Падеж — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
.
Ред 9: Ред 9:


== Историја ==
== Историја ==

It is widely accepted that the Ancient Greeks had a certain idea of the forms of a name in their own language. A fragment of [[Anacreon]] seems to prove this. Nevertheless, it cannot be inferred that the [[Ancient Greeks]] really knew what grammatical cases were. Grammatical cases were first recognized by the [[Stoics]] and from some philosophers of the [[Peripatetic school]].<ref name=treccani>{{cite web |url=http://www.treccani.it/enciclopedia/linguaggio |title=Linguaggio nell'Enciclopedia Treccani}}</ref><ref>{{cite book |last1=Michael |first1=Ian |title=English Grammatical Categories: And the Tradition to 1800 |url=https://books.google.com/books?id=jPf2_DAQxhYC&q=the+stoics+transitive+verbs&pg=PA93 |date=2010-06-10 |isbn=9780521143264}}</ref> The advancements of those philosophers were later employed by the philologists of the [[Alexandrian school]].<ref>{{cite journal |jstor=43646836 |title=The Stoic Notion of a Grammatical Case |journal=Bulletin of the Institute of Classical Studies |volume=39 |pages=13–24 |last1=Frede |first1=Michael |year=1994|doi=10.1111/j.2041-5370.1994.tb00449.x |doi-access=free }}</ref><ref name=treccani/>
Опште је прихваћено да су Стари Грци имали одређену представу о формама имена на свом језику. Један фрагмент [[Anacreon|Анакреона]] донекле то потврђује. Ипак, не може се закључити да су [[Ancient Greeks|стари Грци]] заиста знали шта су граматички падежи. Граматичке случајеве први су препознали [[Stoicizam|стоици]] и неки филозофи [[Peripatetici|Перипатетичке школе]].<ref name=treccani>{{cite web |url=http://www.treccani.it/enciclopedia/linguaggio |title=Linguaggio nell'Enciclopedia Treccani}}</ref><ref>{{cite book |last1=Michael |first1=Ian |title=English Grammatical Categories: And the Tradition to 1800 |url=https://books.google.com/books?id=jPf2_DAQxhYC&q=the+stoics+transitive+verbs&pg=PA93 |date=2010-06-10 |isbn=9780521143264}}</ref> Напредке тих филозофа касније су користили филолози [[Александријска школа|Александријске школе]].<ref>{{cite journal |jstor=43646836 |title=The Stoic Notion of a Grammatical Case |journal=Bulletin of the Institute of Classical Studies |volume=39 |pages=13–24 |last1=Frede |first1=Michael |year=1994|doi=10.1111/j.2041-5370.1994.tb00449.x |doi-access=free }}</ref><ref name=treccani/>


== Морфолошки и апстрактни падеж ==
== Морфолошки и апстрактни падеж ==

Верзија на датум 13. јун 2021. у 03:35

Број падежа у употреби међу европским језицима. Сива означава да нема падежа у језику.

Граматичка категорија падежа именских речи су различити наставци исте именске речи који означавају различите односе у које именска реч ступа у реченици. По односу тих наставака и граматичке основе једне именске речи она се сврстава у једну од врста промене (деклинације). Српски књижевни језик разликује седам падежа за једнину и множину.

Граматички падеж је у лингвистици term regarding a manner of categorizing nouns, pronouns, adjectives, participles, and numerals according to their traditionally corresponding grammatical functions within a given phrase, clause, or sentence. In some languages, nouns, pronouns, adjectives, determiners, participles, prepositions, numerals, articles and their modifiers take different inflected forms, depending on their case. As a language evolves, cases can merge (for instance, in Ancient Greek, the locative case merged with the dative case), a phenomenon formally called syncretism.[1]

English has largely lost its inflected case system although personal pronouns still have three cases, which are simplified forms of the nominative, accusative and genitive cases. They are used with personal pronouns: subjective case (I, you, he, she, it, we, they, who, whoever), objective case (me, you, him, her, it, us, them, whom, whomever) and possessive case (my, mine; your, yours; his; her, hers; its; our, ours; their, theirs; whose; whosever[2]).[3]

Историја

Опште је прихваћено да су Стари Грци имали одређену представу о формама имена на свом језику. Један фрагмент Анакреона донекле то потврђује. Ипак, не може се закључити да су стари Грци заиста знали шта су граматички падежи. Граматичке случајеве први су препознали стоици и неки филозофи Перипатетичке школе.[4][5] Напредке тих филозофа касније су користили филолози Александријске школе.[6][4]

Морфолошки и апстрактни падеж

Израз падеж у традиционалним дескриптивним граматикама појединих језика углавном се употребљава када се мисли на морфолошки падеж, деклинацијски облик речи који означава службу или односе именске речи (именице, придева, заменице, броја) у реченици. Према томе за језике који немају развијену морфологију, попут енглеског, каже се да имају мало или уопште немају падежа.

