно хипокористичких облика личних имена мушког рода на -а (Бонча, Манча) образују се презимена којих у другим говорним подручјима нема или су малобројна: Бончић, Вацић, Војчић, Ганчић, Гоцић, Гошић, Денчић, Динић, Динчић, Денчић, Ђелић, Игић, Јанчић, Јончић, Коцић, Лечић, Лилић, Мадић, Манић, Манчић, Минчић, Млаџић, Ненић, Ненчић, Нецић, Нинчић, Панић, Панчић, Пенчић, Пејчић, Пешић, Потић, Ранчић, Станчић, Ставрић, Танчић, Тончић, Толић, Ценић, Цолић, Џунић.

Именице женског рода са наставком -а имају у једнини два падежа, номинатив и акузатив, а у множини само номинатив: 1. жена, жене 2. од жену, од жене 3. на жену, на жене 4. жену, жене 6. сас жену, сас жене 7. оди жену, оди жене.

Именице средњег рода имају и у једнини и у множини све падеже једнаке номинативу: 1. село, села 2. од село, од села 3. на село, на села 4. село, села 6. сас село, сас села 7. оди село, оди села.

У пиротском говору нема збирних именица на -ад (пилад, јагњад). Уместо њих јављају се облици са наставцима -ишта и -ина: пилишта, јагњишта, магаришта, телчина, прашчина, ждребетина, шиљежина.

Наставци за деминутиве мушког рода су: -ьк: брестьк, вршьк, гласьк, градьк, домьк, класьк, крстьк, листьк, прстьк, путьк, лучьк, оризьк; -чьк: долчьк – долчичи, вирчьк – вирчичи, колчьк – колчичи, пулчьк – пулчичи, стрнчьк – стрнчичи; -чек: ашовчек – ашовчичи, врзољчек – врзољчичи, камчек – камчичи, каменчек – каменчичи. Деминутиви женског рода имају наставке: -ка: грмутка – грмутће, канурка – канурће, кошчинка – кошчинће, мешинка – мешинће, ћеремитка – ћеремитће, рукатка – рукатће, чорапка – чорапће; -чка: баничка – баничће, брадичка – брадичће, воденичка – воденичће, врзаничка – врзаничће, ложичка – ложичће, главичка – главичће; -шка: кутишка. Наставци деминутива за средњи род су: -ле: котле – котлетија; че: дудуче – дудучетија; -е: крошње – крошњетија; Кад се деминутивима средњег рода на -ле, -че и -е дода наставак –енце, добија се још један деминутивни облик – деминутив деминутива (деминутив другог ступња): котле – котленце, носле – носленце, петле – петленце.

Заменице[уреди]

Падежни облици заменица првог лица ја јесу: ген. мен(е) (од мен(е) аир нема); дат. мен(е), ми (на мене је дала, мен ми ништа не требе, што че ми паре); акуз. мен(е), ме (нема лек за мене, од мен се не надај, деца ме не слушају); инстр. мен(е) (сас мене иде, с мен си друшће шегу бију); лок. мен(е) (у мен се нешто преврну, оди мене се свашта прича (предлог оди овде има значење предлога о). Заменица ти има ове облике: ген. теб(е) (од тебе сам дигал руће); дат. теб(е), ти (на тебе несу ништа пратили, теб че дадем, право че ти кажем); акуз. теб(е), те (тебе гледа, теб ли најдоше, нече те оставимо); инстр. тебе (сас тебе како сас брата, с тебе идем); лок. тебе (у тебе ми је спас, оди тебе се прича). Заменице он и оно имају облике: ген. њег(а) (бегај од њега); дат. њему, му или уз помоћ акузатива њег(а) као и остали падежи (сво имање је на њега оставил, њему се моли, че му кажем); акуз. њег(а), га (преди њега погача, зарад њег си коња дадо, виџевам га често); инстр. њег(а) (с њег се више не може); лок. њег (у њега је зло). Облици заменица она су: ген. њу (од њу се чувај), дат. њој, вој, њу, ву, од којих је њој акценатско, а остали су енклитички (њој сам дужан, че вој пишем, че њу кажем истину, не иде ву се с њег); акуз. њу, ђу, од којих је први акценатски а други енклитички (њу обичам (волим), обичам ђу, не мож ђу излече); инстр. њу (с њу смо роднина); лок. њу (оди њу ми више не причај).


