Политички католицизам

Политички католицизам је политичка и културна доктрина која промовише идеје и социјално учење Католичке цркве у јавном животу.

Почетак католичког друштвено-политичког дјеловања

Као програм и покрет, политички католицизам јавља се први пут међу пруским католицима, у другој половини 19. вијека, а као одговор на либералистичке друштвене тенденције. Главни разлог био је покушај канцелара Ота фон Бизмарка да ограничи утицај Католичке цркве и стави је под надзор државе, прво у Пруској, а онда и у уједињеној Њемачкој. Борба која је настала позната је као културкампф.

Католички друштвени покрет се из Њемачке проширио на Аустроугарску, нарочито на данашњу Аустрију, Словенију, Украјину и Хрватску (Хрватски католички покрет). Истовремено, у Европи се ширила Католичка акција, коју је чинило више организација и групација католичких лаика који су покушавали утицати на друштво и политику.

Послије енциклике Rerum novarum (О новим стварима) папа Лава XIII из 1891, политички католички покрет постаје снажнији, живљи и шири се на друга друштвена подручја, нарочито у свијет рада. Том енцикликом Католичка црква је исказала своје занимање за друштвена, економска, политичка и културна питања, а нарочито за радничко питање и позиве на радикалну трансформацију западног, индустријског друштва, прожета капиталистичким и либералним утицајима. Католици предвођени клером, улазе у активан друштвени и политички живот, ангажујући се у друштвеним проблемима на хришћанским, католичким начелима, супротстављајући се свјетовном, секуларном приступу. Тако је нпр. католички активиста Мери Харис, с Националним католичким социјалним концилом, водила борбу за укидање дјечијег рада у Сједињеним Америчким Државама на почетку 20. вијека.

Католички покрет у 20. вијеку

Почетком 20. вијека католички покрети постају врло снажни у Аустрији, Ирској, Италији, Њемачкој, Француској и широм Латинске Америке. Свима је заједничка заштита Католичке цркве и њеног утицаја, због јачања либералистичких и антиклерикалних политичара, као и очување католичке вјере и моралних вриједности од растуће секуларизације. Противници таквих настојања називали су те покушаје и организације клерикалистичким.

Католички покрети развијају различит облик демохришћанске идеологије. Многи критикују капитализам и промовишу хришћански социјализам и идеју социјалне правде. Либерали су главни противници политичког католицизма и жестоко га нападају. Тако су нпр. у Мексику завладали атеисти и двадесетим година 20. вијека потпуно забранили католицизам и Католичку цркву, што је довело до отворене католичке револуције под називом Устанак кристероса (1926—1929).

Ови католички покрети изњедрили су различите облике хришћанско-демократске идеологије, промовишући морално и социјално конзервативне идеалне, држећи се истовремено идеологије „средњег пута” између необузданог капитализма и државног социјализма.

Ране политичке странке

Неке од важнијих политичких странака биле су:

Хришћанско-демократска народна странка Швајцарске (1848);
Католичка странка у Белгији (1869);
Странка центра у Њемачкој (1870);
Словеначка народна странка (1892);
Народна либерална акција у Француској (1901);
Заједничка лига римокатоличких бијелаца у Холандији (1904), која прелази у Римокатоличку државну странку (1926);
Словачка народна странка (1918);
Хрватска пучка странка (1919);
Италијанска народна странка (1919);
Пољска хришћанска демократска странка (1919);
Баварска народна странка (1919);
Национална лига за одбрану вјерске слободе у Мексику (1924).

Рани синдикати

Осим политичких странака оснивани су и католички синдикати, који су залагали за радничка права. Неки од првих таквих синдиката били су:

Синдикат типографских радника у Шпанији (1897);
Солидарност у Јужној Африци (1902);
Конфедерација хришћанских синдиката у Белгији (1904);
Синдикат католичких радника у Мексику (1908);
Међународна федерација хришћанских синдиката, у Хагу 1920, која се удружила у Међународно удружење хришћанских синдиката, основано у Цириху 1908, а преко Свјетске конфедерације рада прешла у данашњу Међународну конфедерацију синдиката;
Француска конфедерација хришћанских радника (1919);
Луксембуршка конференција хришћанских синдиката (1921);
Млади хришћански радници у Белгији (1924);
Католички раднички покрет у САД-у (1933).

