Антонио де Оливеира Салазар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Антонио де Оливеира Салазар
Salazar1.jpg
Антонио де Оливеира Салазар
Биографија
Датум рођења(1889-04-28)28. април 1889.
Место рођењаВимиеро
 Португалија
Датум смрти27. јул 1970.(1970-07-27) (81 год.)
Место смртиЛисабон
 Португалија
ДржављанствоПортугалско
РелигијаРимокатолик
Професијапрофесор, економиста, политичар
Политичка
партија
Национални савез
ПотписAntonio Salazar Signature.jpg
Премијер Португалије
5. јул 1932. — 25. септембар 1968.
ПретходникДомингос Оливеира
НаследникМарсело Кајетано
Министар одбране Португалије
5. јул 1932. — 2. август 1950.
Претходникфункција установљена
НаследникСантос Кошта

Антонио де Оливеира Салазар (порт. António de Oliveira Salazar; 28. април 188927. јул 1970) био је португалски конзервативни политичар и премијер од 1932. до 1968. године. Салазар је 1933. завео профашистичку диктатуру, окончану тек Каранфилском револуцијом 1974, четири године после његове смрти.

Као обучени економиста, Салазар је ушао у јавни живот уз подршку председника Оскара Кармона након португалског државног удара од 28. маја 1926, првобитно као министар финансија, а касније као премијер. Противна демократији, комунизму, социјализму, анархизму и либерализму, Салазарова владавина је била конзервативне и националистичке природе. Салазар се дистанцирао од фашизма и нацизма, који је критиковао као „паганске цезаризме” који нису признавали ни правне ни моралне границе.[1] Салазар је промовисао католицизам, али је тврдио да је улога цркве друштвена, а не политичка и склопио је Конкордат из 1940. Један од мотоа Сализаровог режима је био „Deus, Pátria e Família” (са значењем „Бог, домовина и фамилија”).[2]

Биографија[уреди]

Родио се 1899. године у месту Вимиеро, у централној Португалији. Породица му је била сиромашна са 11 деце, а он је био једини син. Од 1900. до 1914. године, боравио је у семеништу, размишљајући да постане свештеник, али се предомислио. Никад се није оженио.

Године 1910, укинута је монархија и проглашена Португалска република. Није се превише занимао за политику, иако је вршио неке политичке дужности. У парламент је ушао 1921. године, али га је напустио након годину дана, након само једне седнице. После тога се вратио предавању економије на Универзитету Коимбра. Након државног удара 1926, поновно се вратио у политичке воде.

Вођа Португалије[уреди]

Након консолидовања тзв. Националне диктатуре, Салазар је 1932. постао нови премијер државе и 1933. основао Нову Државу, ауторитарни десничарски (у својој раној фази и филофашистички[3]) режим који је контролисао португалски друштвени, политички, и културни живот од 1933. до 1974. године.

Током Шпанског грађанског рата, званично неопредељен, слао је помоћ Франковим националистима у борби против републиканаца. Током Другог светског рата је такође био званично неутралан, али је помагао Савезнике из страха да Велика Британија не окупира португалске колоније у Африци.[4]

Био је и председник Португалије током кратког мандата 1951. године. Жестоко се противио деколонизацији, па је Португалија задржала своје колоније и након његове смрти. Током 1960-их, у португалским колонијама су били активни бројни герилски покрети који су се борили против колонијалне власти. Последњи се португалске власти ослободио Мозамбик 1974. године. Током 1960-их је дозволио одређену слободу штампе, што је узроковало његово погоршање односа с Франсиском Франком.

Повукао се с власти 1968. године, након можданог удара којег је претрпео. С функције премијера га је сменио председник Америко Томаз. Неки извори говоре да је Салазар све до своје смрти у 81. години веровао да је још увек премијер Португалије.[5] Умро је у Лисабону, а сахрањен је у родном месту. На сахрани је учествовало неколико десетина хиљада људи.

Салазарову политику наставио је Марсело Каитано, све до тзв. Револуције каранфила, 25. априла 1974. године.

Референце[уреди]

  1. ^ Kay 1970, стр. 68.
  2. ^ Gallagher 1983, стр. 60.
  3. ^ Raby 1988.
  4. ^ Wilson, Robert (3. 12. 2011). „The Capital of Intrigue in a World at War”. The Wall Street Journal. New York. Приступљено 9. 12. 2011. 
  5. ^ Meneses 2013, стр. 608–609.