Заменица ми има у првом падежу и облике мије и није, који су веома ретки (мије смо с њега исписници, није смо из Лукању); ген. нас (од нас се много тражи), дат. нас, ни (на нас дадоше, дадоше ни, кажете ни лек); акуз. нас, ни (нас нече ни да чују, кој че ни рани, че ни побију); инстр. нас (с нас че иде); лок. нас (оди нас не рекоше ништа). Заменица ви има у номинативу и облик вије, веома редак (и вије сте сељаци, вије се само карате); ген. вас (од вас смо по богати); дат. акценатски облик вас, енклитички ви (на вас не дадоше, че ви помогнемо, срећна ви слава); акуз. вас, ви (вас гледају, нечу да ви льжем, видели су ви); инстр. вас (с вас смо пријатељи); лок. вас (оди вас пишу новине). Заменице они, оне, она имају једнаке облике за сва три рода; ген. њи (од њи смо позајмили); дат. њим, им, њи (да њим платимо, че им дадемо, на њи никој ништа не може, и на њи че дојде црни петак); акуз. њи, ђи, при чему је њи акценатско а ђи енклитичко (њи поштујемо, поштујемо ђи, обичамо ђи, несмо ђи видели); инстр. њи (с њи се дружимо); лок. њи (оди њи никој ништа не знаје).

Придеви[уреди]

Придеви мушког рода који се у књижевном говору завршавају завршетком -стан губе сугласник т: жалосан, корисан, масан, посан, савесан. Код неких придева у чијој се основи налази меки сугласник и где би требало очекивати наставак -е јавља се наставак тврдих основа, вокал о: говеџо месо, козјо млеко, овчо сирење, шупљо дрво, туџо дете.

Придеви неодређеног вида идентични су са придевима истог вида у књижевном језику (стар, црн). Придеви одређеног вида граде се додавањем постпозитивних заменица (члана) -ити (-ијат), -та, -то за родове у једнини и -ти, -те, -та за родове у множини: старити (старијат) човек, црнити (црнијат) кожув, убавата жена, големата њива, малечкото дете, јаребастото пиле, селсћити момци, новити опьнци, младете невесте, новете ципеле, трклетата деца, дрвената корита. Придеви се деклинирају као именице и придевске заменице. Када стоје уз именице мушког рода у једнини које казују имена чега живог, осим номинатива, имају само акузатив са наставком -ог(а) којим се изражавају сви остали падежи: ном. добар/добрити (добријат) зет, ген. од доброга/добротога зета, дат. на доброга/добротога зета, акуз. доброг/добротог зета, инстр. сас доброг/добротог зета, лок. оди доброг/добротога зета.

Компарација придева врши се партикулама по за компаратив и нај за суперлатив: голем, поголем, најголем.

Бројеви[уреди]

Облици бројева који су делимично друкчији од књижевних: једьн, четри, шес, једанајес(е) и јединајес(е), дванајес(е), тринајес(е), четрнајес(е), петнајес(е), шеснајес(е), седамнајес(е), осамнајес(е), деветнајес(е), двајес, тријес, четирес, педесе, шесе и шеесе, седамдесе, осамдесе, деведесе, двеста, триста, четри стотин(е), пет (шес, седам, осам, девет) стотин(е), иљадо, две иљаде, пет иљаде, милијон. Број један, осим бројног, има и значење неодређене заменице неки: бил једьн цар, пројде једна жена, чул сам од једни пријатељи, степамо се с једна деца.

