Peripatetici

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Gustav Adolf Špangenberg, Aristotelova škola; detalj freske (1883—1888)

Peripatetici su bili učenici i članovi filozofske škole u staroj Grčkoj. Učenje se temeljilo na djelu grčkog filozofa Aristotela, a izraz peripatetik (grč. περιπατητικός [peripatêtikos])[1] ime je koje su nosili njegovi sljedbenici. Naziv se odnosi na čin hodanja, a kao particip peripatetik se često prevodi kao „hodajući”, „šetajući” ili „lutajući”.[1] Škola je ime dobila po peripatoima (kolonadama) liceja u Atini gdje su se članovi sretali,[2][3][4] iako su kasnije legende naziv pripisivale Aristotelovoj navodnoj sklonosti da predaje hodajući.[1][5]

Škola datira od oko 335. p. n. e., kada je Aristotel počeo predavati u liceju. To je bila neformalna institucija čiji su se članovi bavili filozofskim i naučnim promišljanjima. Aristotelovi nasljednici Teofrast i Straton nastavili su tradiciju filozofskih i naučnih teorija, ali je od sredine 3. vijeka p. n. e. škola počela slabiti i zamirati, sve do rimske ere kada je obnovljena. Kasniji su se članovi više bavili komentarisanjem Aristotelovih djela nego njihovom nadogradnjom, te je škola iščezla u 3. vijeku n. e., iako su tradiciju komentarisanja Aristotelovih djela nastavili neoplatonisti. Nakon pada Rimskog carstva djela peripatetičke škole su izgubljena za Zapad, ali su na Istoku uključena u ranu islamsku filozofiju, što će s vremenom igrati važnu ulogu u srednjovjekovnoj obnovi Aristotelovih doktrina u Evropi.[6]

Peripatetička škola je bila poznata jednostavno kao peripatos.[3][4]

Vidi još[уреди]

Reference[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 The entry peripatêtikos in: Liddell, Henry & Robert Scott, A Greek–English Lexicon.
  2. ^ Nussbaum (2003). str. 166.
  3. 3,0 3,1 Furley (2003). str. 1141.
  4. 4,0 4,1 Lynch (1997). str. 311.
  5. ^ Furley (1970). str. 801. citing Diogenes Laertius, Lives and Opinions of Eminent Philosophers, 5.2. Some modern scholars discredit the legend altogether; p. 229 & p. 229 n. 156; in Hegel (2006). str. 229.
  6. ^ Grön, Arne; et al. (1988). Lübcke, Poul, ur. Filosofilexikonet. Stockholm: Forum förlag. 

Literatura[уреди]

  • Barnes, Jonathan (2000). Aristotle: A Very Short Introduction. Oxford Paperbacks. ISBN 0-19-285408-9. 
  • Drozdek, Adam (2007). Greek Philosophers as Theologians: The Divine Arche. Ashgate publishing. ISBN 0-7546-6189-X. 
  • Furley, David (1970). „Peripatetic School”. Ur.: Hammond, N. G. L.; Scullard, H. H. The Oxford Classical Dictionary (2. izd.). Oxford University Press. 
  • Furley, David (2003). „Peripatetic School”. Ur.: Hornblower, Simon; Spawforth, Antony. The Oxford Classical Dictionary (3. izd.). Oxford University Press. ISBN 0-19-860641-9. 
  • Hegel, G. W. F. (2006). Brown, Robert F., ur. Lectures on the History of Philosophy 1825–1826: Greek Philosophy. 2. Oxford University Press. ISBN 0-19-927906-3. 
  • Irwin, T. (2003). „Aristotle”. Ur.: Craig, Edward. Routledge Encyclopedia of Philosophy. Routledge. 
  • Lieber, Francis; Wigglesworth, Edward; Bradford, T. G. (1832). Encyclopedia Americana. 10. 
  • Lynch, J. (1997). „Lyceum”. Ur.: Zeyl, Donald J.; Devereux, Daniel; Mitsis, Phillip. Encyclopedia of Classical Philosophy. Greenwood Press. ISBN 0-313-28775-9. 
  • Nussbaum, M. (2003). „Aristotle”. Ur.: Hornblower, Simon; Spawforth, Antony. The Oxford Classical Dictionary (3. izd.). Oxford University Press. ISBN 0-19-860641-9. 
  • Ostwald, M.; Lynch, J. (1982). „The Growth of Schools & the Advance of Knowledge”. Ur.: Lewis, D. M.; Boardman, John; Hornblower, Simon; et al. The Cambridge Ancient History Volume 6: The Fourth Century BCE. Cambridge University Press. 
  • Ross, David; Ackrill, John L. (1995). Aristotle. Routledge. ISBN 0-415-12068-3. 
  • Seyffert, Oskar (1895). A Dictionary of Classical Antiquities. 
  • Sharples, Robert W. (2003). „The Peripatetic school”. Ur.: Furley, David. From Aristotle to Augustine: Routledge History of Philosophy. Routledge. ISBN 0-415-30874-7. 
  • Wehrli, Fritz (ur.), Die Schule des Aristoteles. Texte und Kommentare. 10 volumes and 2 Supplements. Basel 1944–1959, 2. Edition 1967–1969.
    • I. Dikaiarchos (1944); II. Aristoxenos (1945); III. Klearchos (1948); IV. Demetrios von Phaleron (1949); V. Straton von Lampsakos (1950); VI. Lykon und Ariston von Keos (1952); VII: Herakleides Pontikos (1953); VIII. Eudemos von Rhodos (1955); IX. Phainias von Eresos, Chamaileon, Praxiphanes (1957); X. Hieronymos von Rhodos, Kritolaos und seine Schuler, Rückblick: Der Peripatos in vorchlisticher Zeit; Register (1959); Supplement I: Hermippos der Kallimacheer (1974); Supplement II: Sotio (1978)

Spoljašnje veze[уреди]

Mediji vezani za članak Peripatetici na Vikimedijinoj ostavi