Казанџија — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат

Инлајн

Верзија на датум 26. март 2016. у 10:01

Казанџија (перс.-тур.) занатлија који прави казане и друго бакрено посуђе,^[1] углавном казане за ракију, али такође и казане за спремање хране, џезве и друге производе. Део посуде у коме ће се налазити храна се калајише јер је оксид бакра отрован. Казанџијски занат постоји више од пет векова и један је од најстаријих заната у Србији.

Историјат

Постојбином казанџијског заната сматрају се Персија и Индија, које су богате рудом бакра. У Грчкој се први пут помиње бакарно посуђе у 3. веку пре нове ере, а касније, преко Грка су се с овим посуђем упознали и Римљани. Међутим, у Европи се кроз читав средњи век користило земљано посуђе. Балкан, на који су бакрено посуђе донели Турци, био је једини део Европе на коме се ово посуђе производило и употребљавало. Казанџије се први пут помињу у 16. веку - године 1511. из Сарајева је за Дубровник за продају извезено 135 сахана (бакрених чинија, тањира) које су израдиле сарајевске казанџије. ^[2] Казанџијски занат у другој половини 19. века и почетком 20. века достиже свој врхунац. Између два светска рата, потражња за бакарним предметима постепено јењава. Појављују се фабрички производи. Индустрализација и модернизација неумољиво утичу на тихо нестајање овог старог заната.

Производи

Казанџијски производи били су разноврсни и многобројни.

казани (перс. велики бакрени котао који има са стране ручке за ношење), араније (хараније) - мањи казани, бакрачи;
посуђе у којем се доносила и држала вода: ђугуми, ибрици, леђени;
посуђе у којем се спремала храна: лонци, тенџере, сахани, тигањи, таве, тепсије, синије;
прибор за послуживање кафе: табле, ибрици, џезве, зарфови, кутије за кафу и шећер;
сакрални предмети: дискоси, кадионице, пехари, казани за крстионицу;
производи за расвету...

Предмети од бакра били су у широкој употреби и у граду и на селу. Често су имали и декоративну функцију,нарочито они предмети и посуђе који су били украшени гравирањем.

Занатски ценри

У Србији највећи занатски центри били су: Пирот^[3], Ваљево^[4], Ниш и Призрен.

Референце

^ Шкаљић 1985: Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, Сарајево: Свјетлост.
^ Гвозденовић 2009: Ирена Гвозденовић, Казанџијски занат, у: Група аутора, Стари занати у Србији, Београд : Етнографски музеј, 65-68.
^ http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/64299eb1caa44950b36bc48090b2e8f0.pdf Занати у Пироту и околини
^ http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/24e9d575f2e147cfb0f9fde5ee343838.pdf Стари занати у Ваљеву

Спољашње везе

[1] Шкаљић 1985: Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, Сарајево: Свјетлост.

[2] Гвозденовић 2009: Ирена Гвозденовић, Казанџијски занат, у: Група аутора, Стари занати у Србији, Београд : Етнографски музеј, 65-68.

[3] ttp://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/64299eb1caa44950b36bc48090b2e8f0.pdf Занати у Пироту и околини

[4] ttp://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/24e9d575f2e147cfb0f9fde5ee343838.pdf Стари занати у Ваљеву

[1]

[2]

[3]

[4]

@@ Ред 3: / Ред 3: @@
 Казанџијски занат постоји више од пет векова и један је од најстаријих заната у [[Србија|Србији]].
+== Историјат ==
 Постојбином казанџијског заната сматрају се [[Персија]] и [[Индија]], које су богате рудом бакра. У [[Грчка|Грчкој]] се први пут помиње бакарно посуђе у 3. веку пре нове ере, а касније, преко Грка су се с овим посуђем упознали и [[Римљани]]. Међутим, у [[Европа|Европи]] се кроз читав средњи век користило земљано посуђе. [[Балкан]], на који су бакрено посуђе донели [[Турци]], био је једини део Европе на коме се ово посуђе производило и употребљавало. Казанџије се први пут помињу у 16. веку - године 1511. из [[Сарајево|Сарајева]] је за [[Дубровник]] за продају извезено 135 сахана (бакрених чинија, тањира) које су израдиле сарајевске казанџије. <ref>Гвозденовић 2009: Ирена Гвозденовић, ''Казанџијски занат'', у: Група аутора, ''Стари занати у Србији'', Београд : Етнографски музеј, 65-68.</ref>
+Казанџијски занат у другој половини 19. века и почетком 20. века достиже свој врхунац. Између два светска рата, потражња за бакарним предметима постепено јењава. Појављују се фабрички производи. Индустрализација и модернизација неумољиво утичу на тихо нестајање овог старог заната.
 == Производи ==
 Казанџијски производи били су разноврсни и многобројни.
-# казани (перс. велики бакрени котао који има са стране ручке за ношење, араније (хараније) - мање казане, бакрачи;
+# казани (перс. велики бакрени котао који има са стране ручке за ношење), араније (хараније) - мањи казани, бакрачи;
 # посуђе у којем се доносила и држала вода: ђугуми, ибрици, леђени;
-# кухињско посуђе: лонци, тенџере, сахани, тигањи, таве, тепсије, синије;
+# посуђе у којем се спремала храна: лонци, тенџере, сахани, тигањи, таве, тепсије, синије;
 # прибор за послуживање кафе: табле, ибрици, џезве, зарфови, кутије за кафу и шећер;
 # сакрални предмети: дискоси, кадионице, пехари, казани за крстионицу;
 # производи за расвету...
+Предмети од бакра били су у широкој употреби и у граду и на селу. Често су имали и декоративну функцију,нарочито они предмети и посуђе који су били украшени гравирањем.
 == Занатски ценри ==
 У Србији највећи занатски центри били су: Пирот<ref>http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/64299eb1caa44950b36bc48090b2e8f0.pdf Занати у Пироту и околини</ref>, Ваљево<ref>http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/24e9d575f2e147cfb0f9fde5ee343838.pdf Стари занати у Ваљеву</ref>, Ниш и Призрен.