Правник

Правник, такође познат као правни научник или правни теоретичар, је неко ко истражује и проучава судску праксу (теорију права).^[1] Таква особа може бити академик, правни писар или професор права. Правник је неко ко студира, анализира и расправља о закону, супротност је адвокату, особи која примењује закон у корист клијента и мисли о томе у практичном смислу.^[2]^[3] Ова особа је обично специјалиста за право, углавном (али не увек) са формалном квалификацијом из права и често правни практичар. У Уједињеном Краљевству термин „правник” се углавном користи за правне академике, док се у Сједињеним Државама термин може применити и на судију.^[4] Што се тиче римског права,^[5]^[6]^[7] „jurist“ (на енглеском) је правник (iurisconsultus).^[8]

Енглески термин jurist треба разликовати од сличних термина у другим европским језицима, где може бити синоним за правног професионалца, што значи свако ко има диплому из струке права који се квалификује за пријем у правну професију, укључујући позиције као што су судија или адвокат. У Немачкој, Скандинавији и низу других земаља правник означава некога ко има диплому правника, а то може бити и заштићено звање, на пример у Норвешкој.^[9]^[10] Стога се овај термин може применити на адвокате, судије и академике, под условом да имају квалификовану диплому професионалног права.^[11] У Немачкој се термин „потпуни правник“ понекад неформално користи да означи некога ко је завршио два државна испита из права који га квалификују за бављење правом, да би се разликовало од некога ко може имати само први државни испит или неки други облик правне квалификације који не испуњава услове за бављење адвокатуром.

Значајни правници

Неки историјски значајних правника су:

Види још

Референце

^ „Jurist”. Oxford English Dictionary Second Edition on CD-ROM. Oxford: Oxford University Press. 2009.
^ Piergiovanni, Vieto (2000). Comparative studies in continental and Anglo-American legal history. Germany: Duncker & Humblot. стр. 236. ISBN 978-3-428-09756-2.
^ Cusack 2015
^ Garner, Bryan A., ур. (2019). „Jurist”. Black's Law Dictionary (11 изд.). St. Paul, Minn.: West.
^ "A Short History of Roman Law", Olga Tellegen-Couperus pp. 19–20.
^ Berger, Adolf (1953). Encyclopedic Dictionary of Roman Law. The American Journal of Philology. 76. стр. 90—93. ISBN 9780871694324. JSTOR 291711. S2CID 162540731. doi:10.2307/297597.
^ Jolowicz, Herbert Felix; Nicholas, Barry (1967). Historical Introduction to the Study of Roman Law.. Cambridge University Press. стр. 528. ISBN 9780521082532.
^ „Definition of Jurisconsult”. www.merriam-webster.com (на језику: енглески).
^ Myhre, Jan Eivind (2008). „Academics as the ruling elite in 19th century Norway” (PDF). Historical Social Research. 33 (2): 21—41.
^ John Peter Collett. Historien om Universitetet i Oslo. . Universitetsforlaget 1999
^ „jurist”. Store Norske Leksikon. 8. 7. 2022. Приступљено 1. 8. 2022.
^ „Hash-hamer Cylinder seal of Ur-Nammu”. British Museum.
^ Enderwitz, Susanne; Sauer, Rebecca (2015). Communication and Materiality: Written and Unwritten Communication in Pre-Modern Societies (на језику: енглески). Walter de Gruyter GmbH & Co KG. стр. 28. ISBN 978-3-11-041300-7.
^ Burn, A.R. (1982). The Pelican History of Greece. London: Penguin. стр. 116–117. ISBN 978-0-14-020792-7.
^ Bury, J.B.; Meiggs, Russell (1956). A History of Greece to the death of Alexander the Great (3 изд.). London: Macmillan. стр. 135—136.
^ Talbert, Richard (1988). Plutarch on Sparta. London: Penguin Classics. стр. 8-28. ISBN 0-14-044463-7.
^ „Solon”, Encyclopædia Britannica, Приступљено 13. 4. 2019
^ Aristotle Politics 1273b 35–1274a 21
^ Stanton, G. R. Athenian Politics c. 800–500 BC: A Sourcebook, Routledge, London (1990), p. 76.
^ Andrews, A (1967). Greek Society. Penguin. 197
^ E. Harris, A New Solution to the Riddle of the Seisachtheia, in The Development of the Polis in Archaic Greece, eds. L. Mitchell and P. Rhodes (Routledge 1997) 103
^ „Attention BJP: When the Muslim League rescued Ambedkar from the 'dustbin of history'”. Firstpost. 15. 4. 2015. Архивирано из оригинала 20. 9. 2015. г. Приступљено 5. 9. 2015.
^ „संविधान सभा”. Rajyasabhahindi.nic.in. Приступљено 2022-02-04.
^ Khairmode, Changdev Bhawanrao (1985). Dr. Bhimrao Ramji Ambedkar (Vol. 7) (на језику: марати). Mumbai: Maharashtra Rajya Sahilya Sanskruti Mandal, Matralaya. стр. 273.
^ „13A. Dr. Ambedkar in the Bombay Legislature Part I”. Архивирано из оригинала 2. 3. 2019. г. Приступљено 21. 9. 2019.
^ „*in the 1920's*: How to Organize the Downtrodden?”. Columbia University. Архивирано из оригинала 17. 12. 2018. г..
^ Rawson, E. (1975). Cicero, a portrait. стр. 303.
^ Haskell, Henry Joseph (1964). This was Cicero (на језику: енглески). Fawcett Publications Incorporated. стр. 300—301.
^ Harrison 2008, стр. 31
^ Merriam-Webster, Inc (1995). „Ciceronian period”. Merriam-Webster's Encyclopedia of Literature. Merriam-Webster. стр. 244. ISBN 978-0877790426. Приступљено 27. 8. 2013.
^ Tamer, Georges (1. 2. 2011). „Averroism”. Encyclopaedia of Islam (на језику: енглески). 3. „Averroism is a philosophical movement named after the sixth/twelfth-century Andalusian philosopher Ibn Rushd (Averroes, d. 595/1198), which began in the thirteenth century among masters of arts at the University of Paris and continued through the seventeenth century.”
^ Campo, Juan Eduardo (2009). „Averroes”. Encyclopedia of Islam. Infobase Publishing. стр. 337.
^ Stone, Caroline (2003). „Doctor, Philosopher, Renaissance Man”. Saudi Aramco World. Приступљено 9. 4. 2020.
^ Gill, John (2009). Andalucía : a cultural history. Oxford: Oxford University Press. стр. 108–110. ISBN 978-0-19-537610-4.
^ „John Paull II, Apostolic Letter, Inter Munera Academiarum (28 January 1999), no. 4”.
^ „Thomas Aquinas, Commentary on the De Trinitate of Boethius, quest. 2, art. 3”. Архивирано из оригинала 18. 9. 2021. г. Приступљено 22. 2. 2021.
^ Klein, Jürgen (2012), „Francis Bacon”, Ур.: Zalta, Edward N., The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Winter 2016 изд.), Metaphysics Research Lab, Stanford University, Приступљено 17. 1. 2020
^ „Empiricism: The influence of Francis Bacon, John Locke, and David Hume”. Sweet Briar College. Архивирано из оригинала 8. 7. 2013. г. Приступљено 21. 10. 2013.

