Аорист

Аорист (од грч. ἀόριστος, транслит. аористос — „неодређен, неограничен”) или прошло свршено време је прост и личан глаголски облик који осликава радњу која се десила у прошлости, и то:

радњу која се десила након неке друге радње у прошлости
радњу која се десила „скоро“, тј. недуго пре тренутка говора.^[1]

Грађење

Аорист се најчешће гради од свршених глагола. Примери:

урадих
сретох
падох

Код правилних глагола са инфинитивним наставком -ти, аорист се гради тако што се на инфинитивну основу додају наставци за облик и лица:

Лице	Једнина	Множина
1.	-х (урадих)	-смо (урадисмо)
2.	-ø (уради)	-сте (урадисте)
3.	-ø (уради)	-ше (урадише)

Код глагола са инфинитивним наставком -сти или -ћи, на инфинитивну-аористну основу додају се следећи наставци:

Лице	Једнина	Множина
1.	-ох (падох, испекох)	-осмо (падосмо, испекосмо)
2.	-е (паде, испече)	-осте (падосте, испекосте)
3.	-е (паде, испече)	-оше (падоше, испекоше)

У 2 и 3. лицу једнине долази до палатализације крајњег сугласника инфинитивне основе испред самогласника е (испеке > испече).

Употреба

У српском језику аорист се употребљава у индикативу, релативу и модусу.^[2]

Индикативна употреба

Индикативно употребљен аорист означава радњу која се извршила у времену говорења (или непосредно пре времена говорења) или се вршила све до једног тренутка у времену говорења.

Релативна употреба

Релативно употребљен аорист означава радњу која се вршила или извршила у неком прошлости, која је изван времена у ком се о њој говори.

Модална употреба

Модалним аористом означава се став говорника према неоствареној/неизвршеној радњи, стању или збивању. Може означавати став уверености да ће се радња вршити (нпр. Отвори прозор, угуших се!), намеру да се радња изврши (нпр. Одох ја у школу) и став услова (архаично, Ако пођох, нагледах се јада, ак'не пођох, нећу видјет драге)

Употреба аориста у народним говорима наспрам употребе у службеном и писаном језику

У епским народним песмама које је прикупио Вук Караџић учешће аориста износи 62.9%, док је учешће перфекта од 31.96%. Слично томе, усмено приповедање о Првом српском устанку Карађорђевог саборца Петра Јокића из Тополе (које је дословно записао Милан Ђ. Милићевић 1852. године) садржи 33.23% аориста, само 19.59% перфекта, док на историјски презент отпада чак 45.53%. Наредна слика даје преглед употребе аориста у појединим народним говорима, на основу научних радова истраживања дијалеката (која се обично спроводе у сеоским срединама, и међу старијим говорницима), рађених углавном после 1945. године. Као што се може видети, запажено је да је аорист у највећем делу Србије (осим Војводине) и у Црној Гори врло често глаголско време у народном говору. У некима од њих је назначен и као најчешће прошло глаголско време (поједини говори југоисточне Србије и Црне Горе).^[3]

О високој учестаности аориста у говору становништва Србије пре Другог светског рата сведоче и надгробни споменици. На следећем графикону се могу видети учешћа прошлих глаголских времена на надгробним споменицима подигнутим од 1901. до 1942. године, на појединим гробљима у Србији. Као што видимо, аорист је у сеоским срединама чешћи него у градским. Исто тако се на примеру београдског Новог гробља види да је аорист био чешћи међу сиромашнијим, односно мање образованим грађанима, него међу имућнијим, односно образованијим. То се запажа и у данашње време.^[3]

Насупрот употреби падежа, употреба прошлих глаголских времена, па самим тим и аориста, је у стандардном српском језику необавезна. Отуда, услед изражене диглосије, имамо редовну појаву да се у судству, полицији, новинарству, осталим медијима и тако даље, приликом записивања усмених изјава и исказа грађана из њих избацују аорист, остала прошла времена и историјски презент и замењују перфектом. Тако је на суђењу генералу Дражи Михајловићу 1946. године прочитано 17 записаних изјава грађана који суђењу нису присуствовали, у којим су сва остала глаголска времена замењена перфектом. С обзиром да су свих 17 изјава записане у првом лицу, и да се ради о становницима села, учешће перфекта у њиховим изјавама од 100% је немогуће. То се види по изјавама сељака-сведока који су усмено сведочили на истом суђењу, где је учешће и аориста и историјског презента значајно. Од завршетка Другог светског рата аорист (заједно с још неким глаголским временима) готово у потпуности нестаје из историјских књига, што се може видети на следећем графикону. Аорист ипак опстаје у књижевности и донекле у књигама мемоарске садржине, чији је језик ближи народном него службеном језику.^[3]

Види још

Референце

^ ^а ^б „Аорист”. Боске. Архивирано из оригинала 24. 10. 2021. г.
^ Станојчић & Поповић 2005.
^ ^а ^б ^в ^г Невски, А. (5. 12. 2021). „Положај аориста у стандардном српском језику”. Невген. Архивирано из оригинала 5. 10. 2023. г.

Литература

Станојчић, Живојин; Поповић, Љубомир (2005). Граматика српског језика — уџбеник за I, II, III и IV разред средње школе. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. ISBN 86-17-12430-X. COBISS.SR 121941004.

Спољашње везе

„Глаголски облици, времена и начини”. Едукација — Средње школе. Архивирано из оригинала 16. 5. 2022. г.

Јокић, Петар. „Граматика — Аорист (пређашње свршено време)”. Табановић. Архивирано из оригинала 7. 12. 2022. г.

[Боске-1] а ^б „Аорист”. Боске. Архивирано из оригинала 24. 10. 2021. г.

[FOOTNOTEСтанојчићПоповић2005-2] Станојчић & Поповић 2005.

[Невски-3] а ^б ^в ^г Невски, А. (5. 12. 2021). „Положај аориста у стандардном српском језику”. Невген. Архивирано из оригинала 5. 10. 2023. г.

[1]

[2]

[3]