Глаголи[уреди]

Глаголи су у пиротском говору као и у књижевном, најразвијенија категорија речи, али је број њихових облика мањи. У њему нема инфинитива, футура другог и глаголског прилога прошлог. Инфинитив се исказује речју да и облицима презента: поче да вика (поче плакати), мора да се једе (мора се јести), сви че да појдемо (сви ћемо поћи). Реч да се често изоставља: можеш (мож) ли се заклнеш (можеш ли се заклети). Презент има наставке књижевног језика (м, ш, мо, те, у или е).[2]

Аорист је у пиротском говору у широкој употреби. Иако му је главна функција да од свршених глагола казује свршене радње, он се може градити и од несвршених. Његови се облици разликују од књижевних што на крају 1. лица једнине немају сугласник -х, а у 1. лицу множине уместо наставка -смо имају наставак -мо. Остала лица једнака су са књижевним: набра, набра, набра, набрамо, набрасте, набраше; седо, седе, седе, седомо, седосте, седоше; врљи, врљи, врљи, врљимо, врљисте, врљише; чу, чу, чу, чумо, чусте, чуше.

Имперфекат се у овом говору употребљава чешће него у књижевном. Гради се од пуне или окрњене презентске основе имперфективних глагола наставцима -о, -ше, -ше, -омо, -осте, -оше, с тим што је наставак -ше у 3. лицу множине аориског порекла (уместо -ху): ткајео, ткајеше, ткајеше, ткајеомо, ткајеосте, ткајеоше; збирао, збираше, збираше, збираомо, збираосте, збираоше; кад пуче, ја таман ручао; седеомо пред врата.

Перфекат се разликује од стандардног облика само у мушком роду радног придева у једнини, где је крајње л остало непретворено у о: бил је голем газда, несьм козе пасал, него сам школу учил. Може бити без помоћног глагола: пристал деда узговеда, тупанат бил голем, ама празан.

Плусквамперфекат се гради од имперфекта помоћног глагола будем и радног глаголског придева који је у мушком роду једнине са невокализованим крајњим сугласником -л: бео пошьл на време, Нишава беше дотекла, беомо се споразумели, беосте ли стигли. Футур је састављен од енклитичког облика че (3. лице једнине презента помоћног глагола очу) и презента глагола који се мења: че платим, че платиш, че плати, че платимо, че платите, че плате. Може бити и са везником да, али је чешће без њега: че да плате, када че идеш у село, најесен че (да) га женимо, он че (да) те испрати.

Потенцијал, као облик којим се исказује могућност вршења или извршења радње, гради се од енклитике би аориста помоћног глагола будем и радног глаголског придева: ја би носил, ти би носил, он би носил, ми би носили, ви би носили, они би носили. Кад би сваћи дьн била коледа, деца не би пасла говеда. И боса би по њега пошла.

Радни глаголски придев има у мушком роду једнине крајње некадашње л незамењено вокалом о: обичал, скутал, видел, олечил, врнул, зденул, могьл, рекьл, допрл, умрл. Од помоћног глагола очу (хоћу), радни придев гласи: тел, тела, тело, тели, теле, тела. Ја сам тел, а они несу тели.

Не постоје три глаголска облика: инфинитив, футур други и глаголски прилог прошли.

Прилози[уреди]

Прилози се у основи слажу са стањем у говорима других крајева нашег језика али има доста и локалних облика. По значењу могу бити: прилози за време: дьньска, дьньсће, дочас (мало касније), једньг (одмах, сместа), једноман (често, сваки час), зајучер (прекјуче), јутре (сутра), зајутре (прекосутра), јучер, јучерка (јуче), зајучер (прекјуче), кночи (довече), ночњам (ноћу), надокрајћу (најзад, на крају), напред (раније, некада – напред се подобро живело), њекња (ономад, пре неки дан), оточ, оточка, оточће (мало пре), оцутра, одоцутра (јутрос), отьг (отада), ночту (те ноћи), сьг, сьга (сад), тьга (тада), суноч (сву ноћ), синочка, синочће (синоћ), ньчьс, ньчьска, ньчьсће (ноћас), стьвнин (за мрака). Прилози за место: дека (где, куда), дотука (довде), однадвор (споља, са спољне стране), изоздол (одоздо), изозгор (одозго), назем-и (на земљи), одек-а (одакле), одовдек-а (одовде), суде (свуда), тудев-а, тудек-а (ту, ту негде), тув-а, тук-а (ту). Прилог куде може значити где и куда: куде си бил, куде идеш. Додавањем префикса добија и друкчија значења: откуде (одакле), докуде (докле), накуде (куда, у ком правцу), куде-куде (кудикамо): они су куде-куде побогати оди нас, варај-куде има именичко значење: туђина, даљина, непознат крај (дошьл је од варај-куде). Прилози за начин: додумно (споразумно, договором), другако (друкчије), бабачко (добро, много, како ваља): наједомо се бабачко, испольк (тихо, полако) жмичћи (жмурећке), крадечћи, крадачком (крадом), млком (ћутке, нечујно: влк млком дави), навиле (узалуд: навиле ти лепотија), наједнуш (наједном), напоречћи (попреко, мргодно), намањьк (мало, недовољно), накуп (скупа, заједно), надве-натри (површно, на брзину, збрда-здола), усуле (у поверењу, у четири ока, насамо), срчено (брзо), поуме (напамет, по свом знању: ја си тов работим поуме), нааће (веома добро, најбоље), најпрво (најпре), једноолчек (врло мало), сасве (сасвим, потпуно), најаве (јавно, отворено: они си това најаве).