Литература

Berger, Adolf (1953). „Encyclopedic Dictionary of Roman Law”. Transactions of the American Philosophical Society. 43. American Philosophical Society. ISBN 1-58477-142-9. ., Part 2., pp. 476. Philadelphia : American Philosophical Society, 1953. (reprinted 1980, 1991, 2002)
Bablitz, Leanne E (2007). Actors and Audience in the Roman Courtroom.. London: Routledge. .
Bauman, Richard A (1989). Lawyers and Politics in the Early Roman Empire.. Munich: Beck. .
Cusack, Warren (2015). Literature and the Law of Nations. Oxford, UK: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-871934-2.
Harrison, Stephen (2008). A Companion to Latin Literature. John Wiley & Sons. ISBN 978-1405137379.
Borkowski, Andrew, and Paul Du Plessis (2005). A Textbook on Roman Law.. Oxford: Oxford University Press. .
Buckland, William Warwick (1963). A Textbook of Roman Law from Augustus to Justinian.. Cambridge, UK: Cambridge University Press. Revised byG. Stein. 3d edition.
Daube, David (1969). Roman Law: Linguistic, Social and Philosophical Aspects.. Edinburgh: Edinburgh University Press. .
De Ligt, Luuk (2007). „Roman Law and the Roman Economy: Three Case Studies.”. Latomus. 66 (1): 10—25. .
du Plessis, Paul. 2006. Du Plessis, Paul (2006). „Janus in the Roman Law of Urban Lease.”. Historia. 55 (1): 48—63. doi:10.25162/historia-2006-0004. .
Gardner, Jane F. (1986). Women in Roman Law and Society.. London: Croom Helm. .
Gardner, Jane F. (1998). Family and Familia in Roman Law and Life. Clarendon Press.
Harries, Jill (1999). Law and Empire in Late Antiquity.. Cambridge University Press. Cambridge; New York: .
Nicholas, Barry. (1962). An Introduction to Roman Law. Oxford: Clarendon Press.
Nicholas, Barry, and Peter Birks, eds (1989). New Perspectives in the Roman Law of Property.. Oxford: Oxford University Press. .
Powell, Jonathan, and Jeremy Paterson, eds (2004). Cicero the Advocate.. Oxford: Oxford University Press. .
Rives, James B. (2003). „Magic in Roman Law: The Reconstruction of a Crime.”. Classical Antiquity.. 22 (2): 313—39. doi:10.1525/ca.2003.22.2.313. .
Schulz, Fritz (1946). History of Roman Legal Science.. Oxford: Clarendon Press. .
Stein, Peter (1999). Roman Law in European History.. New York: Cambridge University Press. .
Tellegen-Couperus, Olga E (1993). A Short History of Roman Law.. London: Routledge. .
Wenger, Leopold (1953). Die Quellen des römischen Rechts.. Vienna: Österreichische Akademie der Wissenschaften.
Plutarch. „Lycurgus; Lycurgus and Numa Compared”. Parallel Lives.
Badian, E (1969). „Cicero and the Commission of 146 B.C.”. Collection Latomus. 101: 54—65. .
Ferguson, John; Balsdon, J.P.V.D.. „Marcus Tullius Cicero”. Encyclopædia Britannica (online). Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
Caldwell, Taylor (1965). A Pillar of Iron. New York: Doubleday & Company. ISBN 978-0385053037.
Cicero. Marcus Tullius, Cicero's letters to Atticus, Vol, I, II, IV, VI. Cambridge University Press. , Great Britain, 1965
Cicero, Marcus Tullius, Latin extracts of Cicero on Himself, translated by Charles Gordon Cooper, University of Queensland Press, Brisbane, 1963
Cicero, Marcus Tullius, Selected Political Speeches, Penguin Books Ltd, Great Britain, 1969
Cicero, Marcus Tullius, De Officiis (On Duties), translated by Walter Miller. De Officiis. Harvard University Press. 1913. ISBN 978-0674990333.
Cicero, Marcus Tullius, Selected Works, Penguin Books Ltd, Great Britain, 1971
Cowell, F.R. (1948). Cicero and the Roman Republic. Penguin Books.
Everitt, Anthony (2001). Cicero: the life and times of Rome's greatest politician. New York: Random House. ISBN 978-0375507465.
Gruen, Erich S. (1974). The Last Generation of the Roman Republic. University of California Press.
Haskell, H.J. (1942). This was Cicero. Alfred A. Knopf.
March, Duane A. (1989). „Cicero and the 'Gang of Five'”. Classical World. 82 (4): 225—234. JSTOR 4350381. doi:10.2307/4350381.
Narducci, Emanuele (2009). Cicerone. La parola e la politica. Laterza. ISBN 978-8842076056.