Синдикати послије Другог свјетског рата

Послије Другог свјетског рата, између осталих, основани су:

Италијанска конфедерација радничких синдиката (1950),
Хришћанска синдикална федерација Њемачке (1959);
Хришћански савез радника у Белизеу (1963);
Солидарност у Пољској (1980).

Између деснице и љевице

До Другог ватиканског сабора Католичка црква није у потпуности прихватила концепт савремене демократије, нарочито на друштвеном и економском пољу, јер се плашила антиклерикалних друштвених тенденција. Кад су и католички друштвени активисти постали љевичари, Католичка црква је то покушала спријечити. Тако су Покрет свештеника-радника у Француској 1940-их и 1950-их и теологија ослобођења у Латинској Америци 1960-их, 1970-их и 1980-их осуђене и ограничене на ексцесе. Покрети за социјални правду, попут Покрета католичких друштвених студија у Аустралији 1940-их и 1950-их, из којег се развио касније Национални грађански сабор, имали потпуну подршку црквене хијерархије.

Католичко свештенство и лаици-католици повремено су подржавали крајње десничарске лидере (нпр. Франсиско Франко и Антонио де Оливеира Салазар, као и војни режими Латинске Америке). Као резултат, многи радници укључени у раднички покрет придружили су се социјалдемократским и комунистичким странкама, које су често прокламовале секуларне пароле и позивале на револуцију против „старих” вриједности, укључујући религију и цркву (спој католицизма и национализма који је створио Франко постао је познат као „национални католицизам”, који је инспирисао многе сличне покрете широм Европе).^[1]

У посљедње вријеме, нарочито послије Другог свјетског рата, хришћанско учешће у политици почело је да слаби, а многе „хришћанско-демократске” странке изгубиле су свој „хришћански” елемент. Повратак хришћанског учешћа у европском политичком животу почетком 21. вијека обиљежен је појавом нових, углавном мањих, политичких странака, као нпр. оне удружене у Европски хришћански политички покрет. Једна од основних идеја овог покрет може се описати на сљедећи начин:^[2]

Одвајање Цркве о државе не подразумјева раздвајање вјере и друштвене акције, моралних принципа и политичког избора, али штити право вјерника и вјерских група да слободно исповиједају вјеру и да дјелују у јавном животу у складу са својим вриједностима.

Види још

Референце

^ Payne, Stanley G. (1984). Spanish Catholicism: An Historical Overview (на језику: енглески). Univ of Wisconsin Press. стр. xiii. ISBN 978-0-299-09804-9. Приступљено 19. 7. 2021.
^ „Catholics in Political Life | USCCB”. www.usccb.org (на језику: енглески). Приступљено 19. 7. 2021.

Литература

Boyer, John W. (2004). Catholics, Christians and the Challenges of Democracy: The Heritage of the Nineteenth Century (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-0-203-64246-7.
Cary, Noel D. (1996). The Path to Christian Democracy : German Catholics and the Party System from Windthorst to Adenauer (на језику: енглески). Cambridge, Mass. ISBN 9780674419032.
Conway, Martin (1997). Catholic Politics in Europe, 1918-1945 (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-0-415-06401-9. Приступљено 19. 7. 2021.
Kaiser, Wolfram; Wohnout, Helmut (2004). Political Catholicism in Europe 1918-1945: Volume 1 (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-135-76672-6.
Evans, Ellen Lovell (1999). The cross and the ballot : Catholic political parties in Germany, Switzerland, Austria, Belgium and the Netherlands, 1785-1985 (на језику: енглески). Boston, MA: Humanities Press. ISBN 978-0391040953.

[1] Payne, Stanley G. (1984). Spanish Catholicism: An Historical Overview (на језику: енглески). Univ of Wisconsin Press. стр. xiii. ISBN 978-0-299-09804-9. Приступљено 19. 7. 2021.

[2] „Catholics in Political Life | USCCB”. www.usccb.org (на језику: енглески). Приступљено 19. 7. 2021.

[1]

[2]