U nekim se suvremenijim teorijama, međutim, pretpostavlja da u svim jezicima postoje tzv. apstraktni padeži, koji su izraženi na razne načine – morfološki, sintaktički (primjerice redom riječi ili prijedlogom) ili kako drugačije. Pritom se na jedan način može izraziti nekoliko apstraktnih padeža.

U standardnom hrvatskom jeziku tako tradicionalne gramatike navode sedam morfoloških padeža. Od toga se dativ od lokativa razlikuje kod imenica samo naglaskom i to samo kod veoma malog broja riječi, npr. dativ jd. grâdu, lokativ jd. grádu. Jasnije se lokativ od dativa razlikuje po prijedlozima s kojima se redovito koristi: na, o, po, pri, prema i u. Razlika dativa i lokativa je i u navezcima pridjevskih riječi muškoga i srednjeg roda (dativ -om, -omu, rjeđe -ome, lokativ -om, -ome). Lokativ nikada ne može biti bez svojih pri- jedloga, što znači da je lokativ prijedložni izraz ("pri" samo s lokativom, "na, o, po, u" i s lokativom i akuzativom), a dativ može biti sam ili s prijedlozima "k, prema, nasuprot, unatoč, usprkos, nadomak" (starije slovnice definirale su: "k(a), prama, proć, proti(-v, -va), suproć, suproti"). U hrvatskom u dativu jednine prednost ima duži nastavak (–omu, –emu) a u lokativu jednine kraći (–om), dok je –ome stilski obilježen. Hrvatske slovnice (gramatike) sve do jezičnog unitarista Tome Maretića dativ i lokativ bili su ujednačeni padežnim nastavkom.[7] Moglo bi se reći i da se po prijedlozima u hrvatskom razlikuje i komitativ od instrumentala te ablativ od genitiva (riječ je o apstraktnim padežima):

Pišem olovkom. (instrumental)
Razgovaram s prijateljem. (komitativ)
Zagreb je glavni grad Hrvatske. (genitiv)
Dolazim iz Hrvatske. (ablativ)

U engleskom ili иtalijanskom jeziku još se više apstraktnih padeža razlikuje pomoću prijedloga ili redom riječi:

John (NOM) gives a book (AK) to Bill (DAT).
"John daje knjigu Billu."
Gianni (NOM) ha bevuto un bicchiere (AK) d'acqua (GEN).
"Gianni je popio čašu vode."

U oba jezika subjekt, u nominativu, stoji ispred glagola, a objekt, u akuzativu, iza njega. U navedenim je primjerima u engleskom dativ izražen prijedlogom to (hrv. u, na, prema), a u talijanskom genitiv pomoću prijedloga di (hrv. od, iz).

Подела језика према употреби падежа

Језици се, с обзиром на то којим се падежима у њима изражавају субјект и објект деле на номинативно-акузативне, ергативне и активне.

Ово је само један аспект дубље особине која се зове морфосинтактички поредак.

Номинативно-акузативни језици

Jezici u kojima se na isti način označava subjekt svih glagola, dok se za objekt koristi neki drugi način, nazivaju se nominativno-akuzativnim jezicima. Takav je i hrvatski te gotovo svi europski jezici, ali i većina ostalih jezika svijeta. Padež subjekta tu je uvijek nominativ, a padež objekta akuzativ.

Hrvatski:

Čovjek (N) sjedi.
Čovjek (N) čita knjigu (A).
Vidio sam čovjeka (A).

Engleski:

A man is sitting.
A man is reading a book.
I have seen a man.

Subjekt je u engleskom uvijek ispred, a objekt iza glagola.

Ergativni

U ergativnim jezicima subjekt neprijelaznog glagola stoji u istom padežu kao objekt prijelaznog glagola, tzv. apsolutivu, dok se subjekt prijelaznog glagola označava posebnim padežom, ergativom. Od europskih jezika ergativan je samo baskijski. Ergativni su mnogi azijski, australski te neki drugi jezici.