Plutarch Penguins Classics English translation by Rex Warner. Fall of the Roman Republic, Six Lives by Plutarch: Marius, Sulla, Crassus, Pompey, Caesar, Cicero. Penguin Books. 1972. . (1958; with Introduction and notes by Robin Seager)
Rawson, Beryl: The Politics of Friendship: Pompey and Cicero (Sydney University Press, 1978)
Rawson, Elizabeth (1972). „Cicero the Historian and Cicero the Antiquarian”. Journal of Roman Studies. 62: 33—45. JSTOR 298924. S2CID 161169064. doi:10.2307/298924.
Rawson, Elizabeth. (1975). Cicero : a portrait. London: Allen Lane. ISBN 0713908645. OCLC 1531175.
Richards, Carl J. (2010). Why We're All Romans: The Roman Contribution to the Western World. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0742567788.
Scullard, H.H. From the Gracchi to Nero, University Paperbacks, Great Britain, 1968
Smith, R.E (1966). Cicero the Statesman. Cambridge University Press.
Stockton, David (1971). Cicero: A Political Biography. Oxford University Press.
Strachan-Davidson, James Leigh (1936). Cicero and the Fall of the Roman Republic. Oxford: Oxford University Press.
Taylor, H. (1918). Cicero: A sketch of his life and works. Chicago: A.C. McClurg & Co..
Uttschenko, Sergej L (1978), Cicero , translated from Russian by Rosemarie Pattloch, VEB Deutscher Verlag der Wissenschaften, Berlin, Germany.Cicero
Wistrand, M. (1979). Cicero Imperator: Studies in Cicero's Correspondence 51–47 B.C. Göteborg.
Wiedemann, Thomas E. J. (1994). Cicero and the end of the Roman Republic. London: Bristol Classical Press. ISBN 1853991937. OCLC 31494651.
Yates, Frances A. (1974). The Art of Memory. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0226950013.
Boissier, Gaston, Cicéron et ses amis. Étude sur la société romaine du temps de César (1884)
Everitt, Anthony (2001). Cicero. A turbulent life. London: John Murray Publishers. ISBN 978-0719554933.
Fuhrmann, Manfred (1992). Cicero and the Roman Republic. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0631178798.
Gildenhard, Ingo (2011). Creative Eloquence: The Construction of Reality in Cicero's Speeches. Oxford University Press. . Oxford/New York: .
Hamza, Gabor, L'optimus status civitatis di Cicerone e la sua tradizione nel pensiero politico. In: Tradizione romanistica e Costituzione. Cinquanta anni della Corte Costituzionale della Repubblica Italiana. vol. II. Napoli, 2006. 1455–1468.
Hamza, Gabor, Ciceros Verhältnis zu seinen Quellen, mit besonderer Berücksichtigung der Darstellung der Staatslehre in De re publica. . 67. KLIO – Beiträge zur alten Geschichte. 1985: 492—497. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
Hamza, Gabor, Cicero und der Idealtypus des iurisconsultus. Helixon 22–27 (1982–1987) 281–296.
Hamza, Gabor, Il potere (lo Stato) nel pensiero di Cicerone e la sua attualità. Revista Internacional de Derecho Romano. 10: 1—25. 2013 http://www.ridrom.uclm.es. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Hamza, Gabor (2014). „Zur Interpretation des Naturrechts in den Werken von Cicero”. 2. Pázmány Law Review: 5—15.
Macdonald, C. (1986). De imperio (Nachdr. d. Ausg. Basingstoke 1966. изд.). Bristol: Bristol Classical Press. ISBN 978-0862921828.
Holiday, Ryan; Hanselman, Stephen (2020). „Cicero the Fellow Traveler”. Lives of the Stoics. New York: Portfolio/Penguin. стр. 114–133. ISBN 978-0525541875.
Palmer, Tom G. (2008). „Cicero (106–43 B.C.)”. Ур.: Hamowy, Ronald. The Encyclopedia of Libertarianism. Thousand Oaks, CA: Sage; Cato Institute. стр. 63. ISBN 978-1412965804. LCCN 2008009151. OCLC 750831024. doi:10.4135/9781412965811.n42.
Parenti, Michael (2004). The Assassination of Julius Caesar: A People's History of Ancient Rome. New York: The New Press. ISBN 978-1565849426.
Powell, J.G.F., ур. (1995). Cicero the philosopher : twelve papers. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0198147510.
Shackleton Bailey, D. R. (1971). Cicero. London: Duckworth. ISBN 978-0715605745.