Предлози[уреди]

Употреба предлога у пиротском говору, због његове аналитичке деклинације, чешћа је него у књижевном језику. Предлози су: врз, през (преко, изнад); Кьм, кьмто, значи ка, према, у правцу; куде, поред прилошког значења где и куда, има значење и предлога код; покре значи поред, покрај;

Везници[уреди]

Уместо везника али употребљава се облик ама: заиграл би ама ме нога боли, све су убаве ама она је најубава. Везник као замењује се обликом како: стар човек је како малечко дете, вредан како кртица, гледа како поганац из рупу. Уместо те, често се употребљава та: удари га, та га осакати. Раставни везник или-или има два облика: јал(и)-јал(и), ел(и)- ел(и): јал риба делена, јал брада скубена, ели њу ели ни једну другу. Везник дек(а), постао од прилога гдека, осим прилошког значења где и куда (дека си бил, дека идеш) има и значење везника да (видим дека сам крив, несьм знал дека је твоје дете) и везника јер (не работи дека је болан, несу ме школовали дека смо били сиротиња).

Узвици[уреди]

За изражавање осећања (страха, туге, жалости, изненађења) чест је узвик леле или лелће, често спојен са именицом: леле Боже, лелће нанће, леле ћиша иде; леле, леле какьв убав човек пођину, лелће Бошће какво се чудо направи. Узвик мале значи јао, куку, леле: мале, мале колко се народ поквари. Звуцима из природе одговарају скупови гласова (бьц, жьц, зьц, жврц, тлц, цьк, зврц, чук, чьп, пљус), који служе и као основа за грађење речи (бьцнем, жьцнем, тлцнем, чукнем).

Речце[уреди]

Показне речце ево, ето, ено јављају се у облику еве, ете, ене: еве ти паре, ене ти кола, па иди; ете ви вашето убавило. Када стоје на почетку групе речи или реченице, речце еве, ете могу бити без почетног самогласника: ве га иде, те тов сам тражил, те га. Речца еј може имати и значење речце ено: еј га, еј онија ми се допада, еј онија проклетија. Упитно је ли да, је л´ да исказује се облицима ели, лели, ли: ели си и ти бил, ели ме обичаш, лели рече да че дојдеш, ли ми обећа, ли га познаваш.

Референце[уреди]

  1. ^ Златковић, Речник пиротског говора,2014
  2. ^ Белић, Дијалекти источне и јужне Србије, 1905.

Литература[уреди]

  • Белић, Дијалекти источне и јужне Србије, 1905
  • Богдановић, Императив типа чеке, гледе у говорима призренско-тимочке области, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, 37 (1-2), 75-81, 1994
  • Ранчић, Из мог завичаја: приче, легенде, бајке, 1969
  • Златковић, Речник пиротског говора, 2014
  • Дијалектологија српско-хрватског језика, Павле Ивић
  • Васић, О речнику пиротског говора Драгољуба Златковића, Пиротски зборник 40, 2015
  • Живковић, Говор Пирота, Пиротски зборник 39, 2014