Пистаћ

С Википедије, слободне енциклопедије

Пистаћ
Pistacia vera Kerman.jpg
плод пистаћа
Научна класификација edit
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Кладус: Rosids
Ред: Sapindales
Породица: Anacardiaceae
Род: Pistacia
Врста:
P. vera
Биномно име
Pistacia vera

Пистаћ (лат. Pistacia vera) је дрво високо до 10 метара коме је природно станиште југозападна Азија (Иран).

Историја

Дрво пистаћа је поријеклом из региона централне Азије, укључујући данашњи Иран и Авганистан.[1][2][3][4]

печени плод пистаћа

Археологија показује да је семе пистаћа била свакодневна храна још 6750. године пре нове ере.[5] До сада, најранији докази о конзумирању пистаћа датирају из средње Азије бронзаног доба и потичу из модерног Узбекистана.[6][7]

Дрвеће писаћа су из Азије у Европу унели Римљани у 1. веку нове ере. Узгајају се широм јужне Европе и северне Африке.[8]

Појављује се у Диоскоридовим списима као пистакиа (πιστακια), препознатљива као П. вера и по поређењу са боровим орасима.[9]

Плиније Старији да су пистаћи „добро позната међу нама“ као и да су били једно од дрвећа јединствених за Сирију, и да је семе у Италију унео римски проконзул у Сирији Луције Вителије Старији (на функцији 35 године) и у исто време у Хиспанију од стране Цицерона.[10]

Наводи се да су Висећи вртови Вавилона садржали стабла пистаћа током владавине краља Меродах-Баладана око 700. године пре нове ере.[11]

У 19. веку, пистаћ се комерцијално гајио у деловима енглеског говорног подручја, као што је Аустралија и Нови Мексико[12] и Калифорнија где је уведен 1854. као баштенско дрво.[13]

Референце

  1. ^ Marks, Gil (17. 11. 2010). Encyclopedia of Jewish Food (на језику: енглески). HMH. ISBN 978-0-544-18631-6. »These pale green nuts covered with a papery skin grow on a small deciduous tree native to Persia, the area that still produces the best pistachios.« 
  2. ^ „Pistacia vera L. | Plants of the World Online | Kew Science”. Plants of the World Online. Приступљено 24. 5. 2019. 
  3. ^ „Pistachio | Description, Uses, & Nutrition”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. »The pistachio tree is believed to be indigenous to Iran.« 
  4. ^ V. Tavallali and M. Rahemi (2007). „Effects of Rootstock on Nutrient Acquisition by Leaf, Kernel and Quality of Pistachio (Pistacia vera L.)” (PDF). American-Eurasian J. Agric. & Environ. Sci., 2 (3): 240–246, 2007: 240. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 24. 2. 2019. »Native P. vera forests are located in north eastern part of Iran particularly in Sarakhs region. This native P. vera is the origin of cultivated pistachio trees in Iran [1]. P. mutica is a wild species indigenous to Iran, growing with almond, oak and other forest trees common to most Alpine regions.« 
  5. ^ „History and Agriculture of the Pistachio Nut”. IRECO. Архивирано из оригинала на датум 8. 7. 2006. Приступљено 27. 2. 2012. 
  6. ^ D. T. Potts (21. 5. 2012). A Companion to the Archaeology of the Ancient Near East, Volume 1. стр. 199. ISBN 9781405189880. 
  7. ^ Harlan Walker (1996). Cooks and Other People. стр. 84. ISBN 9780907325727. 
  8. ^ Davidson (1999)Oxford Companion to food, Oxford University Press
  9. ^ James Strong, ed.
  10. ^ Pliny's Natural History, xiii.10.5, xv.22.
  11. ^ „History and Agriculture of the Pistachio Nut”. IRECO. Архивирано из оригинала на датум 8. 7. 2006. Приступљено 27. 2. 2012. 
  12. ^ Esteban Herrera (1997) Growing pistachios in New Mexico, New Mexico State University, Cooperative Extension Service, Circular 532
  13. ^ Introduction to Fruit Crops (Published Online), Mark Rieger, Rieger asserts that pistachios began to be commercially harvested in the 1970s. 2006

Спољашње везе