Полицијска држава

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ed NL icon.png
Овај чланак је део пројекта Вики-гимназијалац у Деветој гимназији у Београду.
Датум уноса: јануар 2019 — април 2019.
Википедијанци: Ова група ученика ће писати чланке на подстраницама, где ће остати до краја периода уноса и оцењивања.
Позовамо вас да помогнете ученицима и дате им смернице током израде.

Полицијска држава је термин који означава владу која извршава власт кроз моћ полиције. У почетку, термин је означавао државу коју је регулисала цивилна управа, али од почетка 20. века она је преузела емоционанално и погрдно значење описујући непожељно стање живљења које карактерише силно присуство цивилних власти.[1] Становници полицијске државе могу искусити ограничења у својој мобилности или на слободу изражавања или комуницирања о политичким или другим ставовима који су подложни полицијском надзору или извршењу. Политичка контрола може се вршити путем тајних полицијских снага које делују изван граница које нормално намеће уставна држава.[2] Роберт вон Мохл, који је први увео владавину права у немачку судску праксу, супротставио се Рецхтсстаату („правној” или „уставној” држави) с антиаристократском Полизеистаат ("полицијска држава").[3]

Историја употребе[уреди]

Окфордски енглески речник прати израз „полицијска држава” још из 1851. године, када је коришћен у вези са употребом националне полиције за одржавање реда у Аустрији.[4] Немачки појам Polizeistaat дошао је у употребу на енглеском језику 30-их година прошлог века у односу на апсолуне владе које су почеле да се појављују у Европи.[5]

Будући да постоје различите политичке перспективе у погледу тога која је одговарајућа равнотежа између индивидуалне слободе и националне сигурности, не постоје објективни стандарди који дефинишу полицијску државу. Овај концепт се може посматрати као баланс или скала. У том аспекту, сваки закон који има ефекат уклањања слободе сматра се да се креће ка полицијској држави, док се сваки закон који ограничава надзор над становништвом сматра напредовањем ка слободној држави.[6]

Електронска полицијска држава је она у којој влада агресивно понашање, користи електронске технологије за евидентирање, организовање, претрагу и дистрибуцију форензичких доказа против својих грађана.[7][8]

Примери држава са сродним атрибутима[уреди]

Хенри VIII Тудор Енглески је радио по принципу полицијске државе.[9][10] Опричнина коју је основао Иван IV у Русији 1565. године функционисала је као полицијска држава, са прогонима и аутократском владавином.[11][12]

Совјетски Савез и његове сателитске државе, укључујући Источну Немачку и друге чланове совјетског блока, имале су обимне и репресивне полицијске и обавештајне службе (као што је КГБ). Приближно 2,5% одрасле популације Источне Немачке је служило као доушник за Штази, отприлике један агент или информатор за сваких 6,5 грађана.[13]

Народна Република Кина је највећа и најпрепознатљивија полицијска држава, која има масиван систем надзора, злогласну цензуру, слободу говора, једностраначки систем и први светски социјални кредитни систем. Познати су и због кршења људских права, као што је то био случај у време владавине Мао Зедонга и кампова за преображавање у Синкјангу.[14]

У Ирану, за време владавине Схаха Реза Шах Пахлавија, од 1925. до 1941. године, дошло је до повећаног присуства полиције које је хапсило и мучило многе људе који су били против његове владавине. Присуство полиције и надзор повећали су се још више под владавином сина Резе Схаха, Мохамеда Резе Пахлавија, од 1941. до 1979. године, стварањем тајне полиције САВАК-а. Били су постављани на сваком углу улице, жестоко одани Схаховој владавини, хапсећи и мучећи многе људе; у овој владавини такође је дошло до наглог пораста политичких затвореника. Јавни гнев и масовне устанке против Шаха довели су до иранске револуције 1979. године коју је водио Рухолах Мусави Хомеини, што је довело до свргавања шаховске владавине, а тиме и укидања иранске монархије и стварања Исламске Републике Иран, окончавајући више од 2.500 година историје монархије. Присуство полиције поново се повећало и драстично погоршало стварањем Исламске револуционарне гарде, посебно полиције за моралност, полиције Басиј, која је снажно подржавала исламски закон о цивилима.