Baskijski:

Otsoa etorri da.
"vuk"-član-APS "doći"-particip "biti"-3sg.prez
"Vuk je došao."
Ehiztariak otsoa harrapatu du.
"lovac"-član-ERG "vuk"-član-APS "uloviti"-part. "imati"-3subj.3obj.prez
"Lovac je ulovio vuka."

"Vuk" je u prvoj rečenici subjekt, a u drugoj objekt, no uvijek je u apsolutivu (s članom -a- i nultim padežnim nastavkom). "Lovac", subjekt prijelaznog glagola, označen je ergativnim nastavkom -k.

Aktivni

Aktivni jezici česti su u Americi. Glagoli se u tim jezicima dijele na dvije skupine - aktivne i stativne. Aktivni označavaju radnju kojom subjekt sam, svjesno upravlja, primjerice tući ili hodati. Stativni znače uglavnom stanja ili zbivanja te radnje na koje subjekt nema utjecaja, na primjer sjediti, spavati ili bolovati, a često odgovaraju predikatima koji se u europskim jezicima sastoje od pomoćnog glagola biti i pridjeva ili imenica (biti velik, dobar, čovjek...).

Uz aktivne glagole (prijelazne i neprijelazne) ide nominativno-akuzativna sintaktička struktura, dok uz stativne (uglavnom su neprijelazni) ergativna. Padež subjekta aktivnih glagola naziva se agentivom, a padež objekta aktivnih i subjekta stativnih glagola pacijentivom. Evo primjera iz američkog indijanskog jezika lakhota (iz sjuanske jezične porodice):

Aktivni glagoli:

Wa-hí.
1sg.AGT-"doći"
"Došao sam."
Na-yá-žin.
2sg.AGT-"stajati"
"Stojiš."
Ma-khíze.
(3sg.AGT-)1sg.PAC-"napasti"
"Napao me je."
Ni-khíze.
(3sg.AGT-)2sg.PAC-"napasti"
"Napao te je."
'Ma-yá-khize.
1sg.PAC-2sg.AGT-"napasti"
"Napao si me."

Subjekt je u ovim rečenicama agens i izražen je agentivnim ličnim afiksima wa- (1. lice), ya- (2. lice) i 0- (3. lice). Objekt je pacijens i označen je pacijentivnim afiksima ma- (1. lice) i ni- (2. lice).

Napomena: Glagol stajati u jeziku lakhota glasi nážin, dakle afiks -ya- u drugom primjeru je infiks, a prvi slog, na, dio je glagolske osnove.

Stativni glagoli:

Í-ma-púza.
1sg.PAC-"biti žedan"
Žedan sam.
Ni-wášte.
2sg.PAC-"biti dobar"
Dobar si.

Subjekt glagola ípuza ("biti žedan") i wašté ("biti dobar") označen je pacijentivnim afiksima ma- (1. lice) i ni- (2. lice). Subjekt stativnih glagola u aktivnim se jezicima, dakle, tretira kao pacijens.

Питања

Падеж Питање
Номинатив Ко? Шта?
Генитив Кога? Чега?
Датив Коме? Чему?
Акузатив Кога (видим)? Шта (гледам)?
Вокатив Хеј!
Инструментал С ким(e)? Чим(е)?
Локатив О коме? О чему?

Види још

Референце

  1. ^ Clackson 2007, стр. 91.
  2. ^ „Whosever | Definition of Whosever by Merriam-Webster”. Merriam-Webster. Приступљено 2021-02-22. 
  3. ^ The Chambers Dictionary, 11th edition
  4. ^ а б „Linguaggio nell'Enciclopedia Treccani”. 
  5. ^ Michael, Ian (2010-06-10). English Grammatical Categories: And the Tradition to 1800. ISBN 9780521143264. 
  6. ^ Frede, Michael (1994). „The Stoic Notion of a Grammatical Case”. Bulletin of the Institute of Classical Studies. 39: 13—24. JSTOR 43646836. doi:10.1111/j.2041-5370.1994.tb00449.x Слободан приступ. 
  7. ^ Ivana Gis: Dativ i lokativ u suvremenim gramatikama, Hrvatistika, studentski jezikoslovni časopis, str.48-51

Литература

Спољашње везе

Падеж на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Падеж&oldid=23881002”