[oed-1] „Jurist”. Oxford English Dictionary Second Edition on CD-ROM. Oxford: Oxford University Press. 2009.

[2] Piergiovanni, Vieto (2000). Comparative studies in continental and Anglo-American legal history. Germany: Duncker & Humblot. стр. 236. ISBN 978-3-428-09756-2.

[3] Cusack 2015

[4] Garner, Bryan A., ур. (2019). „Jurist”. Black's Law Dictionary (11 изд.). St. Paul, Minn.: West.

[tellegen-5] "A Short History of Roman Law", Olga Tellegen-Couperus pp. 19–20.

[6] Berger, Adolf (1953). Encyclopedic Dictionary of Roman Law. The American Journal of Philology. 76. стр. 90—93. ISBN 9780871694324. JSTOR 291711. S2CID 162540731. doi:10.2307/297597.

[7] Jolowicz, Herbert Felix; Nicholas, Barry (1967). Historical Introduction to the Study of Roman Law.. Cambridge University Press. стр. 528. ISBN 9780521082532.

[8] „Definition of Jurisconsult”. www.merriam-webster.com (на језику: енглески).

[9] Myhre, Jan Eivind (2008). „Academics as the ruling elite in 19th century Norway” (PDF). Historical Social Research. 33 (2): 21—41.

[10] John Peter Collett. Historien om Universitetet i Oslo. . Universitetsforlaget 1999

[11] „jurist”. Store Norske Leksikon. 8. 7. 2022. Приступљено 1. 8. 2022.

[12] „Hash-hamer Cylinder seal of Ur-Nammu”. British Museum.

[13] Enderwitz, Susanne; Sauer, Rebecca (2015). Communication and Materiality: Written and Unwritten Communication in Pre-Modern Societies (на језику: енглески). Walter de Gruyter GmbH & Co KG. стр. 28. ISBN 978-3-11-041300-7.