Нацистичка Немачка је изашла из првобитно демократске владе, али је постепено вршила све репресивнију контролу над својим народом до Другог светског рата. Поред СС-а и Гестапо-а, нацистичка полицијска држава је користила правосуђе да преузме контролу над становништвом од 1930-их до краја рата 1945. године.[15]

Током периода апартхеида, владе Јужне Африке су задржале атрибуте полицијске државе као што су забрана људи и организација, хапшење политичких затвореника, одржавање сегрегираних животних заједница и ограничавање кретања и приступа.[16]

Чилеански Аугусто Пиноче радио је као полицијска држава,[17] показујући „репресију над јавним слободама, елиминацију политичке размене, ограничавање слободе говора, укидање права на штрајк, замрзавање плата”.[18]

Република Куба под председником (а касније и националистичким диктатором) Фулгенциоом Батистом била је ауторитарна полицијска држава за време његове владавине. Полицијски утицај се повећао након његовог пад током кубанске револуције 1959. године, када је дошао на власт Фидел Кастро и његов комунистички режим.[19][20][21][22]

Регија модерне Северне Кореје дуго је имала елементе полицијске државе, од Силе краљевства у Јуцхе-у,[23] до наметања фашистичке полицијске државе од стране Јапанаца,[23] наметнуте апсолутној полицијској држави под влашћу породице Ким.[24] Паришки Репортери без граница сврстали су Северну Кореју последње или претпоследње у тесту слободе медија од увођења Индекса слободе штампе, Наводећи да владајућа породица Ким контролише све медије.[25][26]

Као одговор на предлоге владе о доношењу нових сигурносних мера за сузбијање протеста, влада странке АК Парти је оптужена да је Турску претворила у полицијску државу.[27]

Од египатског државног удара 2013. године, војна влада Египта предузела је драматичне кораке за разбијање слободе вероисповести и изражавања, што је довело до оптужби да је заправо постала "Револуционарна полицијска држава".[28][29]

Фиктивна полицијска држава[уреди]

Фиктивне полицијске државе су се појавиле у многим медијима, од романа до филмова, до видео игара. Џорџ Орвел 1984. године описао је[кога?] Као "дефинитивни фиктивни третман полицијске државе, који је такође утицао на савремену употребу термина".[30]

Референце[уреди]