Литература[уреди]

A mocidade e os princípios, 1889–1928 (3. ed. com estudo prévio pelo Joaquim Veríssimo Serrão). 1 (3a изд.). Porto [Portugal]: Civilização Editora. 2000 [1977]. ISBN 978-9722618397. 
Os tempos áureos, 1928–1936 (2. ed.). 2. Porto: Livraria Civilização. 1977. ISBN 978-9722618403. 
As grandes crises, 1936–1945. 3 (5a изд.). Porto: Livraria Civilização. 1978. ISBN 978-9722618434. 
O ataque, 1945–1958. 4 (4a изд.). Porto: Livraria Civilização. 1980. ISBN 978-9722618441. 
A resistência, 1958–1964. 5 (4 изд.). Porto: Livraria Civilização. 1984. ISBN 978-9722618410. 
O último combate (1964–1970). 6. Porto [Portugal]: Civilização Editora. 1985. 
  • Pereira, Pedro Teotónio (1987). Correspondência de Pedro Teotónio Pereira Oliveira Salazar (на језику: Portuguese). Presidência do Conselho de Ministros. Comissão do Livro Negro sobre o Regime Fascista. 
  • Pimentel, Irene; Ninhos, Claudia (2013). Salazar, Portugal e o Holocausto (на језику: Portuguese). Lisbon. стр. 908. ISBN 978-9896442217. 
  • Rendel, Sir George (1957). The Sword and the Olive – Recollections of Diplomacy and Foreign Service 1913–1954 (First изд.). John Murray. ASIN B000UVRG60. 
  • Wheeler, Douglas L. (1983). „In the Service of Order: The Portuguese Political Police and the British, German and Spanish Intelligence, 1932–1945”. Journal of Contemporary History. 18 (1): 1—25. JSTOR 260478. doi:10.1177/002200948301800101. 
  • Wheeler, Douglas L.; Opello, Walter C. (2010). Historical Dictionary of Portugal. Scarecrow Press. стр. 238—241. ISBN 978-0810870758. 
  • Wiarda, Howard J. (1977). Corporatism and Development: The Portuguese Experience (First изд.). Univ of Massachusetts Press. ISBN 978-0870232213. 
  • Baklanoff, Eric N (1992). „The Political Economy of Portugal's Later "Estado Novo": A Critique of the Stagnation Thesis”. Luso-Brazilian Review. 29 (1): 1—17. JSTOR 3513163. 
  • Coyne, E.J. “Oliveira Salazar and the Portuguese Corporative Constitution.” The Irish Monthly, vol. 64, no. 752, 1936, pp. 81–94.
  • Gallagher, Tom. "Salazar: Portugal’s Great Dictator A contemporary of Hitler, Franco and Mussolini, Salazar is remembered by some of his compatriots as the greatest figure in the nation’s history. Why?" History Today (Sept 2018) 68#9 online
  • Graham, Lawrence S. and Harry M. Makler. Contemporary Portugal: the revolution and its antecedents (U of Texas Press, 1979)
  • Hamann, Kerstin, and Paul Christopher Manuel. "Regime changes and civil society in twentieth-century Portugal." South European Society and Politics 4.1 (1999): 71–96.
  • Kay, Hugh. Salazar and modern Portugal (1970) online
  • Payne, Stanley G. A History of Spain and Portugal (2 vol 1973) full text online vol 2 after 1700; standard scholarly history; chapter 27 pp. 663–683
  • Pimentel, Irene (2002). „Women's Organizations and Imperial Ideology under the Estado Novo”. Portuguese Studies. 18: 121—131. JSTOR 41105184. 
  • Pitcher, M. Anne. Politics in the Portuguese Empire: the State, industry, and cotton, 1926–1974 (Oxford University Press, 1993)
  • Stoer, Stephen R; Dale, Roger (1987). „Education, State, and Society in Portugal, 1926–1981”. Comparative Education Review. 31 (3): 400—418. JSTOR 1188572. 
  • Weber, Ronald. The Lisbon Route: Entry and Escape in Nazi Europe (2011).
  • West, S. George (1938). „The Present Situation in Portugal”. International Affairs. 17 (2): 211—232. JSTOR 2602248. doi:10.2307/2602248. 
  • Wright, George (1997). The destruction of a nation: United States' policy towards Angola since 1945. London: Pluto Press. ISBN 978-0745310299. 
  • Ribeiro De Meneses, Filipe. "Slander, Ideological Differences, or Academic Debate? The "Verão Quente" of 2012 and the State of Portuguese Historiography", E-Journal of Portuguese History (2012), 10#1 pp. 62–77. Online.
  • Salazar, António de Oliveira (1939). Doctrine and action: Internal and foreign policy of the new Portugal, 1928–1939. London: Faber and Faber. ASIN B00086D6V6. 
  • Coelho, Eduardo Coelho; António Macieira (1995). Salazar, o fim e a morte: história de uma mistificação; inclui os textos inéditos do Prof. Eduardo Coelho 'Salazar e o seu médico' e 'Salazar visto pelo seu médico' (1. изд.). Lisboa: Publ. Dom Quixote. ISBN 978-9722012720. 
  • de Melo Rita, Maria da Conceição; Vieira, Joaquim (2007). Os meus 35 anos com Salazar (на језику: Portuguese) (1st изд.). Lisbon: A Esfera dos Livros. ISBN 978-9896260743.  – Salazar seen by "Micas", one of his two adopted children.

Спољашње везе[уреди]