[:0-14] Burn, A.R. (1982). The Pelican History of Greece. London: Penguin. стр. 116–117. ISBN 978-0-14-020792-7.

[:1-15] Bury, J.B.; Meiggs, Russell (1956). A History of Greece to the death of Alexander the Great (3 изд.). London: Macmillan. стр. 135—136.

[:2-16] Talbert, Richard (1988). Plutarch on Sparta. London: Penguin Classics. стр. 8-28. ISBN 0-14-044463-7.

[eb-17] „Solon”, Encyclopædia Britannica, Приступљено 13. 4. 2019

[aristotle1273b-18] Aristotle Politics 1273b 35–1274a 21

[Stanton,_G._R._(1990)_pp._76-19] Stanton, G. R. Athenian Politics c. 800–500 BC: A Sourcebook, Routledge, London (1990), p. 76.

[20] Andrews, A (1967). Greek Society. Penguin. 197

[E._Harris,_1997-21] E. Harris, A New Solution to the Riddle of the Seisachtheia, in The Development of the Polis in Archaic Greece, eds. L. Mitchell and P. Rhodes (Routledge 1997) 103

[Firstpost_2015-22] „Attention BJP: When the Muslim League rescued Ambedkar from the 'dustbin of history'”. Firstpost. 15. 4. 2015. Архивирано из оригинала 20. 9. 2015. г. Приступљено 5. 9. 2015.

[23] „संविधान सभा”. Rajyasabhahindi.nic.in. Приступљено 2022-02-04.

[24] Khairmode, Changdev Bhawanrao (1985). Dr. Bhimrao Ramji Ambedkar (Vol. 7) (на језику: марати). Mumbai: Maharashtra Rajya Sahilya Sanskruti Mandal, Matralaya. стр. 273.

[25] „13A. Dr. Ambedkar in the Bombay Legislature Part I”. Архивирано из оригинала 2. 3. 2019. г. Приступљено 21. 9. 2019.

[26] „*in the 1920's*: How to Organize the Downtrodden?”. Columbia University. Архивирано из оригинала 17. 12. 2018. г..

[27] Rawson, E. (1975). Cicero, a portrait. стр. 303.

[28] Haskell, Henry Joseph (1964). This was Cicero (на језику: енглески). Fawcett Publications Incorporated. стр. 300—301.

[Harrison2008-29] Harrison 2008, стр. 31

[Inc1995-30] Merriam-Webster, Inc (1995). „Ciceronian period”. Merriam-Webster's Encyclopedia of Literature. Merriam-Webster. стр. 244. ISBN 978-0877790426. Приступљено 27. 8. 2013.

[31] Tamer, Georges (1. 2. 2011). „Averroism”. Encyclopaedia of Islam (на језику: енглески). 3. „Averroism is a philosophical movement named after the sixth/twelfth-century Andalusian philosopher Ibn Rushd (Averroes, d. 595/1198), which began in the thirteenth century among masters of arts at the University of Paris and continued through the seventeenth century.”

[32] Campo, Juan Eduardo (2009). „Averroes”. Encyclopedia of Islam. Infobase Publishing. стр. 337.

[33] Stone, Caroline (2003). „Doctor, Philosopher, Renaissance Man”. Saudi Aramco World. Приступљено 9. 4. 2020.

[Gill-34] Gill, John (2009). Andalucía : a cultural history. Oxford: Oxford University Press. стр. 108–110. ISBN 978-0-19-537610-4.

[35] „John Paull II, Apostolic Letter, Inter Munera Academiarum (28 January 1999), no. 4”.

[36] „Thomas Aquinas, Commentary on the De Trinitate of Boethius, quest. 2, art. 3”. Архивирано из оригинала 18. 9. 2021. г. Приступљено 22. 2. 2021.

[37] Klein, Jürgen (2012), „Francis Bacon”, Ур.: Zalta, Edward N., The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Winter 2016 изд.), Metaphysics Research Lab, Stanford University, Приступљено 17. 1. 2020

[38] „Empiricism: The influence of Francis Bacon, John Locke, and David Hume”. Sweet Briar College. Архивирано из оригинала 8. 7. 2013. г. Приступљено 21. 10. 2013.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]

[22]

[23]

[24]

[25]

[26]

[27]

[28]

[29]

[30]

[31]

[32]

[33]

[34]

[35]

[36]

[37]

[38]

Нормативна контрола
Државне	Француска BnF подаци Немачка 2 Јапан Чешка 2
Остале	Историјски речник Швајцарске