  1. ^ Tipton, Elise K. (2013). The Japanese Police State: Tokko in Interwar Japan. A&C Black. стр. 14. ISBN 9781780939742. Приступљено 5. 9. 2014. 
  2. ^ A Dictionary of World History, Market House Books, Oxford University Press, 2000.
  3. ^ The Police State, Chapman, B., Government and Opposition, Vol.3:4, 428–440, (2007). Accessible online at http://www3.interscience.wiley.com/journal/119912141/abstract[мртва веза], retrieved 15 August 2008.
  4. ^ Oxford English Dictionary, Third edition, January 2009; online version November 2010. [1]; accessed 10. 4. 2019.
  5. ^ The New Police Science: The Police Power in Domestic and International edited by Markus Dubber, Mariana Valverde
  6. ^ Police State (Key Concepts in Political Science), Brian Chapman, Macmillan, 1971.
  7. ^ "Police Checkpoints on the Information Highway", Computer underground Digest, Volume 6 : Issue 72 (14 August 1994), ISSN 1066-632X, "The so-called 'electronic frontier' is quickly turning into an electronic police state."
  8. ^ The Electronic Police State: 2008 National Rankings, by Jonathan Logan, Cryptohippie USA.
  9. ^ „Henry VIII: Henry the horrible”. The Independent. 12. 10. 2003. 
  10. ^ „Human truth in the Tudor police state”. Financial Times. 28. 9. 2006. 
  11. ^ Gella, Aleksander (1989). Development of Class Structure in Eastern Europe: Poland and Her Southern Neighbors. SUNY Press. стр. 217. ISBN 9780887068331. Приступљено 20. 8. 2016. »Oprichnina was originally a band of faithful servants organized by Ivan IV into a police force; they were used by the tsar to crush not only all boyars (Russian nobility) under suspicion, but also the Russian princes [...]. Oprichnina enabled the tsars to build the first police state in modem history.« 
  12. ^ Wilson, Colin (1964). Rasputin and the Fall of the Romanovs. стр. 60. Приступљено 20. 8. 2016. »[Ivan IV] established a political security force to run the Oprichina[sic], whose task was to spy on his enemies and destroy them; hence Ivan may be regarded as the inventor of the police state.« 
  13. ^ John O. Koehler. „Stasi: The Untold Story of the East German Secret Police”. The New York Times. Приступљено 22. 3. 2014. 
  14. ^ „China's re-education camps for Muslims expand, echo cultural revolution”. 
  15. ^ „SS Police State”. U.S. Holocaust Museum. Приступљено 22. 3. 2014. 
  16. ^ Cooper, Frederick (2002). Africa Since 1940: The Past of the Present. Cambridge University Press. стр. 149. ISBN 9780521776004. Приступљено 22. 3. 2014. 
  17. ^ Zwier, Paul J. (22. 4. 2013). Principled Negotiation and Mediation in the International Arena: Talking with Evil. Cambridge University Press. стр. 235. ISBN 9781107026872. Приступљено 22. 3. 2014. 
  18. ^ Casanova, Pablo González (1. 1. 1993). Latin America Today. United Nations University Press. стр. 233. ISBN 9789280808193. Приступљено 22. 3. 2014. 
  19. ^ Candelaria, Cordelia; García, Peter J.; Aldama, Arturo J. (2004). Encyclopedia of Latino Popular Culture. Greenwood Publishing Group. стр. 120. ISBN 9780313332104. Приступљено 27. 3. 2014. 
  20. ^ Bailey, Helen Miller; Cruz, Frank H. (1. 1. 1972). The Latin Americans: Past and Present. Houghton Mifflin. ISBN 9780395133736. Приступљено 27. 3. 2014. 
  21. ^ Novas, Himilce (27. 11. 2007). Everything You Need to Know About Latino History: 2008 Edition. Penguin Group US. стр. 225. ISBN 9781101213537. Приступљено 27. 3. 2014. 
  22. ^ Paul H. Lewis. Authoritarian regimes in Latin America.
  23. 23,0 23,1 Becker, Jasper (1. 5. 2005). Rogue Regime : Kim Jong Il and the Looming Threat of North Korea: Kim Jong Il and the Looming Threat of North Korea. Oxford University Press. стр. 74. ISBN 9780198038108. Приступљено 22. 3. 2014. 
  24. ^ Hixson, Walter L. (2008). The Myth of American Diplomacy: National Identity and U.S. Foreign Policy. Yale University Press. стр. 179. ISBN 9780300150131. Приступљено 22. 3. 2014. 
  25. ^ „North Korea Rated World's Worst Violator of Press Freedom”. U.S. Department of State. 25. 10. 2006. Приступљено 23. 7. 2008. 
  26. ^ North Korea still one of the world's most repressive media environments
  27. ^ „Critics: Proposed Legislation Turns Turkey Into Police State”. VOA. Приступљено 7. 6. 2015. 
  28. ^ „Egypt's New Police State”. The New York Times. Приступљено 20. 5. 2016. 
  29. ^ „Egypt: The Revolutionary Police State”. Politico. Приступљено 20. 5. 2016. 
  30. ^ The Encyclopedia of Police Science Volume 1 edited by Jack R. Greene

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]